У ЖИВОПИСНОМ пределу древног Тројичко-илинског манастира на Болдином брду, поред староруског града Черњигова (данас у Украјини), леже земни остаци храброг руског конзула Григорија Степановича Шчербине (1868-1903) који је пао као жртва велике завере Арбанаса Косовске Митровице и околине – само неколико месеци после ступања на дужност у овој вароши. Сахрањен је 26. априла/9. маја 1903. године.
Његова судбина је илустрација велике историјске драме коју је, тада већ скоро два века, проживљавао српски народ у Старој Србији, а која, нажалост, још траје пред нашим очима и на почетку 21. века.
Конзулат Руске империје у Митровици отворен је 1902. године, иако је због хаотичног стања у целој Старој Србији, па и на северу КиМ, застава Руске империје на здање конзулата подигнута тек 23. фебруара 1903. године (по старом календару). Југоисточна Европа је вековима била, некад мање а некад више, у средишту пажње спољне политике Руске империје из два разлога: због геостратешког положаја овог дела Европе који излази на Јадранско, Егејско и Црно море, али и због тежње Русије да штити православне хришћане на Балкану и помаже њихове ослободилачке покрете. Мореузи Босфор и Дарданели и излаз у Медитеран били су од кључног војностратегијског али и економског значаја за Руску империју. Генерал Фадејев каже 1870. године да је Русија без изласка у Средоземно море “птица са једним крилом”. Ради тога је Русија већ крајем 18. века започела са оснивањем конзулата прво у Трсту и Дубровнику, затим у већини главних места Балкана у првој половини 19. века, да би после Кримског рата (1853-1856) сјајни руски министар иностраних послова канцелар Горчаков проширио мрежу конзулата и у местима централног дела Балканског полуострва у Сарајеву, Скадру, Призрену, Скопљу, Битољу… Конзулат у Митровици је имао задатак да штити српски народ у овом делу Старе Србије и да прати активност Аустроугарске у овом и околним областима.
Већ приликом отварања руског конзулата у Митровици дошли су до изражаја вишедеценијска анархија, насиље и терор косовскометохијских Арбанаса, који су у потаји имали подршку великог дела турских чиновника, уз пуно, такође потајно, одобравање султана Абдула Хамида. Такве околности су неминовно и довеле до убиства руских конзула – прво у Митровици Григорија Шчербине, а неколико месеци касније и конзула у Битољу Александра Ростковског. Арбанасима је помоћ, разне врсте, пружала аустроугарска дипломатија путем своје врло развијене агентурне мреже у Старој Србији. Убрзо после отварања руског конзулата у Митровици уследило је 1904. године и отварање конзулата Аустро-Угарске на челу са конзулом Цимбауером.
У прилично учмали живот Митровице, типичан за многе балканске вароши, знатну живост унела је железничка пруга од Солуна до Митровице. Чим је стигла вест о отварању руског конзулата уследиле су претње и немири локалних Арбанаса на челу са Исом Бољетинцем, познатим главаром и разбојником – како је оцењен од стране руских дипломата. Он је живео на свом великом имању и кули у оближњем селу Бољетин, у долини Бољетинске реке, испод српског манастира Соколице. Руски конзул у Скопљу Машков је крајем августа 1902. године обавестио амбасаду у Цариграду да је новоименовани конзул Шчербина послао у Митровицу свога каваза (лично обезбеђење) са стварима, али да је Бољетинац запретио да ће кућа у којој ће бити смештен каваз са конзуловим стварима бити запаљена. Запретио је такође да ни каваз ни конзул не могу добити кућу у Митровици, и не само да ће им бити спаљена, него не могу ни остати у Митровици. Бољетинац је отворено говорио да док је он жив руског конзула неће бити у Митровици. Суочена са озбиљном претњом турска власт је, под заштитом чете војника са пушкама наготовс према фанатичној гомили, каваза и конзулове ствари пребацила у касарну, а већ првих дана септембра возом отправила за Скопље. Бољетинац је претио да ће убити руског конзула на самој железничкој станици. Он и многи митровачки муслимани послали су телеграм у Јилдиз (султанов двор), указујући да ће долазак руског конзула бити узрок великих несрећа. Скопски конзул је известио амбасаду у Цариграду да Арбанаси и Турци ликују због враћања руског каваза.
Српска дипломатија је, с друге стране, инсистирала код министра спољних послова Русијe грофа Ламсдорфа и амбасадора у Цариграду Зиновјева да што пре буде отворен руски конзулат у Митровици, јер ће локални Срби бити изложени великој опасности. Влада је средином септембра преко руског посланства у Београду обавестила грофа Ламсдорфа да посебне наде “на положај становника Старе Србије полаже на долазак у Митровицу назначеног руског конзула”. И српски посланик у Цариграду Сава Грујић је молио да Шчербина што пре крене за Митровицу јер “његово скорије присуство тамо народ српски очекује као озебао сунце”. Из Цариграда је стигао налог дивизијском комаданту у Митровици Шемси-паши (пореклом Чоловић из Бишева код Рожаја) да по сваку цену ухапси Бољетинца не питајући за цену. Радило се у ствари о једној оријенталној политичкој представи у којој је налог из султановог двора био формалне природе, док је Шемси-паша у дослуху са Бољетинцем уверавао султанов двор да Бољетинца није могуће ухапсити ни са десет батаљона војске. Зиновјев је инсистирао да Бољетинац буде што пре најстроже кажњен и хитно удаљен из Митровице – као предуслов да би Шчербина тамо стигао. Руска дипломатија у Цариграду је проценила да ће некажњавање Бољетинца поткопати руски утицај у овом делу Старе Србије и да ће угрозити живот локалног српског становништва.
Тек након одласка Бољетинца у Цариград и извесног, на први поглед, смиривања ситуације Шчербина је почетком јануара 1903. стигао у Митровицу дочекан са војним почастима локалних турских власти. Он је добро познавао менталитет Арбанаса, знао је њихов језик, чак је и преводио неке њихове епске песме. Као и већина тадашњих руских дипломата био је врло образован човек, владао је арапским, татарским, јерменским, грузијским и турским језиком, а затим је овладао и албанским, српским и бугарским. Одмах је започео живу активност на спровођењу реформи од стране турских власти, тражећи да се у жандармерију прими и десетак локалних Срба. У Цариград је послао списак 29 турских жандарма, Албанаца, тражећи њихово удаљавање из службе. Упркос свим познатим приликама Шчербина је “смело, сваког дана у пратњи гаваза у козачкој ношњи шетао Митровицом и ишао у лов по околини. Његова храброст оставила је силан утисак и на Арбанасе и на Турке”.
Почетком фебруара 1903. Хусеин Хилми-паша се, по налогу из Јилдиза, обратио руском конзулу у Скопљу Машкову да дозна да ли је Шчербина сагласан да се Бољетинац врати из Цариграда у Митровицу. Истовремено је локални командант Шемси-паша убеђивао Шчербину да Бољетинац није вршио притисак на хришћанско становништво, да није био кривац за антируске демонстрације августа 1902. и да је велике земљишне поседе добио законским путем, а не отимањем. Шчербина је сматрао да ако султанов двор инсистира на његовој сагласности за повратак Бољетинца, онда локални Арбанаси треба да знају коме треба да буду захвални и да његови рођаци и блиски људи треба да се обрате конзулату с молбом да се Бољетинац помилује и да се притом пруже гаранције и уверавања о будућем понашању. Био је добро обавештен да се у селима око Митровице настављају тајна договарања о злочиначким намерама према њему. При таквим околностима сагласност на брзи повратак Бољетинца, сматрао је Шчербина, тумачиће се слабошћу и страхом конзулата пред претњама Арбанаса и имаће врло неповољан утисак код целог православног становништва не само у Старој Србији него и у околним пределима. Шчербина је преко Машкова одговорио Хилми-паши, а лично и Шемси-паши да до упознавања са ситуацијом у крају не види могућност да се преговара о враћању Бољетинца.
Није прошло много времена од доласка Шчербине, а више стотина добро наоуражаних Арбанаса кренуло је у поход према Митровици, заузевши претходно Вучитрн, не скривајући мржњу према руском конзулу кога “никако неће”. Последњи извештај који је написао Шчербина амбасадору у Цариграду Зиновјеву био је датиран 17. (30) марта 1903. године. Он извештава да су Арбанаси заузели Вучитрн уз пуну пасивност турских власти. Све заптије (жандарми) Срби који су недавно ступили у службу разоружани су, узета им је униформа и послати су у Приштину. Арбанаси су опљачкали дом локалног свештеника Фртунића, истукли његовог сина и упали у цркву у време службе, узевши сав новац и драгоцености у злату. Нови командант војске у Митровици пуковник Саид-бег обавестио је Шчербину да се гомила креће према Митровици и да он предузима мере да заштити град. Начелник железничке станице у Вучитрну Стефков упозорио је Шчербину да граду прети опасност. Арбанаси су опколили Митровицу и затворили све прилазне путеве. Рано ујутру, у пола девет, Шчербина се према сопственим речима на коњу лично упутио да види распоред турске војске која брани улазе у Митровицу. Известио је да се на брдима на путу према железничкој станици налази шест турских топова и две чете низама (редовне војске). Арбанаси су били заузели сва околна брда – стајали су у групама од 200 до 300 људи, док их је укупно према Шчербиновој процени било око 4.000. Командант Саид-паша који је пратио Шчербину током обиласка турских положаја обавестио га је да је добио наредбу од Хилми-паше да брани град. И следећег дана, 31. марта, Шчербина је обилазио турске положаје на јужном прилазу граду. На повратку, у близини железничке станице, турски каплар Ибрахим Халит, пореклом Арбанас из села Жегра код Гњилана, пуцао је у леђа Шчербини и тешко га ранио. И српски и руски дипломатски представници у Османском царству су били мишљења да су аутроугарски агенти подстакли Арбанасе да нападну Митровицу.
Тешко рањени руски конзул борио се за живот у здању свога конзулата све до раних јутарњих часова 10. априла 1903. године. Прву помоћ пружио му је турски војни лекар Хасан-ефендија са својим помоћницима. На вест о тешком рањавању Шчербине султан је из Солуна упутио у Митровицу искусног хирурга Жак-пашу. Краљ Александар Обреновић је хитно послао из Београда једног од најбољих српских лекара др Суботића, брата руског генерала Суботића, команданта руске војске у Пријамурској области. Заједно са Суботићем у Митровицу су из Скопља допутовали и руски конзул Машков и српски конзул у Скопљу Куртовић. Одмах је стигао и српски конзул из Приштине Аврамовић. Пушчано зрно је тешко оштетило јетру, бубреге и друге унутрашње органе. Поменутим лекарима придружио се и њихов колега Камбуроглу, грчког порекла, али конзулу Шчербини није било помоћи. На лицу места опело су одржали рашко-призренски митрополит Нићифор и отац Арсеније, руски јеромонах из Дечана које су тада држали руски монаси. Српски приштински конзул Куртовић је у име краља Александра и краљице Драге Обреновић довезао са собом сандук са крстом, венцима и свом неопходном погребном опремом. На раскошном краљевском венцу је стајао кратак натпис: “Благородном Шчербини – краљ и краљица Србије”.
Смрт Шчербине изазвала је велики одјек међу Србима, али и у Русији и широм Балкана. Срби су је доживели као националну несрећу. Тело руског конзула пренето је возом до Солуна, одатле до Цариграда у коме је служен парастос, а затим до Черњигова. Свуда успут на железничким станицама стајало је мноштво Срба да ода пошту свом храбром и несебичном заштитнику. На станици у Скопљу земне остатке Шчербине дочекали су српски митрополит Фирмилијан са тридесетак свештеника у присуству конзулског кора и представника турских власти. Шчербина је испраћен у своју отаџбину са великим жалом и сузама српског народа, нарочито оног дела у Старој Србији који га је лично знао и са њиме се сретао. Српски посланик у Цариграду Сава Грујић је забележио: “Смрт првог руског конзула на нашем тужном Косову доиста пуна је трагичности и диван је пример хришћанског пожртвовања за ближње своје (…) Г. Зиновјев упућујући Шчербину у Митровицу тада ће ми као у шали рећи (…) да он иде као жртва за нашу народну ствар и да Срби треба да га упишу у своје свеце, ако би га Арнаути убили. Нажалост ово се предсказање брзо испунило и Шчербина ће доиста у спомену Српског народа стати у ред осталих његових косовских јунака! Храбри Шчербина се у свему угледао на свог великог претходника из Призрена Ивана Степановича Јастребова који, у својој племенитој мисији, на сву срећу, није на српској земљи доживео овакву злу судбину.
