Бела Црква, место у Банату, постало је 1920. године уточиште и оаза за Русе прогнанике који су се овде доселили након Октобарске револуције. Међутим, први Руси који су оставили своје кости у овом банатском месту су били војници заробљени на Источном фронту и доведени овде током Првог светског рата. Аустрогарске и немачке снаге имале су суров план да заробљеници буду искоришћени као робовска радна снага, што је у то време било незамисливо и противно свим правилима ратовања. Више хиљада руских заробљеника распоређено је на тешким пословима и у катастрофалним условима по фармама и фабрикама које су углавном производиле наоружање за Савез Централних сила. Тако је део руских заробљеника доведен у Белу Цркву. Изгладњивани и исцрпљивани, ту су и умирали. Међу војницима је било и нешто официра. У међуратном периоду, локалне власти су на Старом православном гробљу у знак сећања на те страдалнике подигле две алеје посвећене њима у знак сећања и поштовања, али и споменик који сведочи о времену нечовештва упереног против Руса.
Али, да се вратимо на почетак. Бела Црква представља један од највећих и најзначајних културних центара руске емиграције на целом Балкану. Између два рата, у нашој Краљевини се говорило да придошли Руси имају две престонице – то су били Сремски Карловци и Бела Црква. Према званичним подацима, у овом банатском месту, уточиште је пронашло преко две и по хиљаде прогнаних Руса. Ако узмемо у обзир да је руских избеглица широм Краљевине СХС укупно било око 75.000, онда морамо признати да се у Белој Цркви настанио велики број. Међу прогнаницима су били студенти кадетских корпуса, као и ученице чувеног Маријинског донског института за девојке из породица племићког порекла. Уз ове две образовне установе смештене у Белој Цркви, тадашња српска варош постаје велики центар културе, а неколико хиљада младих Руса је дипломирало на Кадетском корпусу и женском институту. Када говоримо о Кадетском корпусу у Белој Цркви, који је прво носио име “Кримски” а потом Кадетски корпус великог кнеза Константина Константиновича, интересантно је напоменути да је тај корпус трајао до 1944. године и да је био један од укупно тридесет корпуса царске Русије распоређених по тадашњој Краљевини, али и последњи који је расформиран. Пред сам долазак Црвеноармејаца, припадници последњег Кадетског корпуса су 8. септембра 1944. године напустили Белу Цркву возом који је кренуо у правцу Запада. Корпус је и званично распуштен 26. септембра. Расејани по читавом свету, у неким земљама су основали Удружења у којима културу сећања и данас негују њихови потомци. О реномеу овог Корпуса довољно је рећи да је током његовог постојања на школовање долазило више руских кадета којима су матичне земље боравишта тада биле Канада, Венецуела, САД, Бразил, Аргентина, Аустралија и Француска.
Што се тиче Девојачког Маријинског донског института, статистика каже да је у периоду 1920 – 1941. године у овој средњошколској установи матурирало преко 1000 руских девојака.
У периоду 1920 – 1924. у Белој Цркви била смештена и Николајевска коњичка школа.
Поред ових наведених значајних образовних установа, дошао је велики број изгнаника углавном из редова образованих слојева друштва, чије је знање у великој мери помогло како Белој Цркви, тако и читавој Краљевини СХС. Био је то огроман прилив нових житеља у односу на варошицу, али ипак топло и срдачно дочекан од домаћег становништва. Долазак Руса је обогатио културни и забавни живот Белоцрквана новим, до тада невиђеним садржајима, попут позоришта, музичким концертима, балетом, поезијом, књижевним сусретима и многим другим.
Храм Светог Јована Богослова у Белој Цркви
Заједно са осталим прогнаницима из царске Русије исту судбину делио је и један део црквених великодостојника, са митрополитом Антонијем Храповицким на челу. Уз дозволу и заштиту Српске православне цркве и патријарха Димитрија, Руси су основали 1921. године у Сремским Карловцима Архијерејски Синод на челу са њиховим митрополитом. Имали су осам црквених општина под јурисдикцијом њиховог Синода у Сремским Карловцима, а једна од њих налазила се у Белој Цркви. На простору данашњег Трга ослобођења, близу општинске зграде и римокатоличке цркве, на место старе градске куће из 18. века, 1930. године почела је градња Руске цркве. Захваљyјући значајној донацији јеромонаха Јована (пре монашења кнеза Димитрија Шаховског) од 50.000 динара и његовог удела на прикупљању добровољног прилога, радови на зидању цркве приведени су крају 1931. године. Како је храм посвећен Светом Јовану Богослову, на његов дан, 9. октобра 1932.године, храм је освештао епископ Теофан Курски уз присуство руских и српских свештеника, као и осталих гостију и званица из Општине. Крајем 1954. године руске црквене општине стављене су под јурисдикцију Српске православне цркве,па тако и Руска црква у Белој Цркви. Ову велелпну цркву, иконостасом је украсио Иван Павлович Трофимов, професор ликовног у Кадетском корпусу, док се у цркви налазе бројне иконе које су са собом из Русије донели емигранти.
Старо православно гробље у Белој Цркви
На овом гробљу, на парцели број 8. налази се руско гробље, које броји око 650 гробних места. У неку руку, ово гробље представља сведочанство о елити која је населила ову варошицу у Банату. На овој парцели почива 19 генерала руске царске армије, царски коморници, сенатори, велике кнегиње, драмске уметнице, научници, професори, свештеници, лекари и кадети. Такође, овде се налазе и безимене гробнице у којима је похрањено неколико десетина руских ратних заробљеника из Првог светског рата о којима смо писали на почетку. На средини парцеле руског дела се налази Меморијални споменик подигнут у знак сећања на преминуле чланове персонала и кадете, подигнут 1985. године. На велику жалост, целокупно Старо православно гробље у Белој Цркви се налази у јако лошем стању, па самим тим и део где почивају Руси.
Тих више десетина хиљада прогнаника који су своје уточиште нашли у нашој земљи, а које је наш народ од милоште звао Бели Руси, оставили су неизбрисив траг и велики допринос у напретку наше земље. Били су нам ослонац и снага у обнови земље, разорене у Великом рату. Таква елита, могла је бити само покретачка снага у свеопштем просперитету српског народа и државе. А део те елите, налази се управо на овом белоцркванском гробљу. Најмање што можемо да урадимо, да им се макар мало одужимо, то је да се то гробље невелике површине доведе у ред, јер уз Русе, тамо има и српских гробова и задужбина значајних личности, које су учествовале у развоју овог места и оставили неизбрисив траг у историји Беле Цркве.
Споменик погинулим црвеноармејцима
Одмах уз руску цркву Светог Јована Богослова, у Руском парку налази се споменик погинулим Црвеноармејцима, палим у ослобођењу Беле Цркве. Иначе, Бела Црква је прво војвођанско место које је ослобођено од фашистичке окупације, 1. октобра 1944. године. Овај велепни споменик је подигнут током јуна месеца 1947. године. Сваке године, на Дан ослобођења Беле Цркве, 1.октобра и на Дан победе над фашизмом 9.маја, делегације локалних и покрајинских власти, амбасаде Руске Федерације, војске и Удружења за неговање традиција свечано полажу венце на овај споменик и тим чином одају пошту херојима који су учествовали у ослобођењу како овог града, тако и наше земље.
Бела Црква је место са седам језера и хиљаду једном причом, које карактерише то да су природна богатства овог краја јединствена за Србију, али исто тако и културно-историјско наслеђе. У тих хиљаду прича, руских има много, и сигуран сам да су најлепше, а када је руско наслеђе у питању, по томе се Бела Црква и издваја и препознаје.
Душан Опачић – Братство
