Излагање академика Јелене Гускове на Међународном округлом столу «Слободан Милошевић, слободна Србија и Нови свет», 10. марта 2026. у Прес-центру УНС-а у Београду.
Политички портрет Слободана Милошевића тек треба да буде написан. Он је несумњиво историјска личност. Развијао се у социјализму, није познавао друга политичка правила и водио је странку и земљу као прави комуниста — самоуверено, снажно, са уверењем и чврстоћом. Био је критикован, посебно крајем осамдесетих и почетком деведесетих, али је народ гласао за њега. Многи светски познати лидери желели су његову оставку и… сви су више волели да преговарају са њим. Као председник Централног комитета Савеза комуниста Србије, а затим и председник Србије, Милошевић је био де факто вођа целе земље.
Важан детаљ: већ 40 година живимо у прелазном периоду из једног друштва (социјализма) у друго. То је увек веома тежак период — политичка нестабилност, економски колапс, низак морал итд. На власт долазе рушитељи, и цео политички систем се урушава.
Слободан Милошевић је живео и радио у веома тешком времену. Био је син социјализма, једнопартијског система апсолутне власти лидера у странци и земљи. Чврсто је веровао у странку, у моћ речи, у трајност власти, у партијску хијерархију и у непоколебљиви ауторитет вође. Али када су времена захтевала промене, он их је прихватио 1990. године, мада опрезно, покушавајући да одржи равнотежу унутар система без већих потреса. Само је променио име Комунистичке партије коју је водио у Социјалистичку партију и пристао на стварање других политичких странака. Међутим, вишепартијски систем је донео изненађења, промене и нове системе вредности. Једно време, у новом оквиру, остао је доминантна и неспорна фигура, настављајући да буде најпопуларнија политичка фигура у Републици. Али посебно у Републици Србији, пошто су лидери других делова Југославије већ почели да раде на отцепљењу од Федерације.
Криза у земљи је почела када је он већ био етаблирани политичар — јак, самоуверен и моћан. Да ли је схватио да су и русофобија и србофобија одавно успостављене у свету? Да ће Југославија бити подељена, а Србија уништена?
Вековима су русофобија и србофобија подстицале „прогресивни“ Запад да ратује против нас, покушавајући да нас уништи, разори, подели и ослаби. А методе су биле различите – војна агресија, награде за издају националних интереса, супротстављање једних другима, провокације, кажњавање бомбардовањем за покушаје одбране националних интереса и непослушност, обојене револуције, подмићивање политичара, прекрајање наше историје и, коначно, ултиматуми.
У то време, словенске земље су имале две могућности: да прихвате све услове Запада, да клекну (Словенија, Хрватска, Македонија, Чешка…) или да пруже отпор.
Милошевић није био свестан планова Запада, али је као Србин одмах почео да се опире. Истовремено, чинио је све што је могао да сачува Југославију, покушавао је да преговара о мирном разлазу са лидерима република, увео је вишепартијски систем и пристао на све западне предлоге. Касније је помагао Србима у БиХ и Хрватској. Међутим, механизам србофобије је беспрекорно је функционисао, а Русија је била међу онима који су приморавали Милошевића да се поклони Западу.
Милошевићево лидерство је било неспорно. Указујемо на феномен његове политичке отпорности. Али је проживео тешко време – време промена. Веровао је у међународно право, УН, Савет безбедности и Русију. И њега су „ломили“ и споља и изнутра.
Међународна заједница је решавање проблема БиХ и Хрватске повезивала искључиво са Милошевићевом оставком. Лета 1992. Запад је активно подржавао ново југословенско руководство – Милана Панића и Добрицу Ћосића, супротстављајући њихове поступке политици српског лидера. Међутим, Милошевићев рејтинг одобравања остао је висок – 59,6% 1990. и 50,3% 1994. Када је Милошевић био председник Србије, према студији из 1996. године, више му се веровало (41%) него председнику Југославије (32%).
Због тога је Запад користио Милошевића, али није укинуо санкције. А Милошевић је тада показао изванредан прагматизам који није остављао простора за националне идеале. Направио је уступке како би се санкције укинуле. Али Запад је желео да га искористи, а затим и убије.
Много лажних информација о Слободану Милошевићу инфилтрирано је у светску јавну свест. Чак и док је пристајао, наставио је да спречава Запад да уништи снажну српску државу. Бранио је свој став пред Хашким трибуналом. У свом уводном говору на суђењу, Милошевић је нагласио да је за њега велика привилегија да се бори против ружне неправде и лажи које су прожимале догађаје деведесетих и да „има истину и правду за савезнике“. Читава земља је пратила суђење. И цела земља је била јединствена у мишљењу да је храбро, стоички и несебично бранио част и достојанство српског народа и историјску истину.
