Државност, социјална одговорност и српско-руско стратешко партнерство у времену великих историјских промена
Постоје историјска раздобља у којима народи могу себи дозволити политичка лутања, привремене заблуде и експериментисање са сопственом будућношћу. Постоје, међутим, и времена у којима погрешна процена међународних односа, слабост државних институција или одсуство дугорочне националне стратегије могу произвести последице које ће осећати читаве генерације.
Сматрам да Србија данас живи управо у једном таквом времену.
Зато наше основно политичко питање не сме бити само ко ће управљати државом, већ какву државу стварамо, чијим интересима она служи и какво место желимо да српски народ заузме у свету који се убрзано мења.
Снажна држава није она која показује силу према сопственом народу. Снажна је она држава која има довољно политичке мудрости да штити своје грађане, довољно економске самосталности да одлучује о сопственом развоју и довољно међународног ауторитета да њена реч има тежину.
Држава не сме постати административни сервис крупног капитала, нити простор у којем се национални ресурси подређују краткорочним интересима. Њена прва обавеза јесте очување националне слободе, а њена највиша друштвена сврха стварање услова за достојанствен живот човека.
Социјална правда као израз државне снаге
Нема истинске националне независности без економске одрживости. Нема стабилног друштва без социјалне сигурности. Нема озбиљне државе у којој радник не може пристојно живети од свог рада, сељак нема извесност производње, млади човек не види будућност, а пензионер достојанство мора да брани од свакодневних трошкова живота.
Социјална политика не сме бити милостиња државе према грађанима. Она мора представљати праведан друштвени однос према онима који својим радом, знањем и стваралаштвом одржавају заједницу.
Залажем се за државу која штити рад, подстиче производњу, развија домаћу индустрију, обнавља село и стратешки улаже у образовање, науку, здравство и демографску обнову.
Посебно истичем да социјална правда и национална државност нису супротстављене идеје. Напротив, оне су два нераздвојна темеља стабилне Србије.
Држава без социјалне правде временом губи поверење народа. Друштво без снажне државе губи способност да ту правду обезбеди.
Управо зато сматрам важним очување и развој оне политичке традиције у Србији која националну одговорност повезује са друштвеном солидарношћу, заштитом рада и бригом о обичном човеку.
Русија и Србија – историја која обавезује, будућност која се планира
Односи Србије и Русије не могу се разумети само кроз савремене дипломатске сусрете, енергетске споразуме или тренутне међународне околности.
Они припадају знатно дужем историјском процесу.
Од духовних и културних веза средњовековних словенских држава, преко великих миграција и борбе за ослобођење од османске власти, до савремених дипломатских и економских односа, српско-руска повезаност обликовала се током векова.
Године 1807, током Првог српског устанка, српски устаници и Русија успостављају непосредну војну и политичку сарадњу. Букурештански мир из 1812. године постаје важна етапа у међународном разматрању српског питања.
Руско-турски рат 1877–1878. и Берлински конгрес 1878. године део су великог европског преуређења у којем Србија стиче међународно признату независност.
У 1914. години, током Јулске кризе, Русија пружа подршку Србији у суочавању са аустроугарским притиском. Та подршка, у околностима сукобљених интереса великих сила, остаје једна од важних чињеница наше заједничке историје.
У 1944. години, јединице Црвене армије и Народноослободилачке војске Југославије заједнички учествују у ослобођењу Београда од нацистичке окупације.
Не треба заборавити ни сложеност односа у периоду после 1948. године, јер озбиљно разумевање историје подразумева сагледавање и сарадње и сукоба.
У савременом периоду, посебно после 1999. године, руска подршка територијалном интегритету Србије, укључујући питање Косова и Метохије, представља важан елемент билатералних односа.
Али историјска захвалност, колико год оправдана, није довољна основа политике будућности.
Пријатељство народа добија пуну историјску вредност тек када се претвори у институције, знање, производњу, развој и узајамну сигурност.
Зато српско-руско партнерство мора изаћи из оквира пригодних свечаности, декларативних изјава и симболичких сусрета.
Потребни су нам дугорочни, мерљиви и институционално уређени пројекти.
Од историјског пријатељства до стратешког планирања
Сматрам да је Србији потребан дугорочни развојни оквир до 2035. године, у којем би сарадња са Русијом имала јасно дефинисане циљеве у енергетици, индустрији, пољопривреди, науци, образовању, медицини и савременим технологијама.
Таква сарадња мора бити заснована на узајамној користи, транспарентним споразумима, поштовању суверенитета и реалној процени међународних околности.
Србија треба да развија сопствену индустријску и технолошку основу, уместо да своју будућност заснива искључиво на увозу готових производа и продаји расположивих ресурса.
У енергетици нам је потребна сигурност снабдевања, диверсификација извора и веће домаће учешће у стварању вредности.
У пољопривреди – прерада, наводњавање, складиштење, научна подршка и сигуран приступ тржиштима.
У науци – заједнички истраживачки програми, размена стручњака и стварање услова да наши млади људи знање развијају и примењују у сопственој земљи.
У међународним односима – сарадња са Русијом и другим партнерима, без одрицања од права Србије да самостално одлучује о својој политици.
Наше историјске везе не треба да буду препрека сарадњи са другим државама. Напротив, Србија мора градити способност да са различитим центрима светске моћи разговара са становишта сопствених интереса.
Суверенитет не значи изолацију. Он значи способност избора.
Национална одговорност у новој европској стварности
Европа улази у период дубоких политичких, безбедносних, економских и демографских промена. Рат у Украјини, односи Русије и Запада, успон Кине, енергетска неизвесност и промене глобалних трговинских токова показују да досадашњи међународни поредак пролази кроз озбиљна искушења.
У таквим околностима Србија не сме водити политику засновану на импровизацији.
Потребна нам је државна стратегија која надживљава изборне циклусе, партијске сукобе и тренутне међународне притиске.
Потребна нам је озбиљна дипломатија, професионална државна управа, економско планирање и јасно утврђена хијерархија националних интереса.
Очување територијалног интегритета, уставног поретка, мира, безбедности становништва и слободе политичког одлучивања морају остати трајни задаци државе.
Уверен сам да политичке снаге које баштине идеје државне одговорности и социјалне солидарности имају важну улогу у том процесу, под условом да своје историјско наслеђе потврђују савременим програмима и конкретним резултатима.
Није довољно позивати се на прошлост. Политичка вредност се доказује способношћу да се одговори на потребе данашњег човека и изазове будућности.
Наша одговорност према будућим генерацијама
Као председник Српско-руског покрета, сматрам да наш задатак није само очување традиционалних веза два народа, већ њихово претварање у стваралачку снагу будућности.
Као човек који се залаже за снажну, социјално одговорну и суверену Србију, верујем да је дошло време за озбиљно окупљање око дугорочних државних циљева.
Не око пролазних политичких парола, већ око институција, производње, знања, социјалне сигурности и националног достојанства.
Не око поделе грађана на подобне и неподобне, већ око заједничке одговорности за опстанак и напредак земље.
Наш народ има историјско искуство, стваралачки потенцијал и право на будућност која неће бити одређена искључиво одлукама других.
Србија не треба да бира између националног достојанства и социјалне правде. Она мора имати и једно и друго.
Наша политика зато остаје политика снажне државе, друштвене солидарности, националне самосталности, мира и стратешког партнерства са државама које поштују наш суверенитет.
Јер величина државе не мери се само њеном територијом, војном снагом или економским показатељима.
Мери се и тиме колико је слободан њен народ, колико је достојанствен живот њеног човека и колико је сигурна будућност њене деце.
Наша обавеза није да Србију прилагођавамо туђим историјским плановима, већ да сопствену будућност стварамо снагом знања, рада, државничке мудрости и националне одговорности.
Моја отворена подршка Социјалистичкој партији Србије, њеном председнику Ивици Дачићу и изборној листи број 2, као и моје непосредно учешће у њиховој изборној кампањи, проистекли су из уверења о блискости наших погледа на савремену политичку стварност, државне приоритете Србије и друштвену одговорност према њеним грађанима.
Та одлука није израз тренутне политичке рачунице, већ континуитета мојих дугогодишњих политичких ставова и програмских опредељења Српско-руског покрета.
У тој сарадњи препознајем заједничко разумевање значаја државног суверенитета, социјалне сигурности, националног достојанства и очувања историјских веза Србије и Русије, уз потребу да се оне развијају у конкретно и дугорочно стратешко партнерство.
При томе Српско-руски покрет задржава свој политички идентитет, самосталност и одговорност према начелима на којима је основан. Наша сарадња почива на сагласности око важних државних и друштвених питања, а не на одрицању од сопствених уверења.
Слободан Димитријевић је председник Српско-руског покрета
