Савремени међународни односи суочавају се са једном од најсложенијих безбедносних ситуација од завршетка Другог светског рата. Како се та сложена геополитичка слика види из седишта Уједињених нација у Њујорку, каква је улога међународног права и Савета безбедности у решавању криза, те какви су погледи на рат у Украјини, прилике на Блиском истоку и на Балкану, за „Политику” говори стални представник Русије при УН Василиј Алексејевич Небензја. Он се осврће и на ситуацију у Босни и Херцеговини, као и на косовскометохијско питање, истичући значај Резолуције 1244 Савета безбедности УН као кључног међународноправног оквира.
Где је данас место УН у свету који постаје све мултиполарнији?
У суштини, Организација је створена да игра централну координациону улогу на глобалном нивоу, а њен Савет безбедности, као што је познато, главна је инстанца одговорна за очување међународног мира и безбедности. Пошто УН имају 193 државе чланице веома различитих политичких и цивилизацијских устројења, сама мултиполарност не представља изазов за Организацију. Напротив – она је кључни део њеног ДНК.
Од чега зависи способност УН да ефикасно реагују на међународне кризе?
Способност УН да реагују на кризе данас у великој мери зависи од спремности држава чланица да воде равноправан дијалог заснован на међусобном уважавању, да поштују Повељу и траже компромисе. Када се принципи суверене једнакости, немешања у унутрашње послове и поштовања међународног права доследно примењују, Организација постиже већу ефикасност и резултате. Међутим, земље колективног Запада последњих година иду другим путем. У настојању да спрече завршетак епохе колонијалне доминације над глобалним Југом, оне промовишу модел „светског поретка заснованог на правилима” која се стварају искључиво зарад сопственог интереса. УН се притом користе као средство за остварење тог циља и посматрају се као платформа за информационе ратове и политичке обрачуне са противницима.
Како се такав приступ испољава у пракси у Савету безбедности УН?
Очигледан пример биле су изјаве бројних чланова Савета безбедности током хитне седнице 28. фебруара посвећене нападима САД и Израела на Иран. Коментари европских делегација подсећали су на представу „театра апсурда”. Они не само да нису осудили отворени чин агресије против државе чланице УН, који крши Повељу УН и норме међународног права у тренутку када је Техеран без каквих скривених намера учествовао у преговорима – већина њих то није чак ни поменула. Уместо тога, Европљани су износили своје уобичајене и ничим поткрепљене оптужбе на рачун Иранаца у стилу „сами су криви”, потпуно апсурдно, при томе позивајући Техеран, на који су у том тренутку падале бомбе и ракете, да „крене путем дипломатије и преговора”. Мандат Савета безбедности – одржавање међународног мира и безбедности – њих у том тренутку није занимао. Западне колеге су једноставно користиле „велику говорницу” за критику државе која им није по вољи. То више нису ни двоструки стандарди, већ нека врста фантазмагорије.
Какве последице такви политички приступи имају на ситуацију на Блиском истоку и за обичне људе у региону?
Цену таквих „позоришних представа” у Савету безбедности УН плаћају обични, недужни становници широм блискоисточног региона. Реалност је таква да се жртве америчко-израелске агресије против Ирана броје у стотинама, наноси се непоправљива штета кључним објектима цивилне инфраструктуре. У суштини, Вашингтон и Тел Авив су својим поступцима изазвали незапамћени пораст насиља на Блиском истоку: у медијима и на друштвеним мрежама у реалном времену преносе се снимци последица великих експлозија и ваздушних напада у земљама које су раније, посебно у региону Залива, живеле у релативном миру и стабилности. Запањује и чињеница да је идеја „просперитетног Блиског истока” била стално присутна тема на инаугурационом састанку Одбора за мир у Вашингтону 19. фебруара. Уверен сам да наши блискоисточни пријатељи нису ни могли замислити да ће само десет дана касније од Американаца и Израелаца добити „изненађење” у виду унапред координисане велике регионалне ескалације.
Руско руководство, укључујући председника Путина, често указује да је очување Повеље УН основа будућег мултиполарног поретка. Како се та идеја конкретно брани и спроводи унутар саме Организације?
Русија заиста посвећује велику пажњу питању поштовања Повеље УН, која остаје темељ међународног права, формира својеврсни „кодекс понашања” држава, не дозвољавајући на тај начин да свет склизне у анархију и обезбеђујући одговарајуће услове за прелазак ка полицентричном свету. Од кључног значаја је одбрана принципа Повеље УН у њиховој целовитости, међусобној повезаности и пуном обиму, а не њихово селективно тумачење, чему су у последње време склони генерални секретар УН, његови сарадници и нарочито колективни Запад.
У октобру 2025. године један од централних догађаја током руског председавања Савету безбедности биле су отворене дебате о перспективама развоја Организације уз ослањање на њену оснивачку повељу. Као резултат састанка успели смо да обезбедимо консензусно усвајање руског нацрта изјаве председника Савета поводом 80. годишњице УН, у којој се указује на важност потпуног поштовања Повеље.
У оквиру међувладиних преговора о реформи Савета безбедности, који трају од 2009. године, Русија доследно подржава идеју проширења састава тог органа државама из Азије, Африке и Латинске Америке. Наравно, не може бити речи о повећању броја места за западне државе и земље које следе блоковску дисциплину – оне су већ преко сваке мере заступљене. Нажалост, по низу принципијелних питања реформе ставови држава се и даље разликују, често су дијаметрално супротни. Ипак, верујемо да ће, уз интензивирање заједничког захтева за јачањем истински мултиполарног светског поретка, учесници преговора пронаћи политичку вољу да превазиђу несугласице.
Шта је данас озбиљнији проблем – отворено кршење Повеље УН или њено селективно тумачење од стране појединих држава?
Покушај да се направи разлика између ова два феномена био би вештачки. Обе појаве наносе штету систему међународних односа, чинећи га мање стабилним и предвидивим.
Реаговање на директно кршење норми Повеље спада у мандат овлашћених органа УН, укључујући Савет безбедности и Међународни суд правде. Ако такво кршење ствара претњу међународном миру и безбедности, Савет безбедности може користити широк спектар инструмената за решавање кризне ситуације и спречавање њене ескалације. То подразумева пружање подршке билатералним и регионалним споразумима, мировне активности, употребу механизама санкција и ваљане потезе генералног секретара. Када постоји политичка воља и координисан рад међу чланицама тела, такви механизми могу бити прилично ефикасни.
Селективно тумачење Повеље посебно је опасно због својих дугорочних последица. Земље НАТО-а су више пута примениле очигледне двоструке стандарде, заузимајући, у зависности од политичке ситуације, потпуно супротне ставове према питањима као што су принципи суверене једнакости, немешање у унутрашње послове, територијални интегритет и право народа на самоопредељење. Овакво понашање се уклапа у логику сумњивог концепта „светског поретка заснованог на правилима”: изузеци важе за одабране, а правила за све остале. Такав приступ нема ништа заједничко са међународним правом, те их међународна заједница мора одлучно одбацити. Толерантан однос према њима ће неизбежно урушавати темеље међународног права и слабити поверење у УН и њихове одлуке.
Морамо констатовати да генерални секретар не само да не успева да се бори против праве епидемије двоструких стандарда међу својим особљем већ се и придружио онима који произвољно тумаче одредбе Повеље.
Пре свега, треба нагласити да, према Повељи, он, као „главно административно лице”, нема таква овлашћења. Његове субјективне јавне процене о овом питању представљају кршење Повеље и флагрантно мешање у надлежност држава чланица и Међународног суда правде. Тако је недавно Антонио Гутерес изјавио да се принцип самоопредељења народа, из члана 1 Повеље УН, не може применити на становнике Крима и Донбаса, за разлику од народа Гренланда. Позвао се при томе на фактор „употребе силе”. А шта је онда са вишекратним претњама силом упућиваним Данској, такође забрањеним чланом 2(4) Повеље УН? Или са такозваним косовским преседаном, који подржавају западне земље, а који би био немогућ да НАТО није покренуо агресију на Југославију?
Такве незаконите, пристрасне и субјективне изјаве штете Организацији у целини, доводећи у питање њено учешће у било каквим мировним процесима.
У том смислу, редовно подсећамо Антонија Гутереса да коректну равнотежу између различитих принципа међународног права одавно садржи консензусна и меродавна Резолуција Генералне скупштине УН 26/25, којом је подржана Декларација о принципима међународног права који се тичу пријатељских односа и сарадње међу државама у складу са Повељом УН. У њој се експлицитно наводи да су принципи поменути у њој међусобно повезани и да се сваки принцип мора разматрати у светлу осталих принципа.
Балкан остаје регион у којем УН и даље имају активан мандат. Како Русија види улогу УН у праћењу ситуације на Балкану, посебно у контексту спровођења Резолуције 1244 Савета безбедности?
Балкан није случајно регион који је и даље активни део агенде Савета безбедности УН. Сложена ситуација постоји у Босни и Херцеговини, где је на основу мандата СБ УН распоређена операција „Алтеја”. Дубоко смо убеђени да је нестабилност у БиХ резултат дугогодишње, изразито антисрпске политике западних држава које поткопавају дејтонски систем балансирања интереса. Свима су такође познати примери очигледног непоштовања БиХ као независне европске државе, као и покушаји мешања у њене послове. То укључује и постављање немачког држављанина Кристијана Шмита на место високог представника у БиХ, супротно постојећим процедурама и без сагласности Савета безбедности, као и све његове касније „активности”.
Међутим, ми сматрамо да је примарна улога Савета безбедности одржавање Дејтонског мировног споразума. Дејтон, чију смо 30. годишњицу обележили прошле године, остаје неспорна основа за регулацију ситуације у БиХ одобрена од стране Савета безбедности УН. Само дејтонски принципи, утемељени на формули за равноправност три конститутивна народа и два ентитета, могу осигурати неопходну равнотежу.
Ипак, највеће жариште нестабилности и даље остаје Косово. Почетак томе представљало је бомбардовање Југославије од стране НАТО-а 1999. године. Ове незаконите радње довеле су до даљег погоршања ситуације не само у сувереној земљи већ и у региону у целини.
Потоњи кораци западне коалиције у циљу насилног одвајања Косова од Србије, подстицање албанског национализма, спровођење етничког чишћења Срба и удовољавање косовским Албанцима, нису могли, а да не погоршају ситуацију и угрозе Србију. Видећи да остаје некажњена, Приштина цинично покушава да „подигне улог”. Сваки њен корак резултира новим претњама по безбедност и погоршава ситуацију за Србе. Посредовање ЕУ у дијалогу између Београда и Приштине је доживело фијаско. ЕУ је очигледно неспособна и невољна да примора Приштину да спроведе договорене споразуме како би се осигурала права косовских Срба. Све акције Брисела се своде на повећавање притиска на Србију.
Драматичан развој догађаја око Косова потврђује значај и непостојање алтернативе Резолуцији Савета безбедности УН 1244. Она остаје темељ регулисања косовског питања и дефинише оквир за развој уравнотеженог, праведног решења косовског проблема у складу са међународним правом. Резолуције Савета безбедности УН се морају поштовати, те ни Резолуција 1244 не чини изузетак. Зато подржавамо идеју да Београд и Приштина постигну одрживо, обострано прихватљиво решење искључиво у оквиру међународног права, на основу овог документа.
Пажња међународне заједнице, а посебно Савета безбедности, не сме бити ослабљена када је реч о Косову. То ће помоћи да се избегне нови талас ескалације. То је један од разлога зашто у потпуности подржавамо присуство Мисије УН на Косову.
У светлу све оштријих глобалних изазова у области енергетике, санкционе политике и економског притиска, како руска мисија при УН оцењује значај тих питања, укључујући разговоре о будућности „Нафтне индустрије Србије?”
Неприхватање нелегитимног санкционог притиска од стране међународне заједнице је чињеница. У УН је постигнут договор да се апелује на одустајање од усвајања или примене једностраних принудних мера које крше међународно право. Са јачањем притиска секундарних санкција, које су екстериторијалне природе, унутар УН јача и противљење таквим акцијама од стране држава глобалног Југа.
Случај Србије и притисци на Београд због сарадње са Русијом и одбијања да се придружи западним санкцијама један је од таквих примера. Начини решења за тренутну ситуацију у вези с „Нафтном индустријом Србије”, колико знамо, разматрају се у билатералној комуникацији. Истовремено, ово је још један доказ неравнотеже постојеће глобалне финансијске архитектуре, чија је реформа предмет жестоких дебата у УН, укључујући оне на тему стварања алтернативних система плаћања, на чему, као што се зна, активно радимо у оквиру формата БРИКС-а.
Треба признати да, с обзиром на одредбе које садржи западно законодавство, могућност укидања једностраних ограничења против непожељних држава још је веома далеко. Међутим, руска делегација ће наставити да координира са својим истомишљеницима у УН и да у документима промовише напуштање једностраних принудних мера. Напредак по том питању постоји. Чак је и генерални секретар, који је био опрезан у својим изјавама о једностраним санкцијама, коначно почео признавати да таква незаконита ограничења имају хуманитарне последице. Осим тога, наша делегација не промовише ово питање зато што се „жалимо на санкције Русији”. Не, нека ове акције, које такође штете предузећима земаља које нам уводе санкције, буду на њиховој савести. Нас, међутим, брину последице које санкције имају по најрањивије земље.
Ако преговори између Русије и Украјине уз посредовање САД доведу до политичког споразума, да ли би такав резултат могао бити потврђен у оквиру УН и како Русија види улогу УН у обезбеђивању свог међународног легитимитета?
У случају постизања споразума током преговора између Русије и Украјине уз посредовање САД, питање његовог даљег формализовања зависиће од садржаја самог документа и постигнутих договора између страна.
УН, као универзална међународна платформа, располажу механизмима за давање додатног међународноправног легитимитета таквим одлукама, на пример, кроз усвајање резолуције Савета безбедности.
Међутим, тренутно УН не учествују у тим преговорима, а њихова непристрасност и неутралност остају под знаком питања. Ми примећујемо двоструке стандарде у раду Секретаријата, примере тога сам већ поменуо. Његов селективни приступ поткопава поверење у Организацију као објективног арбитра у међународним пословима.
Жељко Шајн
