Војни генеалог Дарја Виноградова, истражујући документа Централног архива Министарства одбране Руске Федерације, утврдила је нове чињенице о страдању црвеноармејаца сахрањених у Сусеку код Беочина. Накнадном провером исправљен је и број сахрањених: уместо раније утврђених 21, на овом месту почива 20 совјетских војника. Истовремено су пронађене и рестауриране фотографије четворице бораца, чиме је истраживање добило и своју најличнију, људску димензију.
У сарадњи са војним генеалогом Дарјом Алексејевном Виноградовом из Москве, портал „Братство“ објављује нове резултате истраживања војничке гробнице на сеоском гробљу у Сусеку, у општини Беочин. Документа пронађена у Централном архиву Министарства одбране Руске Федерације омогућила су да се додатно реконструишу околности погибије совјетских војника који су током децембра 1944. године преминули од задобијених рана и сахрањени на овом месту.
Ово истраживање представља наставак вишемесечног рада који је започео откривањем дуго непотврђиване приче о присуству црвеноармејаца на такозваној Партизанској парцели сусечког гробља. Оно што је најпре било усмено предање мештана, а затим предмет архивске провере, данас је поткрепљено именима, војним евиденцијама, подацима о рањавању и сахрани, као и фотографијама конкретних људи који су своје последње дане провели у ратном санитету далеко од завичаја.
Нова сазнања показују да историјско истраживање није завршено самим проналажењем имена. Напротив, оно захтева сталну проверу докумената, упоређивање различитих евиденција и спремност да се већ објављени закључци исправе када се појаве поузданији докази.
Од усменог предања до архивски потврђене гробнице
Истраживање је започело питањем које је деценијама остало без поузданог одговора: да ли поред југословенских партизана на сеоском гробљу у Сусеку почивају и припадници Црвене армије погинули у борбама за ослобођење овог дела Срема?
У марту 2026. године екипа портала „Братство“ посетила је Сусек и разговарала са Меланијом Крстић, председником СУБНОР-а општине Беочин. На основу локалних сведочења, старих сећања и података до којих се дошло током теренског истраживања, указано је на могућност да се на Партизанској парцели налазе и гробови совјетских војника који су после рата остали без јасно обележених гробних места. У том почетном истраживању важну улогу имао је и Маријан Кубик, секретар Покрајинског одбора СУБНОР-а Војводине, док је сарадња са СУБНОР-ом Новог Сада и СУБНОР-ом општине Беочин омогућила да се локална сазнања повежу са архивским истраживањем.
Портал „Братство“ објавио је 7. марта 2026. године текст под насловом „Да ли на Партизанској парцели у Сусеку код Беочина почивају и црвеноармејци?“, у којем је указано на потребу да се ово место истражи и достојно обележи.
Већ 12. марта о открићу је известила и руска државна новинска агенција РИА Новости, преносећи изјаву Душана Опачића о неозначеном гробу ослободилаца Црвене армије. Тиме је питање сусечке гробнице добило и међународну пажњу.
Кључни искорак уследио је захваљујући Дарји Виноградовој, која је у војним архивима пронашла податке о сахрањеним војницима. До маја 2026. године било је могуће представити њихова имена, припадност војним јединицама и основне околности њиховог страдања. У тексту објављеном 9. маја 2026. године портал „Братство“ објавио је резултате тадашњег истраживања под насловом „Руски научници потврдили наше откриће да у Сусеку код Беочина почива 21 црвеноармејац и утврдили њихова имена“.
Међутим, даљи рад у архиву донео је нове чињенице које су захтевале исправку првобитног закључка.
Према првобитној реконструкцији архивске документације, у Сусеку је било евидентирано 21 сахрањено лице. Накнадном, детаљнијом провером медицинско-санитарних докумената и извештаја војних јединица утврђено је, међутим, да је један војник погрешно повезан са овим местом сахране. Реч је о Лукију Григоријевичу Шутурминском, чије се име појављивало у евиденцијама везаним за сусечку гробницу. Како објашњава Дарја Виноградова, подаци о њему исправљани су још у децембру 1944. године, како у болничким документима тако и у извештајима војне јединице. Упоређивањем ових докумената Виноградова је закључила да је Сусек погрешно наведен као место његове гробнице, док архивски подаци упућују на Илок.
Након ове провере, Дарја Виноградова и Амбасада Руске Федерације у Србији усагласиле су да се као број војника сахрањених у Сусеку убудуће наводи 20, а не 21.
Ова исправка не умањује значај открића. Напротив, она показује колико је важно да историјско истраживање буде засновано на детаљном истраживању извора, а не само на преузимању већ објављених спискова.
У случају Лукија Шутурминског, исправљање места сахране не значи и брисање његовог имена из историје. Његова судбина остаје предмет истраживања, а према закључку Дарје Виноградове, он ће бити обележен на месту где је заиста сахрањен.
За Сусек је, међутим, сада утврђен нови, кориговани број: 20 припадника Црвене армије.
Борци 3. украјинског фронта у Сусеку
Према архивским подацима које је прикупила Дарја Виноградова, сахрањени војници припадали су различитим формацијама Црвене армије које су деловале у саставу 3. украјинског фронта.
Највећи број био је повезан са 52. стрељачком дивизијом, у оквиру 68. стрељачког корпуса и 57. армије. Међу јединицама из којих су потицали сахрањени војници налазе се:
– 429. стрељачки пук 52. стрељачке дивизије;
– 431. стрељачки пук 52. стрељачке дивизије;
– 1028. артиљеријски пук 52. стрељачке дивизије;
– 405. самостални ловачко-противтенковски дивизион;
– 818. артиљеријски пук 223. стрељачке дивизије;
– 154. и и 155. самостална казнена чета 57. армије.
Овај састав показује да сусечка гробница није везана за једну војну јединицу, већ за више формација које су учествовале у ратним операцијама на ширем подручју Срема.
Посебно је значајно присуство припадника казнених чета. И њихова имена, чинови и судбине сачувани су у војној документацији. Без обзира на то којој су формацији припадали, сви су били војници чији се живот завршио у ратним околностима, а њихова гробна места заслужују да буду истражена и достојно обележена.
Архивска документа садрже далеко више од имена и датума смрти. За сваког војника било је могуће пронаћи различите биографске податке: годину и место рођења, националност, припадност партији, датум и место мобилизације, војну јединицу, чин, дужност, одликовања, датум смрти и место сахране, као и адресу породице.
Према реконструкцији, национални састав сахрањених Црвеноармејаца био је разнолик: 12 Руса, пет Украјинаца, један Казахстанац, један Молдављанин и један Осетин. Тако је војна документација омогућила да се иза заједничког броја открију конкретни људи, њихово порекло и војнички пут.
Девет војника умрло је од тешких рана
Један од најпотреснијих резултата додатног истраживања јесте откривање података о околностима смрти деветорице војника.
У медицинско-санитарној документацији забележене су тешке повреде задобијене у борбама. Међу њима су ране од шрапнела у пределу темене кости лобање, вилице и подлактице, као и прострелне ране главе, рамена, стомака и бутине. У документима су наведене и трауматске ампутације шаке и стопала.
Ови подаци сведоче о тежини борби и последицама којима су били изложени војници Црвене армије. Они нису остали само на нивоу службене констатације да је неко „преминуо од рана“. Медицинска документа омогућавају да се делимично реконструише пут од рањавања до смрти, као и тежина повреда које су лекари покушавали да санирају.
Према архивској реконструкцији, војници су преминули у периоду од 2. до 8. децембра 1944. године. Највећи број био је повезан са 106. медицинско-санитарним батаљоном 52. стрељачке дивизије.
Важно је нагласити да ови документи не представљају потпун опис свих борбених дејстава у којима су војници рањени. Они, међутим, пружају драгоцен увид у непосредне околности њиховог страдања и представљају значајан извор за будућа истраживања.
Иза сваке медицинске белешке налазио се човек који је до тог тренутка прошао свој животни пут, био мобилисан, упућен на фронт и изложен опасностима рата. У неким случајевима породица је добила обавештење о смрти, док су гробови у далеком Срему временом остали без јасног обележја.
Управо зато архивско истраживање има значај који превазилази пуко попуњавање историјских табела: оно враћа лични идентитет људима чије је последње почивалиште деценијама било недовољно познато.
Четири фотографије које враћају лица погинулих војника
Посебан резултат сарадње портала „Братство“ и Дарје Виноградове јесте проналажење фотографија четворице војника сахрањених у Сусеку.
Реч је о Ивану Григоријевичу Пољакову, Дмитрију Тимофејевичу Ананјеву, Михаилу Ивановичу Порохову и Сергеју Николајевичу Котову.
Фотографије су пронађене у различитим изворима: породичном архиву, архивској грађи и књизи сећања. Њихово објављивање захтевало је додатни рад, јер неки оригинали нису били у добром стању, док су поједини снимци били доступни само у ограниченом квалитету.
Дарја Виноградова описује да је процес прибављања фотографија био дуготрајан. Један од првобитних дигиталних копија фотографија урађен је у премалом формату, уз текстове докумената око саме фотографије, што га је чинило непогодним за рестаурацију. Због тога је било неопходно поновити скенирање, а потом фотографије предати рестауратору.Посебно захтеван био је рад на фотографији Михаила Порохова. Оригинал је био изузетно лошег квалитета, па је рестаурација захтевала пет дана пажљивог рада. Значајан труд уложен је и у обраду фотографије Сергеја Котова, која потиче из књиге сећања и приказује га у детињству, на групном снимку са породицом.
У случају Дмитрија Ананјева фотографија је пронађена у архиву, док је за Ивана Пољакова прибављен снимак из породичне архиве потомака.
За планирано спомен-обележје у Сусеку фотографије су припремљене и у облику овалних портрета, предвиђених за израду керамичких плоча димензија 24 × 30 центиметара. Према предлогу Дарје Виноградове, портрети би могли бити постављени на постојећи споменик или на засебну плочу, уз натписе на руском и српском језику.
Овај предлог даје истраживању конкретан наставак: да се поред имена и података на гробном месту појаве и лица људи који су ту сахрањени.
Иван Григоријевич Пољаков – официр који је три пута рањаван
Иван Григоријевич Пољаков рођен је 1913. године у селу Војна, у Комаричком срезу Орловске области, данас Брјанске области у Русији. По националности је био Рус. Није био члан партије.
У Црвеној армији налазио се од 1937. године. До краја живота стекао је чин гардијског млађег поручника и обављао дужност командира другог стрељачког вода 155. самосталне казнене чете 57. армије.
Према биографским подацима које је пронашла Дарја Виноградова, Пољаков је у борбама три пута рањаван.
Дана 3. децембра 1944. године задобио је прострелну рану рамена са преломом кости. Два дана касније, 5. децембра, преминуо је од задобијених рана у 106. медицинско-санитарном батаљону.
Сахрањен је у заједничкој гробници број 3, на северној ивици сеоског гробља у Сусеку. Према архивској евиденцији, његово место налазило се у првом реду, први са северне стране.
Накнадном провером утврђено је и да је у ранијим подацима његов чин био погрешно наведен као поручник. Исправан чин био је гардијски млађи поручник.
Фотографија Ивана Пољакова потиче из породичног архива његових потомака. Њено проналажење представља важну везу између архивског истраживања и породичног сећања: после више од осам деценија, његово име и војнички пут могу се представити уз сачувани лик.
Дмитриј Тимофејевич Ананјев – војник који је одржавао везу под ватром
Дмитриј Тимофејевич Ананјев рођен је 1913. године у селу Подрјадниково, у Јегорјевском срезу Московске области. Био је руски војник и кандидат за члана Свесавезне комунистичке партије бољшевика од октобра 1943. године.
У Црвену армију ступио је 1941. године. Служио је у чину водника као командир одељења везе штаба првог дивизиона 1028. артиљеријског пука 52. стрељачке дивизије, у оквиру 68. стрељачког корпуса и 57. армије 3. украјинског фронта.
За своју службу одликован је медаљом „За ратне заслуге“, 16. августа 1943. године, и медаљом „За храброст“, 25. јула 1944. године.
У образложењима његових војних заслуга посебно је истицана способност да у свим условима борбе обезбеди непрекидну везу. Под снажном артиљеријском и минобацачком ватром противника, ризикујући сопствени живот, лично је отклањао прекиде на линијама. Тиме је омогућавао да артиљерија благовремено отвори ватру и да се одбију противнички противнапади.
Таква дужност често је подразумевала кретање кроз опасан простор, проналажење оштећених водова и њихово поновно успостављање док борба траје. Од рада војника везе зависила је способност командовања да пренесе наређења и координише дејства јединица.
Ананјев је 1. децембра 1944. године задобио прострелну рану у пределу стомака. Наредног дана, 2. децембра, преминуо је у 106. медицинско-санитарном батаљону.
Сахрањен је у заједничкој гробници број 3 на северној ивици гробља у Сусеку, у првом реду, други са северне стране.
Његова фотографија пронађена је у архиву Руске Федерације. Захваљујући томе, сачувана је визуелна представа човека чије су војне заслуге забележене у документима, а чији је живот окончан у последњим данима једне од тешких ратних етапа на простору Срема.
Михаил Иванович Порохов – одликовани митраљезац
Михаил Иванович Порохов рођен је 1898. године у селу Саврасово, у Химкинском срезу Московске области, данас у саставу града Химки. Био је руски војник и члан ВКП(б) од фебруара 1943. године.
У Црвену армију ступио је 1941. године. Служио је у чину каплара као митраљезац прве митраљеске чете првог митраљеског батаљона 431. стрељачког пука 52. стрељачке дивизије. Обављао је и дужност партијског организатора батаљона.
Одликован је медаљом „За ратне заслуге“ 30. маја 1944. године. За заслуге у борбама постхумно је добио и Орден славе III степена, 5. децембра 1944. године.
У војним документима наведено је да је ватром свог митраљеза одбијао противничке нападе и тиме обезбеђивао напредовање сопствених јединица.
Дана 4. децембра 1944. године задобио је прострелну рану лобање и истог дана преминуо од последица рањавања у 106. медицинско-санитарном батаљону.
Сахрањен је у заједничкој гробници број 2 на северној ивици сусечког гробља, у првом реду, трећи са северне стране.
Његова фотографија пронађена је у архивској грађи Руске Федерације. Оригинал је био изузетно лошег квалитета, што је рестаурацију учинило посебно захтевном. Према сведочењу Дарје Виноградове, рестауратор је на овом снимку радила пет дана.
Резултат тог рада омогућава да се данас представи лице војника који је одликован за своје заслуге и који је, упркос тешким повредама, остао забележен у војној историји.
Сергеј Николајевич Котов – најмлађи међу четворицом
Сергеј Николајевич Котов рођен је 1925. године у селу Портњагино, у Титовском срезу Кемеровске области. Био је руски војник и није био члан партије.
У Црвену армију ступио је 1944. године. Служио је као стрелац у 155. самосталној казненој чети 57. армије.
Према архивским подацима, 4. децембра 1944. године задобио је прострелну рану стомака. Следећег дана, 5. децембра, преминуо је од рана у 106. медицинско-санитарном батаљону.
Сахрањен је у заједничкој гробници број 3, на северној ивици гробља у Сусеку, у првом реду, трећи са северне стране.
Фотографија Сергеја Котова пронађена је у деветом тому „Свекузбаске књиге сећања“, на страни 157. За разлику од осталих снимака, ова фотографија приказује га у детињству, на групном снимку са породицом.
Иако није реч о фотографији из војничких дана, њена вредност је изузетна. Она представља ретко сачувани траг његовог живота пре фронта, пре мобилизације и пре смрти у далекој земљи.
И Котовљева фотографија захтевала је значајан рад на рестаурацији. Према речима Дарје Виноградове, и у овом случају било је неопходно уложити велики труд како би снимак могао да буде достојно представљен.
Рођен 1925. године, Котов је био млад човек када је његов живот окончан у децембру 1944. године. Његова фотографија подсећа да иза војних спискова и ознака јединица стоје људи који су имали породице, детињство и животне планове.
Сећање које обавезује
За потребе будућег спомен-обележја предложено је да портрети буду израђени на керамичким овалима димензија 24 × 30 центиметара. Предвиђено је да уз фотографије буду постављени натписи на руском и српском језику, а предложени распоред био би од највишег ка нижем војном чину: Пољаков, Ананјев, Порохов и Котов.
Коначна одлука о изгледу и језику натписа зависиће од договора надлежних и организатора обележавања. Ипак, сама чињеница да су фотографије припремљене за такву намену представља конкретан корак ка томе да гробница добије достојнији изглед.
Истраживање гробнице у Сусеку показује колико су важни сарадња теренских истраживача, ветеранских организација, архивиста и стручњака који се баве војном генеалогијом.
У овом случају, локална сведочења и рад портала „Братство“ покренули су питање које је дуго било скрајнуто. Сарадња са СУБНОР-ом омогућила је да се оно документује на терену, док је рад Дарје Виноградове у архивима дао истраживању конкретну историјску основу.
Нова сазнања показују да је важно наставити са провером података, јер и најмања исправка може бити пресудна за тачно утврђивање места сахране. У случају Лукија Шутурминског, пажљиво читање документације омогућило је да се исправи ранији закључак. Истовремено, проналажење фотографија четворице војника показује да архивски рад може донети и резултате који имају непосредну вредност за културу сећања.
Следећи корак треба да буде достојно обележавање гробнице. То подразумева одговарајуће спомен-обележје, проверене натписе и, где је то могуће, фотографије погинулих војника.
Портал „Братство“ наставиће да прати истраживање и да објављује резултате сарадње са Дарјом Виноградовом и свима који доприносе откривању и очувању историјске истине.
Двадесет црвеноармејаца сахрањених у Сусеку нису само имена у архивским документима- они су сведочанство заједничке српске и руске историје, нераскидивих веза наших народа и жртве поднете у борби против фашизма. У децембру 1944. године, далеко од родне груде и својих најмилијих, ови војници су подлегли ранама, оставивши за собом недовршене животе и судбине које су деценијама чекале да поново буду откривене.
Данас, захваљујући архивском истраживању, њихова имена, војнички путеви и фотографије поново се обједињују у јединствену причу о страдању, храбрости и братству искованом у најтежим временима. Њихова судбина нас подсећа да српско-руско братство није само наслеђе које чувамо у речима и свечаним обележавањима, већ и трајна обавеза да поштујемо жртву оних који су своје животе оставили далеко од завичаја, на земљи која је за њих постала последње почивалиште.
Јер достојно сећање почиње онда када гробове престанемо да посматрамо као безимена места, а оне који у њима почивају поново препознамо као људе са именом, ликом и животном причом. Док год чувамо њихова имена од заборава, чувамо и истину о заједничкој борби, страдању и историјском пријатељству српског и руског народа.
Душан Опачић
Портал „Братство“
Извори и литература:
– Централни архив Министарства одбране Руске Федерације (ЦАМО РФ) -медицинско-санитарна документација, извештаји војних јединица и персонални подаци о припадницима Црвене армије сахрањеним у Сусеку. Архивску грађу истражила и систематизовала Дарја Алексејевна Виноградова, војни генеалог, Москва.
– Породични архив потомака Ивана Григоријевича Пољакова – извор фотографије Ивана Пољакова.
– Руска државна архивска грађа (РГАСПИ) – извор фотографија Дмитрија Тимофејевича Ананјева и Михаила Ивановича Порохова, према подацима истраживачице.
– Всекузбаска књига сећања, том 9, стр. 157- извор фотографије Сергеја Николајевича Котова.
– Рестаурација фотографија – стручна обрада и припрема архивских и породичних снимака за објављивање и потенцијално постављање на спомен-обележје, у оквиру истраживачког рада Дарје Виноградове.
– Портал „Братство“, „Да ли на Партизанској парцели у Сусеку код Беочина почивају и црвеноармејци?“, 7. март 2026.
– Портал „Братство“, „Руски научници потврдили наше откриће да у Сусеку код Беочина почива 21 црвеноармејац и утврдили њихова имена“, 9. мај 2026.
– РИА Новости, извештај о открићу неозначеног гроба црвеноармејаца у Сусеку, 12. март 2026.
– РИА Новости, извештај о утврђивању идентитета совјетских војника сахрањених у Србији, 9. мај 2026.
– СУБНОР, извештаји о обележавању Дана победе у Сусеку и истраживању гробнице совјетских војника.
