Дејтонски мировни споразум, стваран у америчкој војној бази „Рајт-Петерсон” и парафиран у САД, а потом потписан у Паризу 14. децембра 1995. године, означио је крај најтежег рата у савременој историји Балкана и поставио уставни оквир данашње БиХ. Три деценије касније, његово тумачење, примена и политичко наслеђе и даље су теме око којих се преламају интереси великих сила, унутрашњи односи у БиХ и шира геополитичка динамика региона.
О тим процесима – од настајања документа у затвореној атмосфери сложених преговора под снажним притисцима до данашње, често оспораване имплементације – за „Политику” говори Александар Боцан-Харченко, амбасадор Руске Федерације у Србији и један од најкомпетентнијих руских дипломата који је „Дејтон” пратио од његовог првог нацрта до савремених изазова. Његова институционална меморија, дипломатско искуство и непосредно учешће у свим кључним фазама стварања Дејтонског споразума чине га јединственим сведоком политичке архитектуре која и данас одређује односе у региону. Његово тумачење, изречено ексклузивно за „Политику”, представља драгоцен увид у то како је споразум стваран, како је замишљен, те због чега је одступање од његових принципа постало извор трајних тензија у БиХ.
Дејтонски мировни споразум, потписан у Паризу 14. децембра 1995. године, зауставио је рат у БиХ и успоставио њен данашњи уставни оквир. Три деценије касније, међутим, све су присутнији ставови да се његове суштинске одредбе нарушавају и да се од почетних принципа све више одступа. Како данас, из перспективе учесника и сведока тог процеса, оцењујете Дејтонски споразум – као историјски документ, опомену или неиспуњено обећање о миру?
Дејтонски споразум је иначе добар документ, политички коректан и заснован на компромису. Ипак, каснија шира тумачења отворила су могућност за неадекватну имплементацију. Дакле, проблем није у самом тексту Дејтонског споразума, већ у његовом спровођењу – које је, под утицајем појединих западних актера и бошњачке стране у БиХ, усмерено ка стварању унитарне државе, што је супротно његовим изворним принципима. Његова највећа вредност је у томе што је зауставио рат. Ипак, није створио трајан мир ни стабилну државу.
Три деценије након „Дејтона”, поново су на снази санкције – САД и ЕУ их уводе Русији, али и појединим субјектима у региону, укључујући и НИС. Како из данашње перспективе гледате на континуитет такве политике према руском и српском народу?
Санкције Републици Српској и СР Југославији биле су веома тешке и имале су озбиљне последице по српски народ. Тада смо успели да сачувамо могућност да Русија, упркос ограничењима, на одређени начин помогне Србима. Те санкције су биле уведене од стране УН. Иако у суштини нису биле праведне, барем формално су изгледале легитимно. С друге стране, садашње санкције уведене против Русије једностране су и немају апсолутно никакав легитимитет. Ипак, верујем да ће се у питању НИС-а пронаћи одговарајуће и одрживо решење.
Преговори у америчкој војној бази „Рајт-Петерсон” трајали су од 1. до 21. новембра 1995. године, под посредовањем Ричарда Холбрука и Карла Билта. Како су изгледали ти разговори под притиском међународне заједнице? Колико је процес био истински дијалог, а колико наметање решења?
Дијалог пре потписивања Дејтонског споразума вођен је под снажним притисцима, који су се наставили и након потписивања. Највећи притисак долазио је од Ричарда Холбрука и америчке стране, док је Карл Билт, као представник Европске уније, имао уравнотеженији приступ, иако је Холбрук фактички преузео главну улогу. Американци су припремали сву документацију – практично је све било спремно пре доласка делегација. Холбруков дипломатски стил у основи је подразумевао снажан притисак – не само према учесницима из региона већ и према појединим европским земљама, од којих је тражио безрезервну подршку. Било је тешких тренутака, јер су се ставови руске и америчке делегације често разилазили.
Са руске стране учествовао је први заменик министра иностраних послова Игор Иванов, а наш главни захтев био је да се сачува улога УН. За нас је кључно питање било укидање санкција Београду и Републици Српској, што смо јасно захтевали и за шта смо добили одређена обећања. Успели смо да остваримо неколико важних циљева, међу којима је најзначајније било формирање Управног одбора Савета за спровођење мира (ПИК), у којем је требало да Русија има своје место и утицај. Нажалост, због одређених околности, укључујући и унутрашњу ситуацију у Русији у том периоду, та институција никада није заживела у пуном капацитету.
Ви сте од самог почетка учествовали у припреми и развоју Дејтонског споразума испред Руске Федерације. С каквим мандатом сте дошли у „Дејтон”? Како памтите тај период и први сусрет с атмосфером у америчкој бази „Рајт-Петерсон”, у тренутку непосредно након завршетка хладног рата?
То је свакако био велики изазов. Још док сам радио у Москви, био сам укључен у питања у вези са регулисањем кризе на простору бивше СФРЈ, што ми је представљало драгоцено искуство преговарања у веома сложеним околностима. Морали смо да истрајемо до решења. Свака делегација имала је своју радну групу, али Американци су често сазивали састанке тих група свега пола сата пре заседања, па смо морали брзо да се укључимо у рад. Након сваког састанка, информисали смо заменика министра Иванова о току разговора и износили мишљење о томе шта је реално и прихватљиво. Био је то процес који је захтевао не само дипломатско знање већ и стрпљење, флексибилност и способност да се у тако осетљивом окружењу сачува позиција Русије и допринесе постизању договора.
Дејтонски споразум парафиран је у САД, а потом потписан у Паризу 14. децембра 1995. године, уз присуство Клинтона, Ширака, Кола, Мејџера, Гонзалеса и Черномирдина – у атмосфери формалног јединства светских сила. Да ли су сви ти лидери заиста желели мир или је то била подлога за шире политичке планове у преобликовању Балкана, укључујући и питање Косова?
Развој догађаја је потврдио да САД и ЕУ нису имале на уму успостављање трајног мира, већ су тежиле политичкој контроли и јачању своје улоге на Балкану. Та жеља за контролом, уосталом, била је један од узрока распада бивше СФРЈ, јер је много лакше контролисати више мањих земаља него једну велику и политички, војно и економски јаку, каква је Југославија била. За њих је БиХ била део ширег политичког пројекта, а Косово је, и тада, већ било у њиховим плановима. Већ током преговора било је наговештаја да је „Косово на дневном реду”. Дејтонски споразум за њих је био само једно затворено поглавље, са идејом да ће у фази имплементације постићи оно што, због присуства Русије, нису могли да уграде у сам споразум. То „надокнађивање” почело је убрзо након потписивања. Управо на тој линији касније се развијала политика која је 2008. године кулминирала једностраним проглашењем независности Косова.
Како бисте описали положај Срба у Сарајеву непосредно након потписивања „Дејтона” и прве покушаје прерасподеле надлежности у БиХ? Да ли је управо тада почео процес којим је високи представник прерастао из надзорног органа у политичког актера?
Одмах након потписивања Дејтонског споразума, Срби у Сарајеву суочили су се са изузетно тешком ситуацијом. Српско становништво је практично протерано из града, а убрзо су почели и покушаји да се Републици Српској одузму надлежности и да се земља централизује, стварајући западни протекторат. Током имплементације споразума, високом представнику су дата готово неограничена овлашћења – да доноси одлуке, смењује званичнике и намеће законе, чиме је фактички преузео извршне функције.
У каснијем периоду, посебно током мандата Ешдауна, ти процеси су додатно убрзани и озбиљно су нарушили равнотежу успостављену „Дејтоном”. Тек је деловањем Милорада Додика наглашена неопходност да се одређене надлежности врате Републици Српској, чиме би био обновљен макар део изворне равнотеже.
Институција високог представника од самог почетка одступа од духа и слова Дејтонског споразума. Уместо да обавља надзорну, координациону улогу, предвиђену Анексом 10, постала је отворено политички инструмент. То се посебно види данас, када високи представник, који није добио потврду СБ УН, делује без правног и политичког легитимитета. Према „Дејтону”, он нема право да мења законодавни оквир нити да ствара нови – његова је дужност да надгледа спровођење договореног.
Бројни историчари данас повлаче паралелу између анексије БиХ из 1908. године и данашње улоге Немачке кроз деловање Кристијана Шмита. Да ли се пред нашим очима одвија савремени облик политичке анексије – где се међународни споразуми тумаче једнострано како би се БиХ преобликовала супротно изворном „Дејтону”?
Самопроглашени високи представник Кристијан Шмит – и не само он већ и поједини међународни актери који га подржавају – отворено заступа само једну страну и тиме нарушава равнотежу успостављену Дејтонским споразумом. Таквим приступом БиХ се фактички претвара у западни протекторат. Основни циљ таквог деловања јесте да земља остане у стању сталне политичке кризе, како би спољни фактори задржали контролу над њеним унутрашњим процесима.
Када се осврнемо на све изазове спровођења Дејтонског споразума, који бисте процес издвојили као најважнији за његово истинско очување и трајни мир у БиХ?
Најважнији процес за „Дејтон” јесте помирење – најтежи, али и најпотребнији корак након рата, нарочито након сукоба какав је био у БиХ. Нажалост, високи представници нису том процесу посветили довољно пажње. До помирења се може доћи само дугим и стрпљивим радом – кроз дијалог.
Дејтонски, Мински и Бриселски споразуми гарантовани су од стране истих западних земаља – пре свих Немачке и Француске – али ниједан од њих није доследно спроведен. Како објашњавате тај образац селективног поштовања међународних уговора? Можемо ли говорити о двоструким стандардима савремене Европе?
Однос Запада према овим споразумима показује исти образац понашања – правила се тумаче и примењују у складу с њиховим интересима. Када им одговара, позивају се на међународно право, у супротном, прилагођавају га сопственим политичким циљевима. Још нису извучене поуке из лоше имплементације „Дејтона”. Данас је јасно да је управо „Дејтон” био почетак праксе у којој се потписани споразуми занемарују, а документи који су резултат мукотрпних преговора користе тек као параван за спровођење политичких интереса.
Како тумачите актуелне позиве Запада на примирје у Украјини? Какав је став Русије према таквим иницијативама?
Јасно је да је циљ да се добије време – да се украјинска војска одмори, прегрупише и додатно наоружа. Русија, наравно, на такве предлоге не може пристати. Данашња ситуација само потврђује однос Запада према међународним споразумима. Русија је, међутим, доследна у ставу да се мора поштовати све што је договорено.
Да ли такав став одлаже самит председника Путина и Трампа у Будимпешти?
Идеја о том састанку и даље постоји у ширем смислу. Руска страна, међутим, захтева пажљиво припремање таквог састанка – да не буде само протоколарни догађај, већ да донесе опипљиве резултате. Зато се инсистира на томе да се пре самита прецизно дефинишу теме и оно што је већ договорено на основу разумевања постигнутог током сусрета на Аљасци.
Као гаранта Дејтонског споразума, али и чувара глобалне равнотеже у свету који се убрзано мења, како данас видите улогу Руске Федерације у региону? Да ли се подршка српском народу у БиХ може посматрати и као одбрана основних начела међународног права и мировне дипломатије?
Наравно. Нема смисла ускраћивати српском народу право на своје природне и историјске везе. Србија и Република Српска имају право на специјалне паралелне односе, што је и Дејтонским споразумом предвиђено. За нас је та веза између Београда и Бањалуке била и остала од изузетне важности – то је нешто што се не може оспорити нити одузети. Због тежњи Запада да те везе ослаби или ограничи, било је посебно важно да оне буду заштићене међународним уговором. Управо зато Русија и данас остаје доследна у ставу да је поштовање Дејтона и принципа међународног права кључ очувања мира и равнотеже.
Ко данас реално може да утиче на очување равнотеже у БиХ и шта подразумева обавеза гаранта Дејтонског споразума?
Руска Федерација је тренутно обуставила учешће у раду Управног одбора ПИК-а, који данас, нажалост, више није уравнотежен. Високи представник нема легитимитет, а једина институција која може да утиче на спровођење „Дејтона” јесте Савет безбедности УН. Русија – као и остале земље гаранти Дејтонског споразума – има обавезу да подржава и чува његов изворни облик. Ми доследно подржавамо целовитост БиХ, али у складу са њеним уставним поретком, уз очување права три конститутивна народа, као и два ентитета и надлежности које им припадају по „Дејтону”. То је једини оквир у којем БиХ може стабилно да функционише.
Када говоримо о стварању новог мултиполарног поретка, који подразумева равнотежу више центара моћи, колико је тај процес важан за Балкан, посебно у контексту Косова и трајне стабилности региона?
Већ сада се јасно види да мултиполарност постоји, без обзира на разлике у схватању како треба да изгледа. То је од изузетне важности и за Балкан, регион који је у скоријој прошлости претрпео тешке кризе и ратове. Та искуства су још свежа у сећању, а о Косову да и не говоримо – то је питање које се може решавати искључиво у оквиру мултиполарног света на основу међународног права, уз поштовање Резолуције 1244 СБ УН. Дијалог под окриљем Брисела не може донети суштинско решење, јер већина земаља ЕУ признаје Косово као независну државу. Могућа је одређена нормализација односа, али не и коначно решење док год Приштина условљава разговоре признавањем независности. Зато је потребно постављање реда мултиполарности и вишестраног приступа, који подразумева дијалог без доминације, међусобно поштовање, као и економски и социјални развој.
Како данас видите перспективу Дејтонског споразума и будућност БиХ?
Тешко је давати прогнозе. Криза и тензије у БиХ и даље трају. Можемо само да се надамо да неће доћи до опасних заоштравања и дестабилизације. „Дејтон” остаје оквир мира, али без спремности свих страна на дијалог – тешко је очекивати његово пуно остварење.
Жељко Шајн
