У издању Српске књижевне задруге објављена је књига „Као што ишчезава дим“ Платона Беседина. Ово свеже издање, на руском објављено прошле године, састоји се из три стилски, тематски и мотивски повезане новеле, посвећене приликама у савременој Русији и посебно сукобима у Украјини.
Платон Беседин (1985) је писац, телевизијски водитељ, сценариста и публициста из Севастопоља, по образовању радио-инжењер и психолог. Аутор десет књига прозе и публицистике, које су добиле значајне награде, попут Дељвигове, „Уметност књиге” и других и превођене су на енглески, турски и македонски језик. Објављивао је у значајним руским књижевним часописима и аутор је и водитељ културне телевизијске емисије Школице (Игра в классики), радијских емисија о књигама и винил плочама и сценариста је документарних филмова о историји Крима. Организатор је културне иницијативе „Скупна тачка” (Точка сборки), гостујући предавач о темама из области филмa и књижевности, оснивач еколошког покрета „Чиста обала”, иницијатор и учесник хуманитарних мисија у зонама војних сукоба. Са аутором је разговарао преводилац књиге Владимир Коларић.
Како бисте се представили читаоцима у Србији?
Платон Беседин — руски писац из Севастопоља, заљубљен у Србију. Зато ми је велика част што сам први пут преведен на српски језик. Објавио сам десет књига, од којих су већина прозне и у жанру документарне књижевности (нон-фикшн). Угледам се како на руску класику тако и на најбоља остварења европске књижевности — настојим да их спојим у свом стваралаштву. Живот ме је бацио у вртлог преломних догађаја, како личних тако и националних и међународних, и настојао сам да их одразим у својим текстовима.
Такође сам веома захвалан читалац. Борхес је говорио да се већина људи поноси књигама које су написали, док он цени оне које је прочитао. Код мене је отприлике иста прича. Од читања сам, како би рекао Сартр, прешао на писање — и тако се већ четрдесет година купам у речима. И још нешто: веома желим своје читаоца да гледам у очи — лично и уживо.
Како бисте укратко представили своју књигу „Као што ишчезава дим“?
Пре свега, то је искрена књига. Књига написана отвореног срца. Прошао сам кроз јединствено искуство, видео сам рат, својим очима посматрао како се људске судбине ломе. Али није довољно само нешто доживети и видети — важно је и сачувати сведочанство о томе. А видео сам не само оно што је разбијено већ и начине на које се то може спасити и обновити.
Уверен сам да ће српском читаоцу ова књига бити занимљива због начина на који су се одвијали догађаји у Донбасу. Нечему сам присуствовао као очевидац, у нечему сам и сам учествовао. Чини ми се да је писац Јуриј Козлов веома прецизно окарактерисао овај роман састављен од новела: „Он говори о онима који су започели рат, нашли се у његовом вртлогу, али и о онима који су покушавали да помогну и зауставе покољ.“
Међутим, важно је разумети да ова књига ни у ком случају није о политици. Она говори о људским судбинама. О томе како се веома различити људи нађу у критичним околностима. Они траже нешто за шта би могли да се ухвате, на шта би могли да се ослоне. Не настоје само да преживе већ и да остану људи и помажу другима.
У тексту има много алузија на књижевност, филм и музику. То су важни елементи, неопходни за стварање целовите слике. Реч је о веома различитим причама, написаним различитим језиком, али им је срж иста.
Како бисте српском читаоцу описали стање у савременој руској књижевности? Колико се она чита, шта се најбоље продаје, колико су важне књижевне награде и које теме и жанрови доминирају?
Она има низ карактеристичних проблема који су, у суштини, својствени свим књижевним срединама у свету. Наравно, вештачка интелигенција све више мења стваралаштво и само писање. Промене су брзе и колосалне. Читалаца је све мање. Књиге поскупљују, а купују се све ређе. Губи се значај саме штампане речи — а то, по мом мишљењу, води ка катастрофи.
Чини ми се да је руска књижевност постала превише подложна ономе што називамо глобализацијом. То је дуготрајан процес. Руска књижевност није толико текст написан на руском језику колико посебан координантни систем. Од Пушкина и Достојевског до Шолохова и Солжењицина, руску књижевност су одликовале одређене особине и вредности. Данас је много тога изгубљено.
Због тога руска књижевност постаје стандардизована и унификована, као и култура у целини. Али чему умножавати копије? У чему је онда уникатност? У томе видим истинску трагедију. Мислим да су у Србији проблеми исти — и у књижевности и у култури. Живот је у целини постао превише унификован. Да, то има и својих предности, али се, с друге стране, стиче утисак да смо, како Уелбек рече у једном есеју, заиста доспели у свет налик супермаркету.
Углавном доминирају жанр „young adult“ књижевности, намењене младима, као и нон-фикшн. Данас је много тога подређено тржишним захтевима. Књижевне награде су, без сумње, важне. Оне скрећу пажњу на књижевност. Међутим, у самом процесу додељивања награда недостаје транспарентност. Осим тога, потребне су регионалне награде, како би се у први план довели мање познати аутори, пре свега они из региона, који живе изван Москве.
Који су писци највише утицали на вас и које највише волите?
Знате, раније сам веома волео да издвајам своје омиљене писце. Чак сам састављао разне листе и рангирања. Сада ми је то све теже. Зашто? Човек бира писца према себи. Према сопственом стању. Према осећањима, мислима и емоцијама. С чиме бих то могао да упоредим? Као да узимате лек.
Понекад почнете да читате књигу и осетите духовну сродност с аутором. То ми се недавно догодило са Виктором Њекрасовом.
Несумњиво су на мене огроман, вероватно и пресудан утицај извршили Гогољ, Достојевски и Чехов. У различитим периодима, почев од детињства па надаље, био сам одушевљен Стивенсоном, Гончаровом, Љесковом, Ремарком, Томасом Маном, Пељевином, Палаником, Ричардом Јејтсом, Трифоновом, Макањином, Уелбеком, Кормаком Макартијем, Олегом Павловом, Јуријем Козловом, Гарсијом Маркесом и Бретом Истоном Елисом. Едуард Лимонов је, без сумње, веома важна личност у мом животу.
Руска књижевност је невероватна, огромна, колосална. Изнећу једну необичну мисао: у одређеном смислу, руска књижевност је чак већа од светске књижевности.
Које бисте савремене руске писце препоручили српским читаоцима?
Тешко ми је да издвајам колеге. Прво, руска књижевност је огромна. Друго, неминовно бих некога изоставио. Чини се као да су нас тек недавно напустили Едуард Лимонов, Олег Павлов и Виктор Лихоносов.
И даље стварају Јуриј Козлов, Јуриј Милославски, Герман Садулајев, Сергеј Шаргунов, Роман Сенчин, Јуриј Пољаков, Александар Можајев, Александар Проханов и Леонид Јузефович. Стварају и Максим Замшев, Андреј Рубанов, Дмитриј Данилов, Андреј Аствацатуров, Петар Аљошкин, Анатолиј Салуцки, Роман Богословски и Андреј Пиценко, као и Алексеј Шепељев.
Два класика постмодернизма — Владимир Сорокин и Виктор Пелевин — нису нестала са књижевне сцене. Први живи изван Русије, док је други, чини се, у Русији, ако и даље говоримо о физичком простору.
Захар Прилепин обара рекорде на топ-листама, мада, ако је веровати подацима о продаји, заостаје за Аном Џејн. Неки су проглашени „страним агентима“ — попут Људмиле Улицке, на пример — али њене романе није могуће тек тако поништити.
А ту су и сјајни писци научне фантастике: Олег Дивов, Сергеј Чекмајев, Јевгениј Харитонов и други.
Говорили смо о прози. У поезији је списак још много дужи. Међу нама су и даље живи истински класици: Александар Кушнер, Јуриј Кублановски и Олег Чухонцев. Али, верујте ми, многе сам заборавио. Једноставно, нема довољно времена да се присетим свих.
У којој мери се утицај рата осећа у руској књижевности и какав је квалитет дела која настају?
Рат је, без сумње, много тога променио. Поделио је оно што је већ било подељено. Неки писци су напустили земљу — узгред, многи од њих су се настанили управо у Београду. Већина је, наравно, остала. И једни и други сматрају себе истинским руским писцима, а оне друге, сходно томе, не сматрају правим писцима. С једне стране, све је то тужно. С друге, неизбежно. Стварност је много сложенија. Али најважније је да морамо да се руководимо Руском Речју. И то изговарам без икакве патетике.
Данас настаје веома много романа о рату. За њима постоји тражња. То је оно што називамо тржишном конјунктуром. Нажалост, она уништава искреност у писању. Ипак, несумњиво постоје бриљантна и дубоко проживљена дела — на пример, књига Александра Можајева „За чертой“ („С оне стране границе“). Говори се да још није дошло време за романе о рату. Наводно је потребно време да би се догађаји сагледали и разумели. Али Јегор Николајев, Дмитриј Филипов и други већ су написали своја дела. И то је добро.
Осврћем се на прошлост и присећам се. Велико дело Виктора Њекрасова „У рововима Стаљинграда“ појавило се непосредно по завршетку Другог светског рата. Јуриј Бондарјев је свој роман „Врући снег“ написао касније. Дакле, не постоји никакав канон. Важан је таленат. Важна је искреност. И да, уверен сам да се пре свега управо тиме треба руководити — колико је неко дело талентовано и снажно написано.
Колико добро познајете српску културу? Који писци, књиге, филмови, редитељи и музичари вам се допадају?
Заљубљен сам у Србију, па сам, наравно, заљубљен и у српску културу. Могло би се рећи и шире — у југословенску културу. Штавише, њоме се бавим већ дуго, вероватно осам или девет година. Пишем есеје и критике о књигама класика као што су Иво Андрић и Милорад Павић, али и о делима Зорана Ћирића и Светислава Басаре.
Наравно, гледао сам много српских и југословенских филмова — и о њима сам такође писао. Реч је о филмовима из различитих раздобља: од „Ко то тамо пева“ и „Лепих села лепо горе“ до „Јужног ветра“ и „Даре из Јасеновца“. Претпостављам да не морам посебно да наглашавам како сам гледао све филмове Емира Кустурице — то се само по себи подразумева. Узгред, први филм снимљен на Балкану, који сам гледао, био је филм Срђана Кољевића „Сиви камион црвене боје“.
С музиком је то опет посебна прича. Колекционар сам винилних плоча, а они који су тиме почели да се баве у совјетско време добро знају шта су значиле југословенске плоче. У својој колекцији, на пример, имам одлична издања група MC5 и Deep Purple, објављена у Београду. Волим рок музику и слушам много југословенског рока. Моја последња музичка љубав је група Азра.
Толико се интензивно и страствено бавим проучавањем Србије да сам, чини ми се, написао чак и одличан есеј о главном јунаку видео-игре GTA IV, Нику Белићу, и његовом сукобу са „америчким сном“.
Владимир Коларић
