Виктор Франолић, средњошколац из Београда, био је члан међународне експедиције која је пловила руским нуклеарним ледоломцем „50 година победе” и тиме се уписао у историју наше земље. Он је био међу победницима међународног научно-образовног пројекта „Ледоломац знања”, који се организује уз подршку руске државне корпорације „Росатом”. Изабран је у конкуренцији од око 5.000 талентованих ученика из 22 земље, чиме је обезбедио место међу светском научном елитом која је на нуклеарном ледоломцу две недеље крстарила Северним полом.
У разговору за „Политику” Виктор Франолић истиче да му ниједног тренутка није било непријатно што се налази на ледоломцу и да га је то искуство променило. Научио је како ради нуклеарни реактор, како се добија уранијум 235…
„Од првог уласка у луку до повратка на копно знао сам да ћу сваки секунд памтити јасно. Било је лепо видети лед први пут на експедицији и моћ ледоломца на делу. На броду нема ни интернета ни домета мобилне телефоније, тако да смо били у потпуности одсечени од свега. Једина комуникација са обалом је постајала у оперативне сврхе”, рекао је Франолић.
Која је највећа заблуда коју људи у Србији имају о нуклеарној енергији?
Људи нису ни свесни свих бенефита такве моћне технологије.
Како изгледа свакодневни живот на нуклеарном ледоломцу?
Почиње буђењем у 7.30 сати и припремом за јутарње вежбе, а затим следи доручак. После тога имали смо лекције до ручка, а потом су уследила нова предавања до вечере. Некад између неких од предавања, на различитим локацијама по броду, имали смо слободно време за различите активности. Приликом одласка на Северни пол било је организовано знатно више предавања која су у повратку била замењена забавним програмом. Предавања су била разноврсна, од развитка нуклеарне технологије преко биологије до истина о поларним медведима, а током вечери организовали су нам журке, караоке и Arcticvision.
Како изгледа рад и живот људи који управљају једним оваквим бродом?
Не могу много о томе да говорим, осим што знам да бораве у истим кабинама у којима смо и ми били на броду и да су на путу најчешће по четири месеца.
Какав је осећај када знаш да се налазиш на броду који користи нуклеарну енергију за пробијање кроз арктички лед?
Врло интересантно и задивљујуће је како нас је уз помоћ нуклеарне енергије толики брод довео скроз до Северног пола.
Шта ти је било најимпресивније – сам ледоломац, нуклеарна технологија или сурови арктички пејзажи?
Најимпресивнија је била цела организација у вези с том експедицијом и сама идеја за нешто толико невероватно. Пут до Северног пола и острва Франца Јосифа је заиста невероватан.
Какви су били временски услови и колико је Арктик заправо другачији од онога што видимо на фотографијама и у документарцима?
Током целе експедиције температуре су биле од један до 10 степени Целзијуса, а на самом Северном полу је било минус пет степени, уз врло јак ветар. На самом почетку експедиције су нас затекле две блаже олује, једна само два сата након поласка из луке. Главна разлика у односу на документарце је мали број живог света, а то што се види у емисијама је најчешће снимано преко огромних површина. Током експедиције имали смо среће да смо срели два поларна медведа. Првог у пет сати ујутру при доласку и другог пар стотина метара од Северног пола.
Како изгледа провести две недеље практично изолован од света? Да ли ти је недостајао живот на копну?
Осећао сам се мирно. Ни један једини секунд нисам хтео да се вратим.
Какви су били људи са којима си делио то искуство?
Сви смо били из групе интернационалних учесника, зближили смо се у неколико минута. То су ми пријатељи за цео живот. Остали смо у свакодневном контакту.
Шта си научио о Арктику што ниси знао пре овог путовања?
Превише тога. Начин исхране белог медведа, њихово станиште, састав длаке и још неке ствари. Предавање о белим медведима је била најзанимљивија лекција коју смо сви запамтили.
А шта си највише једва чекао да поново урадиш када си се вратио кући?
Искуство је било толико добро да се никад не бих вратио са ледоломца. Али морам признати, мало ми је недостајала домаћа храна.
Када би могао да се вратиш на брод сутра, без икаквог размишљања – да ли би поново отишао и зашто?
Отишао бих одмах, не бих ни чекао до сутра… На том броду, са тим људима, могу да будем вечно.
Шта би рекао некоме ко сада размишља да се пријави и конкурише за исти програм?
Да прати новости о конкурсу за осму експедицију и нека се пријави што пре. У најгорем случају ће научити нешто ново и забавити се, а уколико прође конкурс, доживеће незаборавно искуство, упознаће вечне пријатеље, научиће пуно тога, и упознати врх света.
Данијела Давидов Кесар, ПОЛИТИКА
