Срби су својеврсно острво слободе у непријатељски настројеном простору ● Српско-руско братство значи да смо упркос свему остали православни ● Истрајавање српско-руског савезништва је доказ да идемо ка Небеској Србији
Српско-руски односи кроз векове нису се темељили само на заједничким политичким интересима, већ пре свега на дубоким духовним, културним и историјским везама које су обликовале идентитет оба народа. Управо о тим темељима, као и о значају културе сећања, архивске сарадње и очувања заједничког наслеђа, разговарали смо са др Небојшом Кузмановићем, директором Архива Војводине.
Повод за разговор било је и недавно признање које је др Кузмановић примио поводом 160 година постојања Руског историјског друштва, као потврда дугогодишње сарадње са руским архивским и научним институцијама. У интервјуу за портал Братство, он говори о историјским коренима српско-руског братства, улози православља у обликовању односа два народа, изазовима савремене архивске сарадње, али и о томе како ће будуће генерације тумачити данашње време и значај очувања духовних и културних веза између Србије и Русије.
У којој мери су српско-руски односи кроз историју били засновани на заједничким интересима, а у којој на културној и верској блискости?
Да бисмо дали прави одговор на ово питање, морамо ствари поставити другачије, па се запитати, у којој мери су наша културна и верска блискост утицали на дефинисање заједничких интереса, а колико су они плод историјских околности.
Није никаква тајна да су Срби и Руси били културно повезани још од средњег века. Верска блискост била је предуслов те повезаности, што се и доказивало чињеницом да је културна размена ишла преко Цркве и у вези са њом. Та блискост је од раних дана обликовала наше односе. Неко може рећи да је то све било слабо, неповезано. И могли би бити у праву сви који тако говоре. Па ипак, у моменту када Срби губе државу на Косову, Руси се, предвођени Светим Димитријем Донским на Куликову ослобађају Татара и почиње обнова православља. Том православљу Срби се обраћају за помоћ у свим својим ослободилачким напорима. Сетимо се Вука Исаковича. Мислите ли да је Црњански о бескрајном плавом кругу и звезди у њему писао тек тако, без икаквог сазнања о томе шта је Русија била Србима? Ти Срби живели су у Аустрији, али су је увек, баш као и Турску, доживљавали као непријатељску, без обзира на привилегије које су од ње добили, односно које су заслуживали ратујући за њу. Ти Срби били су махом неписмени, умирали су ако не у ратовима, онда од силних болести изазваних катастрофалним условима живота. Па ипак, и такви, они су знали да је спас на Истоку, што само потврђује да нама нису требали доктори наука и институти да објасне како ствари стоје. То не значи да данас, као слободни људи не можемо без памети, већ да та памет има своју предисторију, која долази, и ту се враћамо на почетак, из заједничког културног и духовног обрасца.
Дакле, наши су односи утемељени пре свега на културним и духовним везама, на православљу. Све друго, ми смо мерили тиме. Па када смо се љутили на Русе, то смо чинили не зато што нам не помажу као сила, већ као православна браћа. Када смо задовољни њима, онда смо задовољни нашом „православном браћом“. И обратно. Када Алексеј Хомјаков пише своју Посланицу Србима, он им пише као православној браћи, а не као некаквом геополитичком стварном или могућем савезнику. Све што радимо ми меримо кроз православље. Наравно да ту има и тренутних интереса, али, понављам, суд о њима ми доносимо у складу са тим колико су потези који се повлаче „православни“, а колико нису, што сведочи о томе шта је нама ближе.
Недавно сте примили високо признање поводом 160. година постојања Руског историјског друштва. Да ли то признање представља потврду дугогодишње сарадње између српских и руских и културних институција и шта оно представља за Вас лично?
То признање је потврда да људи ако желе увек пронађу начин да раде на ономе што је у складу са вишевековним обрасцем. Сматрам да ништа боље не повезује Србе и Русе од културе изникле на истом верском обрасцу. И ми те везе јачамо. Сарадња коју имамо са руским архивима и историчарима за нас је од пресудног значаја, јер сматрамо да је на нама да учинимо све како бисмо се, из генерације у генерацију повезивали, упознавали, како бисмо чували оно што нас спаја и коначно расправили оно што представља могући камен спотицања.
За мене лично, то признање значи да Русија и руски народ са пажњом прате оно што ми радимо и да имају довољно љубави према нашем, рекао бих, заједничком послу. То је признање заједничком труду и у исто време обавеза да се са тим послом настави и у будућности. Признања не вреде ништа ако нас не обавезују да радимо даље, да будемо бољи људи него што јесмо.
Колико култура сећања може да допринесе разумевању савремених српско-руских односа?
Не бих ја имао шта да замерим савременим српско-руским односима. Све што би се могло и назначити као могући шум, производ је деловања изван Срба и Руса. Неко их производи намерно, а негде су они прост одјек глобалих превирања у којима, између осталог, ми Срби, као народ физички одвојен од Руса, као својеврсно острво слободе у непријатељски настројеном простору морамо да мислимо о опстанку на начин на који то Руси, као велика сила можда не морају.
Управо ту нам култура сећања може помоћи, у смислу да истраживањем архива, занимањем за сопствену прошлост можемо да увидимо постојање различитих модалитета сарадње, да препознамо исте или сличне проблеме кроз историју, па да коначно, можда и заједно формулишемо одговоре на нека од питања која нас оптерећују. У свему томе, на крају, пресудну улогу играју људи, појединци, који треба да покажу вољу да уче, а и љубав према идеји нашег заједништва. Ако тога нема, онда је све друго узалуд. На сву срећу, у српском народу су они којима Русија смета на маргини. Они можда јесу гласни, али њихова реч удара о дебеле зидове и не даје плодове. Њима се ми не обраћамо.
Да ли су политичке околности икада отежавале научну и архивску сарадњу између две земље?
Јесу, али само онда када смо услед агресија и ми и Руси били принуђени да прекинемо са том сарадњом, јер смо имали важнији задатак, да победимо непријатеље и да преживимо. Иначе не. Ту се опет враћамо на почетак, на питање културе и православља. Наши односи никада нису на било који начин ограничавали архивски рад.
Ствар је ту ишла сасвим супротно, сарадњом на пољу културе, историје, литературе, односно на пољу које се може окарактерисати не само као хуманистичко већ и као духовно. Ми смо поправљали евентуално покидане везе, указујући на то да постоји нешто много јаче у нашим односима од онога што се може видети када се упали ТВ.
Чак и данас, када је Русија у сукобу са НАТО пактом који здушно подржава најпре агресивну политику Украјине према сопственим грађанима, у почетку на истоку земље, а онда на читавом државном простору, атакујући управо на културу и православље, када дронови ударају по Белгороду, ми смо чести гости овог града са којим градимо стабилне везе управо на трагу развоја научне и архивске сарадње. Дакле, околности су такве какве јесу, ми смо опет такви какви јесмо, а добро знамо да се ни ми Срби, а ни Руси, нисмо предавали очају и страху. Што нас више притискају, ми више дајемо себе у борби за праведну ствар. Сарадња у области историографије и архивистике само је део те, много шире битке.
Како ће, по Вашем мишљењу, историчари за педесет година оцењивати данашње српско-руске односе?
Тешко је било шта предвидети. Најпре, зависи чији. Ако питате оне са Запада, онда свакако можемо рећи да ће они увек полазити од претпоставке да су Срби мали Руси и да су ти односи оптерећени неком врстом зависности Србије од Русије. Наравно, они би желели да је Русије што мање међу Србима, тако и раде, томе се надају, па ће спрам тога и процењивати. Убеђен сам да неће бити задовољни проценом коју ће давати, будући да они не разумеју оно о чему смо говорили на почетку разговора.
Ако питате неке од наших историчара, могли бисте добити сличан одговор. Оно што је мени занимљиво јесте да се сви они којима смета Русија на Балкану самостално разврставају у редове аутошовиниста, што само потврђује да је наш однос према Русима нека врста лакмус папира. Уједно, тиме се изнова показује да је оно што сам рекао на почетку разговора истина, да ми све меримо не тренутним потребама, већ православљем.
Ако пак питате српске патриоте, они ће вам, верујем, највећим делом рећи да је једини проблем у томе што Русије нема у довољној мери на Балкану. Одатле ће можда кренути замерке Београду и Москви што на томе не раде више. Колико су те процене основане, ствар је која тражи посебну анализу.
Када све то саберемо и када подвучемо црту, мислим да је најреалније констатовати да смо живели у времену у којем је примарни задатак био одржавање веза са Русијом, у границама могућег, диригованог све оштријим притисцима са стране. И мада и ми и Руси имамо своје државе, мислим да ће наши односи личити на оне из времена пред ослобођење Срба. То су везе које су пре свега културне и духовне, које можда делују као алтернативне, замена за стабилне и јаке политичке везе, али су заправо и јаче и постојаније и коначно важније, јер претходе свему.
За пет деценија, историографија ће моћи да каже да смо живели у времену у којем је наше православље дошло на пробу и у ком смо, убеђен сам у то, показали да то што смо православни Словени вреди више од свега што нас ограничава.
Шта за Вас представља идеја српско-руског братства?
Она значи потврду да смо упркос свему остали православни. А бити православан значи бити свој, тежити самосталности, али и промишљању о сопственом понашању, у овом случају, у геополитичкој игри. У томе и јесте трагедија неких других православних народа, пре свега Бугара који никако да схвате ту чињеницу. Српско-руско братство за мене није никаква (гео)политичка категорија, израз наше немоћи и потребе да се поверимо на чување и бригу некоме ко је већи и јачи.
Ми Срби нисмо баш спремни да икоме признамо да је „већи“ и „јачи“ од нас. Барем у физичком смислу. Мислим да смо то својом историјом потврдили. Али смо спремни да то признамо оном народу за који тврдимо да је „већи“ и „јачи“ у својој оданости православљу. Општи је став да су то Руси. Да ли смо и колико у праву, ствар је сасвим друга. Отуда, коначно, за мене идеја српско-руског братства значи могућност да ми, као млађи брат, скупа са старијим, уз његову помоћ, радимо на сопственом духовном уздизању, свесни да свака победа у овом свету долази као последица духовне победе на самим собом, над сопственом палом природом. У том сазнању лежи корен нашег препорода, а управо то је оно што ми Срби, још од како је Цариград пао под турску окупацију налазимо код Руса.
Истрајавање српско-руског савезништва, није ништа друго до доказ истрајности српског народа на путу који води ка Небеској Србији.
БРАТСТВО
