Марија Захарова је 20. августа имала први редовни брифинг по повратку са одмора. Уз уобичајено дуге и детаљне коментаре везане за рат у Украјини, она је међу унапред припремљеним темама имала и подужи осврт на скандал који је Михаел Мартенс изазвао у Београду и руске реакције на њега. При крају готово трочасовног брифинга, она се нашла у ситуацији да не баш највештије избегне провокативно питање новинара једног маргиналног руског електронског медија («Амбасадорски живот») везано за Србију и њеног председника, али ипак је некако успела. БРАТСТВО вам као и увек, о свему томе доноси пуни стенограм:
О изјавама дописника новина „Франкфуртер Алгемајне Цајтунг“ М. Мартенса
Та тема није само шокирала многе, већ је као да је уздрмала међународни информативни простор. Сећате се како је представник немачког листа Frankfurter Allgemeine Zeitung М. Мартенс током конференције за штампу у Београду 8. августа поставио питање о могућности “помоћи у убијању Руса”? Чини ми се да би после тога тај лист требало да да се зове, посебно с обзиром на реакцију подршке свом новинару, не “Франкфуртер Алгемајне Цајтунг”, него “Франкфуртер Алцхајмер Цајтунг”, јер је то апсолутни маразам. Нико није чуо јавно извињење, нисмо видели чак ни покушаје да се дезавуише оно што је речено. Та формулација коју је он употребио, била је свесна. Очигледно је да је то била намерна провокација.
У вези са тим, наша амбасада у Берлину је 17. августа о. г. послала обраћање тужилаштву Берлина са молбом да се да правна оцена о томе да ли у изјавама немачког новинара постоје елементи злочина предвиђених параграфима 111, 130 и 140 Кривичног кодекса СРН. Који су то параграфи у немачком Кривичном законику? То је распиривање мржње, јавни позиви на незаконита дела, јавно одобравање кривичних дела. Али и поред ових чланова, амбасада Русије је обратила пажњу на могућност извршења других прекршаја од стране тог новинара.
У истој изјави, скренули смо пажњу немачке стране на покретање кривичног дела против новинара М.Мартенса по делу 2 члана 282 Кривичног кодекса Руске Федерације. Ради се о утврђивању повећане кривичне одговорности за радње које имају за циљ подстицање мржње или непријатељства, као и понижавање достојанства човека или групе лица. Притом, такве радње се врше јавно – укључујући коришћењем медија или информационо-телекомуникационих мрежа, укључујући интернет.
Веома је индикативно да је пре тога тихи немачки савез новинара, који као да није видео ништа тако посебно у питању немачког новинара, сада јавно изашао у његову одбрану, као и изразио протест у вези са покретањем кривичног поступка против њега. То је просто краљевство кривих огледала.
Иако су правне последице његових изјава изазвале одређену нервозу у немачкој новинарској заједници, ми се на томе нећемо зауставити и постићи ћемо правичну правну и друштвену оцену.
На неко време бих хтела сада да се удаљим од описа формалне стране питања и обратим пажњу на другу значајну чињеницу. Прошло је нешто више од 80 година од завршетка Великог Отаџбинског рата. За то време су се практично смениле три генерације Немаца. Данас немачки новинар из немачког листа поставља питање шта се може учинити да би било, како је рекао, “убијено више Руса”.
Наравно, немачки политички и новинарски пејзаж је хетероген. Постоји и разуман, објективно настројен део јавности. Али ако такве изјаве не изазивају масовну осуду у Немачкој, онда се испоставља да овај новинар, са становишта немачког друштва, није изговорио ништа нечувено? Или се они тако паклено плаше?
Па нека одговоре на питање: да ли је то нормално или не. Наша реакција, земље која је због аналогних “новинара”, “михаела”, као и таквих погледа сличних људи у годинама Великог Отаџбинског рата, изгубила безброј људских живота, закономерна је, логична, али је притом још увек веома уздржана. Само размислите о томе како би исти Немци реаговали да се руски новинар на некој конференцији за штампу заинтересовао шта би се могло учинити да се убије више, на пример Немаца? Плашим се да то и замислим.
И то протом да у нашој земљи не постоји породица која тада није пострадала. Нема оних који из историје својих предака не знају шта су Велики Отаџбински и Други светски рат.
Мало је вероватно да би Немачка некоме “прикочила” на такве изјаве на своју адресу, на адресу Немаца, чак и упркос томе шта је Немачка у XX веку, учинила, узгред, више пута. Не би се прикривала, одмах би заборавила на слободу говора и рекла да је то нечовечно, да то не може бити, да је то кршење људских права и тако даље. Шта је то? У том случају не може бити двоструких стандарда. Не, њих просто а приори не може бити. Тако нешто се мора казнити свиме: и законом и људском осудом. Не, не озлоглашеном културом укидања, већ једноставно директном људском осудом свуда те конкретне чињенице, без обзира на националност, грађанску припадност, религију и тако даље.
Ми се све више уверавамо да историја није ништа научила Немачку, а ни западне Европљане у целини. Зашто? Сваке године имају нову написану и преписану историју, то је тако згодно. Они је мењају као зидни календар, уверени да су у праву. Сходно томе, у историји налазимо такве примере о сопственој изузетности. Како су оно говорили? Истинитост – тада се за ДНК још није знало – по својој крви. Ништа: ни зверства која су починили њихове деде и прадеде, ни злочини који су ужаснули планету, ни казна коју су претрпели идеолози, ништа их од тога није научило.
У памет свима онима који мисле да је то само пролазна прича и да је М. Мартенс, направио омашку, погрешио, нешто тамо није рекао баш како треба. Не. Он је све рекао онако како он дубоко мисли, јер се тако мислило у његовој породици. Он, по сопственом признању, ради на истоименом есеју. Знате како се зове? Држите се. Тако се и зове: “Убијати Русе”. И баш тај, који поставља таква питања и ради на таквом есеју, прилично трепетно и са пуно поштовања, може се рећи, с љубављу… Не, не оном хришћанском љубављу, када га ти, превазилазећи бол од разумевања ужаса које је човек створио, и даље га волиш, одвајајући га од овог злочина и греха, дајући му наду да у будућности, покајавши се, никада неће тако нешто учинити. Не, то је другачија љубав: нежна приврженост идеалима. Управо сва та осећања он гаји према своме деди. Човек би рекао – па шта је ту лоше? Али постоји нијанса. Деда Ханс-Херман Мартенс, који је био члан НСДАП-а, и кога је 1936. године. лично Хитлер именовао за тужиоца, а 1941.године за официра у штабу Врховне команде Вермахта, а при крају рата за војног судију дивизије на Западном фронту, где се бавио проналажењем и изрицањем смртних казни “дезертерима”. После рата он је мирно наставио (извињавам се за ову реч, али она се баш тако употребљава у немачкој историографији) политичку каријеру и није претрпео никакву казну за оно што је учинио. Типична немачка прича.
Провокативно питање
Питање: Србија је дуги низ година сматрана једним од најближих партнера Русије у Европи. Али после посете Зеленског Београду и изјава председника Србије Александра Вучића о подршци територијалном интегритету Украјине и њеном путу у ЕУ, да ли се Москви поставља питање: Да ли је Београд и даље партнер Русије или се већ политички котрља ка Кијеву и Западу? Како Москва оцењује ћутање српског лидера Александра Вучића…
Одговор: Не, сада, сачекајте тренутак. Ето ја видим нелогичност чак и у Вашем питању. Ка Кијева се не може котрљати, ка Кијеву се може само пасти на дно. То је веома важно. Извините, молим вас.
Питање: Како Москва оцењује ћутање Александра Вучића у одговору на отворено русофобску реторику о “истребљењу руског народа”, која се чула на прес-конференцији?
Одговор: Уверена сам да је он нашао речи и верујем да ће наћи речи да говори о истинском односу српског народа, којег он представља, према таквим провокацијама. А у целини о посети Зеленском, о тим његовим “крвавим турнејама”, данас сам већ довољно рекла.
