Руско-српско пријатељство историјски почива на три стуба: заједничкој вери, руском доприносу развоју балканског региона и узајамној отворености. Вековима су руски цареви великодушно даривали балканске манастире, инжењери су градили мостове, а дипломате су помагале Србима да се упишу на руске универзитете.
Данас је рецепт за одржавање пријатељских односа исти као и раније, осим што у наше време, због објективних фактора, најважнији постаје трећи стуб – искрена заинтересованост за очување веза управо на људском нивоу. Другим речима, вишеструко расту вредност и тежина народне дипломатије.
У првом делу великог интервјуа за РГМ.Журнал, Павел Бушујев, руководилац Одељења за балканске студије у Институту земаља ЗНД, говорио је о специфичностима различитих земаља балканског региона и њиховим везама са Русијом. У наставку смо говорили о важности грађанске интеракције, руском језику у бившој Југославији и његовој популарности у региону данас, али и о „Мобилној клиници“ Руске хуманитарне мисије као примерном друштвеном пројекту за српско становништво.
Које руске организације, повезане са народном дипломатијом данас играју најистакнутију улогу на Балкану?
Руски домови се, наравно, истичу. Они се не сматрају невладиним организацијама, али су управо они успели да најприметније дођу до изражаја у нашим односима. Стварно невладиних руских организација у региону је критично мало, посебно у поређењу са западним. Сами Срби, покушавајући да попуне празнину, стварају друштва пријатељства са Русијом – својеврсне културне центре. Има их врло много; чак и у малом граду може бити по неколико таквих удружења. Друга је ствар што они конкуренција једним другима и не желе да се уједињују. Као резултат тога, таква друштва често имају само 10–20 чланова, који се међусобно жестоко свађају око тога ко је од њих већи пријатељ Русије. Но, то су већ неке националне особености, а питање је: где је реципрочно кретање са стране Русије?
Осим Руске хуманитарне мисије, вероватно је тешко сетити се бар једне организације која би се тако ефективно бавила регионом и јасно разумела његову специфику. Ово последње је посебно важно. Русофили који долазе у руско-српске организације траже нешто што је блиско њиховим сопственим мислима, и ако им се понуди нешто друго, од таквог удружења неће бити вајде. Уопште, Срби су народ који није шкрт на речима, и ако им се не свиђа нека агенда, неће се устезати да то отворено и кажу.
Мали постепени продор наших непрофитних организација на Балкан се ипак, срећом, догађа. Недавно је отворена руска невладина организација „Балкански пословни клуб“, са којом активно сарађујем. Нажалост, због пандемије, а затим и почетка СВО, тек почињемо да добијамо замах. Ускоро још једна непрофитна организација из Русије планира да отвори канцеларију.
Постоји помак, али је то и даље кап у мору. Уз то, те малобројне невладине организација које раде на Балкану недовољно добро координирају свој рад са медијима. Потребна је заједничка агенда и пул информативних ресурса који покривају догађаје. Док сам радио у ТАСС-у, ја чак нисам ни знао за низ активности те исте Руске хуманитарне мисије, а када сам накнадно сазнавао, било ми је веома жао што нисам могао да о њима известим, јер су заиста заслуживали пажњу.
На пример, „Мобилна клиника“ са руским лекарима, који путују по српским селима и прегледају становнике. Тај пројекат показује одлично разумевање специфичности региона од стране тима РХМ. На први поглед може да изгледа да је акција невеликог обима, али Срби разумеју колико је тешко доћи до удаљених села, прелазећи огромна растојања по планинским серпентинама. Тај рад је инвестиција у будућност, јер захваљујући Мобилној клиници неко ће моћи да роди, нечији родитељи ће живети дуже, а неко ће на време сазнати и зауставити развој опасне болести.
Народна дипломатија је лакша када говорите истим језиком. У многим балканским земљама увек је било велико интересовање не само за Русију већ и за учење руског језика. Да ли је тај тренд и данас актуелан?
На то питање се не може одговорити речима: „раније је било добро, а сада је горе.“ Упркос увреженом мишљењу, ни раније није било баш сјајно. Да, у Југославији се руски учио у свим или скоро свим школама, али се учио на отприлике исти начин као што се у Совјетском Савезу учио енглески или немачки. Понекад се стиче утисак да су наставници били за то да ниједан совјетски грађанин не може ни о чему да се договори са странцем и да случајно не открије неку тајну. Већина матураната српских школа који су учили руски језик знала је само неколико најчешћих фраза. Током протеклих десет година, у комуникацији са старијом генерацијом која је завршила југословенске школе, срео сам само неколико људи који су добро говорили руски – и било је очигледно да су га учили негде другде. Испоставило се да је формално у Југославији руски језик био широко доступан, али у пракси је лоше предаван.
Данас, наравно, руски језик у Србији губи позиције односу на европске језике. Активно се одвија процес одвлачења српских кадрова у друге земље, и за то се користе најразличитија средства. На пример, један угледни српски лист је недавно објавио чланак у којем описује застрашујући тренд: Немци се баве „крађом мозгова“, наводећи податке који показују да је 50.000 Срба дипломирало на немачким универзитетима, али се само 5.000 вратило кући. А испод… контакт бројеви агенција које помажу при упису на универзитет и тражењу посла у Немачкој.
Уз то, Европа је сада много ближа и доступнија Србима. Лет до Москве кошта исто као и лет до Њујорка, док се карте за Шпанију, Француску или Турску могу купити и за 50 евра. Није чудо што Срби иду тамо где је јефтиније. И када путују, наравно, људи упознају локални начин живота и културу, упијају је и постепено усвајају језик…
Статистика не иде у прилог руском језику. На пример, између 2021. и 2023. године, број ученика који уче руски језик у српским школама пао је са 127.000 на 60.000 – више него двоструко. Недостатак ученика производи недостатак кадрова; наставници нису у могућности да испуне потребан број часова наставе и суочавају се са избором: или да промене посао или да наставе да раде за идеју. Као резултат тога, због мале потражње, српске школе напуштају руски језик и елиминишу га из својих наставних планова и програма.
У таквој ситуацији, огромну улогу има рад на промоцији руског језика. У том напору предњачи Руски дом у Београду, који већ деценијама нуди језичке курсеве. Без претеривања, готово сва русофилска интелигенција Србије је похађала те курсеве. Руска хуманитарна мисија нуди часове руског језика, а Балкански пословни центар, заједно са Институтом земаља ЗНД, недавно је покренуо онлајн курсеве. Изабрали смо тај формат како би се језик могао учити не само у главном граду, већ широм Србије.
Да, руски губи позиције, али потражња за њим, као и раније, постоји. Колико год то било чудно, популаран је међу српском дијаспором у иностранству. Многи га уче сами, користећи садржај објављен на видео платформама.
Као што сте већ истакли, у Србији постоји много друштава руско-српског пријатељства. Да ли она некако помажу у задовољавању потражње за учењем руског језика или је њихов допринос више симболичан?
Најчешће, таква друштва немају могућности да обезбеде учење руског језика. У најмању руку, то захтева квалификованог стручњака и могућност да буде плаћен. Ако друштво покрене курсеве руског језика, то говори о његовој великој зрелости. Најчешће се таква удружења баве другим, подједнако важним активностима: одржавањем гробова војника Црвене армије и руских емиграната, постављањем спомен-плоча на значајним местима и упознавањем посетилаца својих центара са руском културом одржавајући предавања, концерте и филмске пројекција.
Какви би хуманитарни пројекти које би иницирала Русија, били данас најтраженији на Балкану?
Питање је много сложеније него што се чини. Ствар је у томе да у представама Срба Русија није само брат који ће помоћи у свакој ситуацији, већ и земља у којој постоји много новца. Још од времена цара Алексеја Михајловича, српски игумани су се обраћали руском владару и добијали помоћ од њега. Та вековна традиција је Србе помало размазила: када Русија не помаже финансијски, они често негодују и бивају огорчени.
С друге стране, можемо их разумети. На пример, једном сам разговарао са Србином који је горко испричао како је, као русофил, цео живот провео бранећи наше заједничке интересе, а никада није добио ни један динар од Русије. А његов пријатељ је, међутим, кренуо другим путем – путовао је у Сједињене Државе по Сорошевом програму, ради за САД и добија плату која му је омогућила да купи ауто и стан. И тако се дешава да један иде у поцепаним ципелама које је купио још као студент, а други носи модну одећу.
Простије речено, српски русофили би хтели да добију директну финансијску помоћ од наших хуманитарних пројеката, али ми не можемо да је понудимо. Уопште, новац, а тачније његов недостатак, један је од главних проблема наших непрофитних организација у Србији. Да, Россотрудничество издваја одређена средства, али то није довољно. Истовремено, због недостатка финансирања, спуштати се на ниво, рецимо, такмичења у цртању за Масленицу је ћорсокак. Стога је веома тешко артикулисати конкретне хуманитарне пројекте који би могли да заживе у Србији без потребе за већим улагањима од оних који су сада доступни.
Током десет година, колико проучавам регион, имао сам много различитих идеја за унапређење наше народне дипломатије. Размишљао сам о издавању књига, раду са меморијалима, али можда је, са ограниченим финансирањем, најбоље кренути од српског менталитета. То значи да наши стручњаци морају умети да комуницирају од срца са локалним становништвом: да буду прихваћени у друштву Срба, да разматрају њихове проблеме и да им уливају наду да ће једног дана све бити боље. Такви су људи овде; искрена и отворена комуникација им је веома важна. За Србе то значи више од одржавања неког такмичења или добротворне акције.
Узмимо, на пример, НИС, највећу нафтну компанију Србије. После куповине контролног пакета акција у тој компанији, Гаспром је учинио много за земљу. Отворио је бројне рачунарске лабораторије у школама и изградио игралишта и спортске терене. Међутим, све је то прошло практично незапажено од стране Срба. Разлог лежи у понашању виших менаџера компаније, који током година никада нису научили језик и генерално су се према локалном становништву односили са извесном ароганцијом. Као резултат тога, управо се та негативност памти, док је чињеница да је читава генерација учила у рачунарским лабораторијама које је отворила ова компанија остала незапажена. Дакле, чак и са великим средствима, можда нећете постићи жељени ефекат ако не узмете у обзир српски менталитет. И обрнуто, ако разумете његове особености можете значајно утицати на очување руско-српског пријатељства и без адекватног финансирања.
Дајте нам своју прогнозу. Хоће ли се Балкан наставити да се удаљава од Русије? Или можда постоји потенцијал за отопљавање наших односа?
Прогнозе су незахвална ствар. Лично, верујем да ће свака власт у Србији увек бити под значајним притиском друштва, које инсистира на очувању наших односа. Верујем да ће у будућности доћи и до отопљавања и до зближавања.
Штавише, заправо смо доста постигли у годинама пре санкција. На пример, захваљујући напорима руских компанија, изграђен је један од најлепших православних саборних храмова у Београду, храм Светог Саве. Обновили смо огроман број гробова и некропола и подигли бројне споменике – не само у Србији већ широм Балкана, укључујући и Хрватску. Све то можда сада не делује тако значајно, али током година, тај допринос ће добијати на значају. Храм Светог Саве, на пример, постепено ће постати симбол руско-српског православног братства.
Стварати пројекте који ће одјекнути у будућности је веома важно. Одличан пример је прича о руском дипломати Николају Хартвигу, који је током целе каријере обезбеђивао стипендије становницима Балкана за студирање у Русији. На крају дипломатске каријере, стигао је као амбасадор у Београд, и испоставило се да су значајан део елите српског друштва чинили дипломирани студенти универзитета у Москви и Санкт Петербургу.
Хартвиг није преживео Први светски рат. Читав свој живот посветио је развоју Балкана, а призор Београда који се претвара у рушевине изазвао је срчани удар. Градом су се прошириле гласине да су га убили Аустријанци, и разјарени Срби умало нису до темеља срушили зграду аустријске амбасаде. Сахрана руског дипломате остаје једна од најмасовнијих манифестација у српској историји – ниједан митинг или протест никада није привукао већи број људи.
У великој мери захваљујући темељу које је поставио Хартвиг, убрзо по завршетку Првог светског рата на Балкан је дошло много представника наше интелигенције – научника, лекара и професора. Значајна бројка: пре таласа руске емиграције, у Србији је било само 500 инжењера, а после – 2.500. Треба разумети да је инжењер тог периода био свестрани стручњак, способан да инсталира водовод у граду или реконструише манастир. И управо је њихов допринос развоју Балкана, током година, постао темељ на којем данас почивају симпатије и љубав Срба према Русији. Стога, да би се наши братски односи одржали и развијали, морамо се фокусирати управо на такве пројекте, који ће годинама добијати све већи значај. Ако наставимо да се крећемо у том правцу и координирамо наше напоре, очекују нас врло добре перспективе за наставак наших односа.
Игнат Матејкин
