Из данашње перспективе, засигурно, у стваралаштву српског авангардисте Љубомира Мицића најзначајнији сегмент представља часопис Зенит који је покренуо и уређивао, прво у Загребу (1921-1924) а потом у Београду (1924-1926). Иза поменутог часописа, стајао је уметнички покрет „зенитизам“ чији је Мицић био родоначелник. Иначе, овај наш свестрани уметник је по образовању био професор филозофије, књижевник, позоришни и ликовни критичар, аутор бројних програмских текстова и полемика, творац разних манифеста, песник и преводилац. Интересантно је и то, да је управо он био и аутор графичко-ликовних решења за часописе које је уређивао и књига које је писао.
Убеђени пацифиста, који је прошао голготу Првог светског рата, Крајишник који се током студија на загребачком универзитету повезао са прогресивним интелектуалцима и коме у руке долазе футуристичка гласила и тадашња европска напредна штампа, прихвата идеје и метод данас већ познатих промена у европској уметности у првим деценијама 20. века.
Већ у првим бројевима Зенита препознаје се велика заинтересованост Љубомира Мицића за руску авангарду и за нове тенденције у руској уметности. Објављује у оригиналу, уз препеве на српском језику, стихове Александра Блока, Игора Северјанина, Валентина Парнаха и успоставља непосредан контакт са најзначајнијим представницима нове руске уметности, као на пример са Иљом Еренбургом и Лазаром Ел Лисицким које је позвао да приреде такозвану „Руску свеску“ – двоброј Зенита 17/18 из 1922. године. Наведено издање Зенита представља најзначајније поглавље уласка нове руске уметности у Краљевину СХС.
Мицић на велика врата уводи текстове о актуелним појавама у руској уметности од ликовне до примењене, позоришта, поезије и филма. Зенит је био једини часопис за културу који је у том периоду објављивао репродукције Маљевича, Родченка, Архипенка, Мејерхољда, Таирова, Татљина, Задкина, Денисова, препеве опет уз оригинале стихова Јесењина, Хлебњикова и Пастернака, текстове Луначарског па чак и Троцког. Са друге стране, Мицић показује још једну своју карактерну особину, а то је хуманизам, јер је његов часопис једини објавио оглас „За помоћ гладнима у Русији“ у годинама када је прва земља социјализма СССР пролазила кроз тежак економски период на свом почетку постојања.
Промовисао је социјалну уметност, која је посвећена обичном човеку, а која уједно даје велики допринос у изградњи боље и срећније будућности за цело човечанство. Таква форма уметности је долазила из Русије, и Мицић ју је препознао и прихватио. Прихватајући ново, одбацујући старо, из Мицићевог оштрог пера на удару су били: „монархистичко уређење, малограђански дух и удворички менталитет, хрватска аспирација ка изласку из Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, застарели репертоари позоришта, концерата и биоскопа, изложбе без нових ликовних решења, књижевност и поезија у старом кључу, часописи без јасне концепције, награде без правих критеријума, домаћи неуспели наступи на међународној сцени…“ како је једном приликом истакла историчарка др Ирина Суботић, једна од најбољих познавалаца „зенитизма“ као покрета и утицаја нове руске уметности на њега.
Због свих тих критика и ангажовања, Мицић је био и прогоњен под оптужбама да шири комунистичку пропаганду, да позива грађанство да револуционарним методама руши систем и власт, проглашаван за лудака, а његове зенитистичке књиге и поједини бројеви часописа Зенит били су неколико пута полицијски забрањени и заплењени због коришћења „неморалних“ речи и израза којима се „тешко вређа јавни морал“, због „изазивања мржње против државе као целине. Зенит је престао да излази, а Мицић десет година проводи у Паризу. Враћа се у Београд 1940. године, након смрти свог брата Бранка Ве Пољанског. У тим годинама, када су национал-социјалистичке идеје расле у Европи, Мицић се чврсто одредио као оштар противник нацизма. Те 1940. године, објављује први и последњи број часописа „Србијанство“, и од тог часа је доживотно обележен као српски националиста, и од стране предратних комуниста, али и након ослобођења земље, када су комунисти преузели власт.
Мицић је веровао у идеју Октобарске револуције, али никада није био члан Комунистичке партије Југославије. У СФРЈ, Мицић није имао никакав друштвени статус, бојкотован од стране Удружења књижевника Србије, био је изопштен из јавности, није имао пензију ни социјално осигурање. Живео је на ивици екгзистенције, радећи понижавајуће послове како би се прехранио. Овај јединствени радикални бунтовник остаје бунтован до свог последњег даха, и ниједног трена се није одрекао својих прогресивних идеала. Упокојио се 14. јуна 1971. године, у Качареву крај Панчева, а сахрањен је на Новом гробљу у Београду.
Иза себе, у аманет нам је оставио бројне манифесте и програмске текстове објављене махом у Зениту, али и другим часописима. Значајне су му књиге песама: „Ритми мојих слутњи“ (1919), „Ритми без сјаја“ (1919), „Источни грех“ (1920), „Мистериј за безбожне људе чисте савести“ (1920), „Спас душе“ (1920), „Стотину вам богова“ (1922), (забрањена исте године, промењен назив у „Кола за спасавање“, такође забрањена), „Аероплан без мотора“ (1925) и „Антиевропа“ (1926).
Овај свестрани уметник и водећи српски авангардиста је најзаслужнији за афирмацију тадашње нове руске уметности на просторима наше бивше државе, и био је спреман да страда, и страдао је, за идеолошку бакљу уметности која је упаљена на Истоку. Западу је окренуо леђа препознавши у њему још тада противречне интересе и лудила. За њега, Европа је онемоћала, а њене вредности треба одбацити: „Европа је упропастила српску младост. Курва Европа! Европа увек тражи туђу младост да је ужива… Тражи младе народе да их искористи. Испије. Зарази… Из освете што је она стара. Европа је стара жена, Балкан је младо мушко. Не. Ми нећемо више да смо европски хермафродити.” (Љ. Мицић: Револуција у граду беломе или Тражи се човек).
