Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије предводио је славску Спасовданску литију, 13. јуна 2024. године од Вазнесењске цркве у Београду до спомен-храма Светог Саве на Врачару, заједно са Првојерархом Руске Заграничне Цркве Митрополитом источно-америчким Николајем, Митрополитом берлинским и немачким Марком, Архиепископом монтреалским и канадским Гаврилом, Преосвећеном господом Епископима: лондонским и западноевропским Иринејем, штутгартским Јовом, шумадијским Јованом, горњокарловачким Герасимом, аустралијско-новозеландским Силуаном, ваљевским Исихијем, хвостанским Алексејем, новобрдским Иларионом, јегарским и изабраним британско-ирским Нектаријем, липљанским Доситејем и топличким Петром, неколико стотина свештеника и ђакона Архиепископије београдско-карловачке и бројним верним народом, који је упркос лошем времену и киши, узео учешће у литији.
Литија је кренула из порте Вазнесењске цркве и ишла улицама Кнеза Милоша и Краља Милана до трга Славија, где је служен молебан, а Патријарх Порфирије, како налаже богослужбени поредак прочитао је део из Светог Јеванђеља. Затим је литија наставила Булеваром ослобођења до Храма Светог Саве.
Светиње које су се носиле у литији биле су мошти Преподобног Јустина Ћелијског и чудотворна икона Пресвете Богородице Знамење. Испред литије ношен је часни крст, који је по благослову Његове Светости носио Николај Станић из Дервенте, најбољи ученик Богословије Светог Саве у Београду.
Заједно са верним народом, учесници литије били су представници градских и државних власти, чланови свих београдских црквених хорова и културно-уметничких друштава, разни родови Војске Србије и Полиције, ученици београдских основних и средњих школа.
Овај крсни ход ради освећења престоничких улица и тргова и молитве за мир у људима и међу људима и народима завршен је у спомен-храму Светог Саве где се Првојерарх Српске Православне Цркве обратио беседом и служио акатист Преподобном оцу нашем Јустину Ћелијском. Верни народ је потом приступио на поклоњење светим моштима аве Јустина и чудотворној икони Мајке Божје.
У архипастирској беседи, Патријарх Порфирије је рекао да је данас дан спасења. Данас је дан славе и радости. Данас је Спасовдан, дан Господњи, дан који је добио име по Спаситељу нашем. Данас је зато празник нашег вечног спасења, догађај када је Спаситељ наш Господ Исус Христос једном засвагда изместио и преместио нашу вечну отаџбину са земље на небо и поставио људску природу на тако велико достојанство, на престо са десне стране Оца Небеског, на место које тој природи људској припада. Зато није ни чудо што су знајући ову истину и наши свети преци, најпре међу њима Немањићи – највеће светиње и задужбине посветили управо Спасовдану и што је слава нашег престоног града овај дан спасења – Спасовдан.
Чудотворна икона Мајке Божје Курске
У част славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије
У време инвазије Батија на Русију, град Курск са његовим областима био је толико разорен да је запустео и зарастао у шуму. Житељи града Рилска често су долазили да ту лове. Један од њих, ходајући кроз шуму 1295. године, идући обалом реке Тускари, видео је код корена дрвета икону окренути лицем према земљи. Подигао је и видео да је то икона Знаменија Божје Матере. Тог тренутка потекао је извор воде на самом том месту где је лежала. Ово прво чудо од иконе ускоро је постало познато рилском кнезу Василију Шемјаку. Кнез је заповедио да се икона одмах донесе у Рилск. Сви житељи Рилска изашли су у сусрет икони Пресвете Богородице, једино кнез Шемјак због неверја или сумње није био на свечаном сретењу и беше кажњен слепилом. Признавши кривицу и приневши покајање и мољење пред иконом поново је прогледао. Из благодарности за ово велико дело у Рилску је саградио храм у славу Рођења Пресвете Богородице. Икона је постављена у нови храм, а тада је установљен празник јављања Курске иконе. Но икона се више пута чудом враћала на пређашње место у пустињу код корена дрвета. Житељи Рилска су одлучили да саграде капелицу на месту јављања и поставили су у њу чудотворну икону, а после обављеног молебана одређен је свештеник из Рилска који ће ту стално живети.
Године 1383. Татари су напали Курску област и нашавши капелицу опустели су је и запалили, а свештеника узели као роба. Варвари су расекли икону на два дела. Једну половину иконе бацили су у огањ, а другу даље од места где је била.
Једанпут су посланици московског цара пролазили мимо татарског стана и чули руско пјеније Пресветој Богородици. Сазнавши о заробљеном свештенику тог часа су га ослободили. Свештеник се вратио на пређашње место где је била капелица и нашао једну половину Богородичине иконе, ускоро је пронашао и другу половину, саставио их и тог часа су срасле да се на месту где је била раскована икона показала као ,,нека роса“. Сазнавши за ово чудо, житељи Рилска три пута су са свим свештенством и мноштвом народа хтели да пренесу чудотворну икону у градску цркву, но сваки пут се икона јавила на пређашњем месту у капелици. Оставили су је на том месту, не померајући је. Све време нису престајала од ње чудотворења. Вест о чудотворној икони Мајке Божје Коренске дошла је до цара Теодора Ивановича, који је заповедио да се 1597. године икона премести у Москву. Царица Ирина Теодоровна украсила је икону богатом ризом и ставила је у сребрно позлаћени рам, са изображењем Господа Саваота и пророка, и још је украсила свиленом златастом тканином. Икона је била свечано враћена у пустињу и у тој години је подигнут манастир на месту капелице. Игуман манастира био је рилски свештеник Георгије, у монаштву Евстатије. Те године саграђена је црква Рождества Пресвете Богородице на реци Тускари и црква Живоносног Источника над извором који се јављао при пројављењу иконе. Од јављања иконе код кореног дрвета, икона се често назива Коренска и сама пустиња је позната под тим именом. По заповести цара Теодора Ивановича, на месту разореног града подигнут је Нови Курск. За датум празновања одређен је 21. март по новом, односно 8. март по старом календару.
Чуда
При најезди кримских Татара на јужне пределе Русије, света икона је пренесена у Курск, а у Коренској пустињи је постављена њена верна копија. Цар Борис Годунов се са страхопоштовањем молио пред овом светињом, заштитницом Курска, због глади која их је захватила и обдарио је мноштвом поклона.
Године 1612. грађани Курска су спознали посебну помоћ Божје Матере када су Пољаци те године са многобројним војском опсели њихов град. На самом почетку рата неки грађани су видели на зидинама града Богородицу са две свете иконе како их осењује. У то време су житељи града не једампут вршили крсни вход у круг око града и обећали да ће, ако им Бог помогне и ослободи их опсаде, усред града подићи манастир у част Пресвете Богородице и у њега поставити Њену чудотворну икону, по њеном враћању из Москве. Непријатељи су одступили од града као да их неко гони. Из благодарности према Заступници Небеској, житељи су саградили Курски манастир у част Знаменија Пресвете Богородице. Године 1615. по молби курских житеља и по заповести цара Михаила Теодоровича, чудотворна икона је била пренесена у манастир где је пребивала и ради тога је названа Курска.
Године 1684. господар и велики кнезови Јован и Петар Алексејевич послали су у Коренски манастир копију чудотворне иконе Знаменија Пресвете Богородице у сребрно позлаћеном окову и заповедили да ту икону носи у поход православна војска. Године 1689. по грамати царева је направљена копија чудотворне иконе и послана у поход.
Године 1812. градска управа и православна војска полагала је сву наду у Пресвету Богородицу и ради свог усрђа послали су армији која је ратовала (кнезу Кутузову) копију чудотворне иконе Курске у позлаћеном окову. Кнез у свом писму од 20. септембра 1812. године упућеног градској управи је изразио грађанима своје признање и уверење да град Курск јесте и да ће увек бити безбедан.
У спомен преноса Курске иконе из Москве у Курск и првог њеног јављања 1619. године, икона се једном годишње преноси у крсном входу из Курска на место њеног јављања у Коренску пустињи и остаје тамо до 13. септембра. За време крсног входа у Коренску пустињу верни народ је у таквом мноштву прати да по речима очевидаца такво скупљање народа није виђено не само у Русији, већ у целој Европи. Када је храмовни празник Курског Знаменског манастир, а становници Курска ослобођени су од својих радних обавеза. Ова икона највећа је светиња руског заграничја која је представљала неуморну Путеводитељку у емигрантским лутањима руских избеглица.
Изображење
На позадини небо плаве боје, у средишњем делу иконе, Богомајка руке своје уздиже у молитвеном вапају за род људски. Док Јој у наручју непридржаван спокојно обитава Спаситељ свега света, над главом Њеном свечасном, Господ Саваот благосиља крстообразно Богооце, Праоце, Пророке и Апостоле поредане са сваке стране Мајке и Детета који носе у рукама развијене свитке Светог Писма. Над главом Њеном свечасном златни ореол проткан је драгим камењем, а истоветан рад видимо код Богомладенца Христа. Икона је јасно оивичена бројним мотивима карактеристичним у црквеном иконопису. Мотиви, гравуре и ореоли на икони приказани су прилично једнообразно што читавој композицији пружа одређени склад и чини савршену целину. Док је боја којом је осликана позадина иконе сасвим специфичне нијансе која доприноси детаљнијем приказу, она истовремено чини јасно видним оку посматрача главне протагонисте овог чудотворног животописа.
[ТВ ХРАМ]
[СПЦ]
