Јевгениј Баранов (52) воли пихтије, шљивовицу и кафане, у којима је „домаћи”. Током Светског првенства у Катару навијао је за Србију. Историју од распада СФРЈ зна боље од многих који су овде рођени. Директор је Руског дома, руског центра за културу и науку у Београду. Да није тог „детаља”, помислили бисте да је Србин.
По струци новинар, и то врхунски, Баранов је у једном тренутку одлучио да се опроба се у другом послу. Животни пут ускоро га је вратио у Београд, на место директора Руског дома. Вратио, јер је у Србију први пут дошао 1998. године.
Били сте ратни извештач с Косова током НАТО агресије. Каква су вам сећања и какве емоције вам буди до време?
– Последњи пут сам на Косову био у мају прошле године. Срео сам стару пријатељицу из тих времена, професорку руског језика Приштинског универзитета Митру Рељић. Сећам се, 1998. године она је била прва Српкиња коју сам упознао тамо. Дошла је у хотел „Гранд“ у Приштини, где су се окупљали страни новинари, где смо били без преводилаца. Ниједну реч нисам знао на српском. Питала ме је на чистом руском да ли ми је потребна помоћ. Од тада смо највећи пријатељи. Та њена борба, то је моје Косово. Срби су мали народ, али ако има Бога – огроман!
Добили сте награду за истраживачко новинарство за репортажу о трговини органима киднапованих Срба са Косова, али та прича и даље нема праведан епилог. Како гледате на све то?
– Нисам се надао да ће бити резултата. Али, колико видим, због данашње ситуације на Косову почело је нешто да се дешава у Хагу. Полако исправљају ситуацију, и то из политичких разлога, не из правних и праведних. Као и све што су радили до сада, то је само политика. Али, на крају крајева, Хашим Тачи је у притвору, а надам се да ће бити на крају и у затвору. Та прича траје више од 25-26 година, није везана само за Косово. Ми смо у том истраживању пронашли трагове који су нас водили у Турску, Израел, Прибалтичке земље… Косово је била преломна тачка јер су пре органе куповали, а овде је почело с бруталним убиствима. Хвала богу и храбрим људима као што је био Дик Марти, јер они су гурали ка решењу, па је и Карла дел Понте морала да реагује. Први пут сам чуо за ту причу 2004. године након погрома на Косову, од људи у Дреници, где се та прича вртела, али никада на званичном нивоу. После сам правио документарац о Косову, који је приказан децембра 2007. на првом програму руске државне телевизије, чак два пута. Знам да је филм видео и Владимир Путин, јер је по његовом наређењу и репризиран.
Руси због Руског дома навијали за браћу Србе
– Ми смо, као Руски дом, покренули акцију да се у Русији навија за Србију, за нашу браћу, када смо схватили да нас неће бити у Катару. И то је постало… Ма, не знате шта је постало! А после испадања Србије Мундијал нам више није био интересантан.
За вас кажу да сте велики поштовалац српских кафана и хране. Који су вам фаворити?
– Волим пихтије, а најомиљенија ракија ми је шљива. Боља је и од вотке, коју пијем само у неким околностима. Пијем ракију као што у Русији пију вотку – на екс. Не изгледам као да могу да попијем превише и то је грешка коју праве Срби. Тестирају ме, колико може онај Рус да попије… А може! Кафане су посебна прича. То је системско питање. Београд без кафана није Београд. Пола живота овде сам провео у кафани „Потковица“ у Голсвордијевој. Тамо је био сјајан кафеџија, Брацо, који нажалост више није жив, а који ме је третирао као сина. Била је и сјајна кафана у Земуну „Салаш“, али више не постоји. Па „Кафаница“ на Кошутњаку, јер тамо живи чувени Бели Рус Андреј Тарасјев, професор Филолошког факултета, најстарији Рус у Београду, сјајан човек, у априлу ће напунити 90 година. Па „Коноба код Гоце и Рената“, с којима сам пријатељ… И тако даље, немогуће је све набројати.
Неизоставна тема је и рат у Украјини. Када ће се и како завршити?
– Победом Русије. Не знам колико ће трајати, али што пре, то боље. И молим се за то. То је грађански рат, не видим Украјинце као други народ. Ми смо један народ, али нажалост подељен. На крају ће бити победа, вратиће се свест Украјинаца. Није у питању територија, доста нам је територије. У питању је заштита Руса. Нажалост, морамо да штитимо руске људе од руских људи. Надам се и верујем да ће Украјинци, посебно из тог дела који никада није био ништа друго до Русија, схватити да су искоришћени на најбруталнији начин. По мени, тај рат је почео овде, 1999. године. То је један рат. Време је да се заврши.
[АЛО]