Мало је љубави у историји српске књижевности које су биле тако тихе, а тако дубоке, као она између велике песникиње Десанке Максимовић и руског емигранта Сергеја Сластикова. Њихова прича почиње у срцу Београда, у једном руском емигрантском клубу. Судбински сусрет, потпуно случајан, али пресудан, био је довољан један трен да се њих двоје препознају.
Потом су се упознавали међу књигама, преводима и идејама. Сергеј је био тих човек, ненаметљив, али дубоко образован и искрен. Преживео је турску заробљеничку тамницу као кадет у Првом светском рату, успео да побегне и стигне у Београд где је завршио глуму и запослио се у Министарству финансија. Али истински је оживео тек када је упознао Десанку. И како је сама говорила, то је била љубав на први поглед.
Управо о тим првим тренуцима познанства сведоче и њени стихови:
Познала сам те кад снег се топи,
топи, и дува ветар млак.
Близина пролећа душу ми опи,
опи, па жудно удисах зрак…
Сергеј је напустио глумачку каријеру и све друге могућности у напредовању у својој каријери, како би остао поред жене коју је волео. Одбио је понуду да ради као глумац уСкопљу, одлучивши се за стабилан посао преводиоца у београдској издавачкој кући Просвета. Више од свега му је било важно да се не удаљава од своје Десанке.
Током година, Сергеј је превео десетине књига са руског и бугарског језика на српски. Радио је на преводима и сам, али и заједно са Десанком, као и са писцем Бранком Китановићем. Посебно му је било драго да пише и преводи за децу, под псеудонимом „Калужанин” објавио је и неколико дечјих песама. Његова песма „Зимски дан” одише топлином, нежношћу и тихом радошћу какву само човек испуњен љубављу може да пренесе.
Снег све веје, веје, веје разигран,
Завејао њиве, леје, птичји стан…
Ипак, Сергеј је, као личност, остао у сенци своје славне супруге. Често се све сводило на улогу „мужа велике песникиње“. Али управо захваљујући њој, његов дух, доброта, оданост и љубав заувек живе у њеним стиховима. О њему је писала најнежније и најлепше редове своје љубавне поезије.
Њихова љубав није тражила пажњу. Није била ни бурна ни драматична, била је мирна, чврста, присутна у свакодневним стварима, у шапатима, у заједничкој тишини, у погледима. Та љубав је имала своју дубину, и издржала је све: године, болести, па и смрт.
Глумица Татјана Лукјанова, ћерка руског емигранта, годинама је познавала и Десанку и Сергеја. О њима је говорила са дивљењем:
„Била је чудесна жена. Скромна, паметна. Обожавала је свог мужа. А он, тих, племенит, нежан. Били су у потпуном складу. Његова смрт је за њу била велики губитак, али је достојанствено поднела.”
За Сергеја се Десанка удала 1933. године. Људи су се чудили: зашто баш он? Зашто једна од најцењенијих жена своје генерације бира човека који нема богатство, положај, нити утицај? Њен одговор је био једноставан:
„Ја сам се удала за човека којег је моје срце тражило. У њему сам нашла оно што сам желела. Је ли тако?”
Иако нису имали деце, Десанка никада није зажалила због тога. Своју улогу мајке је испунила од раног детињства, одгајајући своју млађу браћу и сестре. А касније, у браку, њено „материнство“ било је преточено у стварање: у песму, у реч, у стих.
„Када бих написала једну песму, као да сам три детета родила”, говорила је. „Ја сам се сва давала.”
Када је Сергеј преминуо, њена туга се није претворила у жалопојку, већ у најлепше, најтананије стихове. То је била љубав коју смрт не прекида:
Хвала ти што си и овог пута,
и мртав,
на нашу земљу присто.
Она je свугде, и у Калуги и у Подмосковљу,
тешка и љута;
да смо те спустили у њу
и на Девичјем гробљу, било би ти исто.
Подземље je свугде неподмитљиво
и чисто,
и тихо као под Кремљом;
мирно ћеш спавати и под нашом земљом.
Хвала ти што си и мртав
на њу присто.
Земља je свугде иста,
свугде натопљена сузама
и сољу,
и света као она на којој je Ростов,
свугде нас нестрпљиво чека,
и под Звездаром и у Подмосковљу.
Хвала ти што си и мртав
у нашој земљи осто.
Данас, испод липа које им чувају сенку, на једном малом гробу, заједно почивају Десанка и Сергеј, српска песникиња и њен тихи, племенити муж. Њихова љубав наставља да живи кроз поезију, кроз сећање, кроз светлост коју су оставили у срцима оних који верују да је љубав, кад је истинска, она је вечна.
Приредио: Душан Опачић
