За наш портал разговарали смо са др Галином Игорјевном Шевцовом, доктором историјских наука и вишим научним сарадником Одељења за новију историју Руске Православне Цркве Православног Светотихоновског хуманитарног универзитета.
Повод за разговор била је њена вишедеценијска посвећеност истраживању руско-српских односа, са посебним акцентом на братску љубав која се највише показала кроз хуманитарну помоћ коју је Русија пружала Србији током Балканских ратова и Првог светског рата.
Ви већ деценијама истражујете историју руско-српских односа. Шта вас је подстакло да свој научни рад посветите управо Србији и српском народу, и како данас оцењујете развој тих односа у историјској перспективи?
Први пут сам посетила Србију 2004. године, када сам радила у једној од руских друштвених организација. То је била службена мисија. Упознала сам многе занимљиве људе, обишла српске градове: Београд, Нови Сад и Ниш. Неочекивано за себе, заљубила сам се у Србију и српски народ. Задивило ме је како се Срби односе према Русима, и свако кога сам срела био је радостан због разговора и неизоставно је говорио о томе колико је Русија учинила за Србију, посебно током Првог светског рата. Међутим, нико није износио конкретне чињенице, упркос мојим упорним питањима. Српски језик уопште нисам знала, али сам одлучила да ћу успети ако пронађем неку књигу или барем чланак на ту тему. У пратњи Алексеја Борисовича Арсењева отишла сам у Матицу српску, али ништа нисам пронашла. Потом сам одлучила да ћу сигурно нешто наћи у Русији, али ни тамо нисам успела да задовољим своју радозналост.
Иако је свет данас ушао у период турбуленција и линија фронта пролази и кроз хуманитарну сферу, сматрам да руско-српски односи имају добре изгледе у културној, научној, образовној и другим областима. Уверена сам да ће и у случају „вруће фазе“, до које ни у ком случају не желим да дође, Русија учинити све што је могуће да искористи све расположиве могућности за подршку братском народу.
У вашим радовима често наглашавате да помоћ Русије Србији у ратовима није била ограничена на војну подршку. Колико је била значајна улога руских лекара, медицинских сестара, добровољаца и хуманитарних мисија током Балканских ратова и Првог светског рата?
Србија је крајем XIX и почетком XX века имала велики недостатак медицинског особља за лечење становништва (0,08 лекара на 1.000 становника). У ратним условима овај проблем је био још израженији. Војних лекара било је веома мало, а резерва међу цивилним лекарима практично није постојала због малог броја стручњака, чије се образовање у Србији тада није спроводило. Српска војно-медицинска служба располагала је недовољном материјалном базом, пре свега због слабог економског развоја младе српске државе, и била је прилагођена малобројној сталној војсци. Такво стање није омогућавало брзо збрињавање болесних и рањених српских војника. Поред њих, ту су били и ратни заробљеници и бројне избеглице. У таквој ситуацији помоћ руских санитетских одреда Црвеног крста и лекара добровољаца била је непроцењива.
Посебно желим да поменем лекаре епидемиологе, који су помагали тамо где други страни стручњаци нису желели да оду. Тако је током Другог балканског рата, средствима Санктпетербуршког словенског добротворног друштва, у Србију упућен Михаил Аркадијевич Сопочко-Сирокомља, који је у Београд стигао са супругом, сестром милосрдницом, у јулу 1913. године. Најпре је радио у Митровици, где су на 400 болесника долазила само два лекара, а затим се борио против епидемије колере у Лесковцу. По завршетку рата није напустио Србију, већ је наставио да лечи бројне болеснике. Дана 15. августа 1915. године распоређен је у Врање, а након што је опасност од епидемије тамо отклоњена, српске власти су га упутиле у Пожаревац, где је изван града била подигнута посебна барака за изолацију оболелих. Осим брачног пара Сопочко-Сирокомља, тамо су радила само три санитетлије.
Србију су напустили тек по окончању епидемија. Сличне примере пожртвованог рада руског санитетског особља на територији Србије и Солунског фронта налазимо и током Првог светског рата.
При томе желим да нагласим да се хуманитарна помоћ није ограничавала само на медицинску. Почев од Велике источне кризе 1875–1878. године, уз помоћ руске јавности на Балкану су оснивани добротворни одбори, дечја прихватилишта, амбуланте за становништво и друге установе. Нису били заборављени ни избеглице, ни ратни заробљеници, ни становништво погођено ратним дејствима.
У описима руских санитетских јединица често се помињу покретне болнице на фронту током Балканских ратова. Постоји ли неки конкретан случај или сведочанство које сте открили, а које најбоље одражава размере ове хуманитарне мисије?
Ако говоримо о Првом балканском рату, све руске болнице распоређене у Србији биле су под окриљем Руског друштва Црвеног крста, формиране по његовим стандардима, према најсавременијим достигнућима науке и технике, и под његовом контролом. Руски санитетски одреди долазили су са довољним количинама медицинске и друге опреме да су могли самостално да функционишу два до три месеца. Место њиховог распоређивања било је усаглашавано са српском војно-санитетском управом. По правилу, налазили су се у позадини или у близини фронта.
Можда се мислило на такозване летеће (покретне) одреде, који су формирани од особља руских болница и лазарета и упућивани тамо где је то било потребно, укључујући и борбену зону. Током Првог балканског рата, због неслагања унутар српске команде, као и између српске и бугарске команде, покушај команданта српске војске генерала Станојевића да искористи руски летећи одред код Једрена био је неуспешан.
Летећи одред је брзо издвојен из лазарета града Москве, који се налазио у Скопљу. Иако је крајем јануара 1913. године успео да организује мали болнички одред који су чинили старији лекар Виктор Опоков, две сестре милосрднице и санитетлије са 25 постеља, није било могуће започети рад. Одред је могао успешно да служи као евакуациони пункт, али је српска команда захтевала да буде распоређен у Мустафа-паши. Са постојећом опремом то није било могуће. Због дуготрајног усаглашавања између руских, бугарских и српских представника различитих служби, одред никада није почео са радом и вратио се у Скопље. Истовремено, сличан руски одред при бугарској војсци стекао је признање бугарске команде за свој рад.
Дакле, постојање летећих (покретних) санитетских одреда пре свега говори о мобилности руских санитетских јединица и њиховој способности да се прилагођавају различитим задацима, а не о размерама саме хуманитарне мисије.
У јавном простору, посебно међу присталицама евроатлантских интеграција, често се може чути тврдња да Русија у историји није пружила Србији значајну помоћ или да је та помоћ преувеличана. Као историчарка која годинама ради са архивском грађом у Русији и Србији, како одговарате на такве тврдње? Које историјске чињенице и документи најубедљивије сведоче о улози Русије у најтежим периодима српске историје?
Искривљавање историје један је од инструмената политичког притиска и примењује се још од античких времена. Умањивање или прећуткивање улоге Русије у помоћи балканским народима има за циљ слабљење ауторитета Русије у Србији и свођење њеног утицаја на српски народ на минимум. Таквим фалсификовањима новије и савремене руско-српске историје већ генерацијама се супротстављају руски и српски историчари и други стручњаци.
Да би резултати њиховог рада постали познати широј јавности, није довољно само истраживати тему руско-српске сарадње, већ је потребно и активно је популаризовати, укључујући документарне и игране филмове, тематске изложбе и друге културне пројекте. Колико ми је познато, такву делатност спроводи Руски дом у Београду, а надам се да постоје и друге организације које томе доприносе.
Довољно је подсетити се одлучне подршке Русије Србији у јулу 1914. године и уласка Руске империје у Први светски рат. Док је постојала Руска империја, српска влада и српски народ добијали су од Русије и војно-техничку и хуманитарну помоћ.
Олег Васиљев
