У Руском дому у Београду премијерно је приказан филм „Ја правим корак”, у режији Олге Акатјеве (2023), који у жанровском смислу спаја елементе мелодраме и комедије, али остаје дубоко укорењен у социјално реалистичну школску драму.
Радња је смештена у Пскову, где се Саша Макаров враћа у родни град и запошљава као наставник у својој бившој школи. Он улази у средину која га не дочекује с одушевљењем, некадашње школске учионице сад делују хладније, одрасли суровији, а систем сложенији него што је очекивао. Међутим, највеће препреке нису у околини, већ унутар њега самог: Саша годинама живи са дислексијом, што је извор његове трајне несигурности. Та тишина са којом он носи своју рањивост постаје кључни драмски елемент филма.
Уместо крупних заплета, филм прати постепено отварање главног јунака. Он не постаје херој у класичном смислу, не прави подвиге, не побеђује систем; његова борба је лична, интимна, често невидљива. То што „корак“ у наслову делује једноставно, у самом филму носи животно значење и представља једну од најтиших, али и најснажнијих побуна које прича нуди.
Сергеј Новосад у главној улози доноси суптилну, ненаметљиву, али уверљиву интерпретацију младог човека разапетог између идеализма и сурове школске стварности. Анастасија Тализина у улози Олге Кузњецове представља противтежу, ослонац, рационалност и подсећање да се нада гради стрпљењем. У својим улогама се издвајају и Марија Аронова, Равшана Куркова и Ирина Розанова, које доносе комплексност различитих генерацијских погледа.
Визуелни стил филма носи снажан печат камере Антона Зенковича и дисциплиноване композиције кадра. Природна светлост, статични кадрови и одсуство визуелне брзине граде атмосферу аутентичности. Школски ходници, дворишта и учионице нису улепшани, приказани су онакви какви јесу, као простор у којем се прожимају нечија прошлост и садашњост. Музика Сергеја Лурана остаје у служби драматургије, појачавајући емоције ослобођене патетике.
Филм не нуди „брза решења“ нити класичну победу, већ реално сагледава сложеност васпитно–образовног система, улогу наставника и унутрашње изазове с којима се сусреће појединац. У томе лежи једна од највећих вредности овог филма, у скромности и храбрости да каже да напредак није експлозија, већ корак. У времену када кинематографија често посеже за пренаглашеним емоцијама и ефектношћу, „Ја правим корак“ бира тихи реализам и пригушену, али дубоко људску драму.
Премијера у Београду потврдила је снагу филма да својом једноставношћу и суздржаним наративом подстакне размишљање о унутрашњој зрелости. Такође, филм показује да истински значај промена није у гласним тренуцима или признању других, већ у малим корацима које човек прави да би наставио даље, чак и када су они једва приметни.
Д.О.
