Срђан Перишић: Српска држава и српско-руски геополитички савез

Опстанак Срба на Балкану немогућ је без постојања слободне, суверене српске државе која изнад себе неће имати никакав наднационални глобалистички пројекат или организацију
Срби у том духу треба да разумеју свој 19. век, када су устанцима и бунама покренули стварање модерне српске државе и када је у томе, као велика сила, учествовала искључиво Русија, чиме је себе уградила у темеље српске државности и српске националне и државотворне идеје
Срби морају своје битисање да црпе искључиво са свог простора, а не са простора Запада, који је створио другачије облике битисања, непримењиве и стране Србима
Свако посматрање српско-руских односа изван чврстог геополитичког савеза представља мртво слово на папиру. Корак ка том савезу треба да направе Срби
Српску нацију није створила држава (као народе на Западу), већ православна, заветна духовност, тј. Црква
Оно што су били Ватикан (покатоличавање) и Аустријско царство, данас је оличено у Западу, Европској унији и НАТО-у
Срби морају да се обрате Русији и да праве савез са Русијом – тј. морају да се ослободе од британске стратегије Балкана, данас оличене у различитим моделима и форматима Запада (ЕУ, НАТО итд)
Српско-руски односи подразумевају геополитички савез са Русијом, не ради пуког братства, него ради реализације српских националних интереса
Српско-руски савез је приоритет приоритета. Јер своју државност Срби могу да развијају само ако имају спољну димензију која је и рађала српску државност у модерном веку – а то је Русија. Оног момента кад су Срби изгубили Русију, као спољну димензију, Срби су се и одрекли српства. Тада су пригрилили западне формате у виду обе Југославије, а данас у виду Европске уније и њених модела. Спољна димензија српства се зове рускост, а не Европска унија

Апстракт: Чланак одговара на питање – како Срби у садашњим међународним односима да опстану као државотворан народ. Одговор се објашњава помоћу две методе: историјска и геополитичка. Обе методе истичу значај суверене државе и значење могућег геополитичког савеза са Русијом. Срби (Српска, Србија, Ц. Гора) у садашњим тектонским променама у свету могу опстати ако се одрекну модела и формата који им се намећу са Запада. Први корак у тој српској политици је одрицање од Европске уније (ЕУ). Други корак је изградња нових односа са Русијом. Српски народ и Русија не могу да граде нове односе ако Срби спроводе западне моделе и обрасце – културне, економске, безбедносне и политичке, који, пре свега, долазе из ЕУ. Српско-руски односи су кључни приоритет. Односи се заснивају на духовно-моралним вредностима, просторном идентитету и цивилизацијском припадању – из чега произлазе политичке, економске, безбедносне, одбрамбене и културне везе са Русијом. Русија је несумњиви војно-политички лидер савременог света, један од предводника света изван Запада (БРИКС), тј. светске већине. Имајући у виду управо такву слику новог света, значајно је да српске елите уоче потребу ка стварању геополитичког савеза са Русијом, као савеза две земље. Уколико то српска елита у Србији не успе, нужно је да ту улогу преузме Република Српска.

Кључне речи: Срби, Српска, Србија, Русија, држава, геополитика, историја, народ, политика, суверенитет.

Увод – суверена држава и геополитички савез са Русијом

Опстанак Срба на Балкану, као слободног, сувереног народа, као и постојање личне слободе сваког припадника српског народа, у хаотичној међународној политици, као и у времену које је дошло и које долази, немогуће је без постојања слободне, суверене српске државе која изнад себе неће имати никакав наднационални глобалистички пројекат или организацију. Суштинско питање је – како то постићи?

Одговор се крије у историји и у геополитици. Дакле, ми се у овом тексту користимо историјском методом, и методом геополитике. Историјска метода полази од тога да је историја као наука – учитељица живота (Historia est magistra vitae), у смислу да историја сваки народ подучава из прошлости како би се избегло понављање грешака, боље разумела садашњост и предвидела будућност (Пиков, 2020; Клајн и Шипка, 2008). Срби као народ, а поготово српска елита, у том духу треба да разумеју свој 19. век, када су Срби:

устанцима и бунама покренули стварање модерне српске државе;
и када је у томе, као велика сила, учествовала искључиво Русија, чиме је себе уградила у темеље српске државности и српске националне и државотворне идеје.

Друго, геополитички метод подразумева да је простор – конституишући чин државе, односно, ради се о “уздизању простора који један народ насељава у поље силе поретка” (Шмит, 2011, стр. 49–60). Постоји трајна веза између простора и политике, простора и права, простора и државе. С тим у вези, Срби насељавају простор Балкана, и на њему су организовали свој живот кроз историју, што значи да су на њему створили заједнички живот који је стварио просторни поредак: обичаје, производњу, културни, политички и правни поредак – државу (Перишић, 2022). То значи да Срби морају своје битисање (постојање, живљење и развој) да црпе искључиво са свог простора, а не са простора Запада, који је створио другачије облике битисања, непримењиве и стране Србима.

Постојање и опстајање српске суверене државе у садашњем времену, недвосмислено, дакле, научно, повезујемо и са формирањем српско-руског савеза. Говоримо о могућем српско-руском савезу између Срба и Русије (Српске и Србије, као држава и Русије, као велике силе). Тај савез би био политички, безбедносни, економски и културни. Једном речју – геополитички савез. Свако посматрање српско-руских односа изван чврстог геополитичког савеза представља мртво слово на папиру за српско-руске односе. Корак ка том савезу треба да направи Србија као држава која је матица Срба на Балкану. Уколико Република Србија то не учини, то нужно мора да уради Република Српска. То би био наставак онога што су радили Срби у 19. веку.

Срби су устанцима у 19. веку почели да граде своју модерну државу. Ти устанци су: Карађорђев устанак (Први српски устанак 1804.), борбе Петра I Петровића Његоша у Старој Црној Гори (1898), Други српски устанак (1815), Невесињска пушка (Трећи српски устанак 1875, као највећи устанак Срба у 19. веку). Срби су се дизали на устанке и буне да би створили своју модерну државу, јер су веома добро осећали (историјско сећање неговано међу Србима још од средњовековне Немањићке државе) да је држава услов постојања слободе једног народа. Национална држава није негација, него услов постојања и афирмације идеје слободе и идеје правде.

Управо се од стране Запада (Европске уније, В. Британије, Сједињених Држава) намеће једна либерална, глобалистичка теза да је појединац све, а народ и држава превазиђене, застареле категорије. Та глобалистичка теза је у супротности са методама које користимо у овом раду – историјска и геополитичка метода. Наиме, суштина глобализације, и западних политичких и економских формата, у последњих 50 година, била је одбацивање улоге државе и народа, а то је у пракси значило: наметање лево-либералне идеологије у форми постулата ЛГБТ+, наметање економских и војно-политичких формата и организација као наднационалних политичких тела и тиме нестајање државе (ЕУ, НАТО), наметање глобалних, транснационалних компанија као основног облика привредног постојања који је такође изнад државе и народа, наметање униполарног поретка као хегемонскиог поретка САД у очувању глобализације. Сва ова наметања су антигеополитичка и антиисторијска, па она и не могу да издрже дух садашњег времена. Зато је глобализација посустала, а моћ Запада је у опадању, видљиво од 2008. године. Са отпором Русије у Украјини почео се и свет изван Запада да одваја од самог Запада (Перишић, 2023).

Израстање новог света, вишеполарног и вишецивилизацијског, даје Србима могућност да опстану, међутим, тај нови свет и Срби треба да активно дочекају ако желе да у њему опстану. За то су данас за Србе “услови без кога се не може”: суверена држава и српско-руски савез – и обе те димензије су потпуно у супротности са глобализацијским и хегемонистичким поретком Запада – па се поставља питање: како постићи српску државу и тај геополитички савез са Русијом?

Срби – просторни и духовни део Другог Рима (Византија) и Трећег (Русија)

Срби 19. века су на трагу Немањићких, средњовековних Срба почели да дижу устанке. Хтели су да створе модерну Србију по угледу на средњовековну српску државу. Средњовековна држава Срба је била у оквиру Другог Рима (Источно-римско царство – Византија). То значи да су Срби у средњем веку градили своју државу и свој идентитет (духовност) у оквиру Византијског царства. То је и просторно тако било, дакле, геополитички. Све српске средњовековне државе су биле просторно део Византије, без обзира што су са њом често водиле ратове, што се огледало да су после тих ратова Срби добијали већи и значајнији удео у просторној и духовној хијерархији Царства.

Срби 19. века су по угледу на Немањићке Србе почели да граде модерну српску државу, коју су хтели да просторно буде део новог царства, а то је Трећи Рим – Руска империја. Јер, кад се Русија појавила на Балкану и Дунаву (1774. године) Срби су се после тога дигли да направе модерну државу. Наиме, доласком хришћанске и православне Русије настаје једна нова геополитичка парадигма коју Срби нису могли да игноришу. Русија постаје не само градивни темељ за ослобађање од Турске, него и темељ за изградњу модерне српске државе – и Србије и Црне Горе. Завршетком руско-турског рата (1768–1774) закључен је мировни уговор у Кучук-Кајнарџи (1774.). Њиме је Русија донела осећај снаге Србима.^[1]

Појава империјалне Русије, као заштитнице православних хришћана, подигла је дух времена на српском Балкану. Српских револуционара је било и раније, али су Петар I Његош (Свети Петар Цетињски) и Карађорђе покренули националну револуцију управо када су историјски прелом векова и руско царство то омогућили. Без појаве Русије на Балкану, не би било ни Првог српског устанка 1804, као ни „Војводства Српског“ 1848–1849. године, као ни устанка Срба у Херцеговини, Крајини и Босни 1875. године (Невесињска пушка), који је био најмасовнији устанак Срба у 19. веку – што је имало велики историјски значај не само за добијање независности Србије и Црне Горе 1878. године, него и за опстанак Срба западно од Дрине (данас – Републике Српске).

Дакле, Срби 19. века желе да буду део ширег цивилизацијског круга који у том моменту представља Трећи Рим, Руска империја, као наследница Византије, на сличан начин као и у средњем веку. Управо ову историјску и геополитичку чињеницу морамо да разумемо.

Појаснимо то још историјском аргументацијом – Највећи допринос у изградњи српске државности Русија је постигла у 19. веку након три рата које је водила против Турске. Ратови су завршавани међународним споразумима (уговорима) са Турском, којима је Србија постепено стицала независност. Практично, Русија је спољна димензија добијања независности Србије, јер је кроз три победничка рата, и споразумима након њих са Турском, Русија себе уградила у темељ српске државности. Ниједна друга европска држава није на такав начин учествовала у стварању модерне Србије. Први од три рата је завршен Букурешким миром 1812. и добијањем самоуправе Србије, други рат Русије против Турске је завршен Једренским миром 1829. када Србија коначно добија државност у облику пуне аутономије, а трећи рат је завршен Санстефанским миром 1878 (касније потврђено Берлинским конгресом) и добијањем независности Србије и Црне Горе (Поповић, 2010; Терзић, 2021; Ковић, 2021; Перишић, 2022).

У прилог томе додајмо још једну научну истину. Наиме, историјска свест Срба је обликована светосавским и косовским заветом, који представљају суштину српске националне идеје (српски завет). „Изградња националног идентитета везаног за православну цркву, од губљења независности и трајања турске власти до 1912, обављена је на традицији средњовековне српске државе. Православље је било главни и основни оквир духовног простора српског народа“ (Екмечић, 2008, стр. 12). Српски завет је тако био припремни социјални субјективитет који је предводио и утемељио српски модерни идентитет – што се у науци назива протонационализам. То се види у сећању на средњовековно српско краљевство које су Турци поразили. Сећање је сачувано у песмама и епској причи, као и у свакодневним литургијама Српске цркве (Пећка патријаршија) која је канонизовала већину својих владара (Перишић, 2022; Деспотовић, 2019; Тимотијевић, 2017).

Пећка патријаршија ствара српску нацију као заветну заједницу. Тако су Црква и српски завет постали садржинска основа и смисао историјске и националне свести Срба.^[2] То значи да српску нацију није створила држава (као народе на Западу), већ православна, заветна духовност, тј. Црква. Пећка патријаршија је обухватала целокупан простор Срба са штокавским говором. Националну идеју, коју је Српска црква ширила, обухватила је и неправославни део Срба (пре свега муслимане, али и римокатолике Србе) (Перишић, 2022; Видовић, 2018).

Историја показује да се Патријаршији, и њеној идеји српства, није толико супротстављала османлијска Турска, него највише Римокатоличка црква. Ватикан је, непосредно уочи и током аустријско-турских ратова (у којима су се Срби несагледивом историјском грешком углавном сврстали на аустријску страну), управо покренуо снажно преверавање у римокатолицизам. Сврставање Срба на аустријску страну је одмах након тих ратова и довело до укидања Патријаршије 1766. године – што је створило огроман замах Ватикана за германизацијом и латинизацијом поримокатоличених Срба, и посебно хрваћењем (Перишић, 2022).

С тим у вези, оно што је тада био Ватикан (покатоличавање) и Аустријско царство, данас је оличено у Западу, Европској унији и НАТО-у и наметању разних глобализацијских процеса које смо навели у тексту.

20. век – Велика Британија и српско одрицање од српске државе

Крајем 19. века, и почетком 20. века, српске елите су одустале од своје државности, и одлучиле су да праве југословенске државе – монархистичку Југославију, а касније и социјалистичку Југославију. Обе Југославије нису биле на трагу Срба 19. века, већ су, напротив, у унутрашњој димензији биле антисрпске – сузбијале су српски фактор, а у спољној димензији биле су британска стратегија тампон зоне према Русији – било оној историјској (царска и совјетска), било данашњој Русији. И, управо је важно то разумети. Ако Срби желе да се врате својој државности, да сачувају Републику Српску, или да направе државу на Балкану која ће обухватати све Србе, они у својој спољној димензији морају да се обрате Русији и да праве савез са Русијом – тј. морају да се ослободе од британске стратегије Балкана, данас оличене у различитим моделима и форматима Запада (ЕУ, НАТО итд).

Сада ћемо ово објаснити користећи обе методе (историјску и геополитичку).

Наиме, узроци рушења српске националне, државне идеје, од стране водеће српске елите, истовремено су унутрашња димензија формирања Југославије. Доминантни део интелигенције у Краљевини Србији био је прозападно оријентисан у култури и политици, и деловао је супротно државној идеји којој је стремила већина српског народа. Југославија није била тежња Срба, већ једног дела прозападне елите, тако да Југославија има антигеополитички карактер, тј. супротан српској државној идеји 19. века (Перишић, 2022).

Спољна домензија формирања Југославије се налази у деловању Велике Британије. Калкулације Британије на почетку 20. века су биле: спречавање Русије да изађе на православни простор Балкана (без обзира на то што је била са њом у војном савезу Антанти), настојање да Немачка буде поражена и онемогућена да формира своју „средњу Европу“, залагање за геополитички опстанак Аустроугарске као главног тампона и према Русији и према православљу. Те калкулације су на крају усмериле Лондон да формира Југославију као замену за Аустроугарску. Југословенска држава била је нова тампон-зона према Русији уместо Аустроугарске. Југославија се тако потпуно уклопила у „санитарни кордон“ који је први теоретизовао Британац Хелфорд Макиндер, а који се остварио током Версајског међународног поретка између два светска рата.

Ради се о „кордону“ нових држава између Балтика и Балкана „као стратешки оквир за обликовање Европе“. Према британској стратешкој поставци, коју је дао Макиндер, Источну Европу треба поделити између држава које неће улазити ни у немачки, ни у руски геополитички простор, већ представља „тампон зона (buffer zone), која обухвата негерманске народе у појасу између Балтика и Црног мора. Ову тампон зону, по Макиндеровој концепцији, попуњавају следећи народи: Пољаци, Чеси, Словаци, Мађари, Срби, Хрвати, Словенци, Румуни, Бугари и Грци. Ови народи самостално не могу, према његовом схватању, играти значајнију улогу у новом послератном европском поретку, али повезани у један стратешки низ (кордон), могли би да имају пресудну улогу у обуздавању и контролисању копнене моћи Русије (Будимир, 2025).

Други геополитички разлог, који је усмеравао Британију да буде спољни фактор формирања Југославије, јесте да се онемогући српски тријумф и коначно стварање јединствене српске државе на Балкану. Држава Срба, која би обухватала само српске области, у Британији је правилно доживљавана као нова копнена држава у центру Балкана, и природни савезник Русије. Британија то није смела да дозволи и зато је Југославија веома вешта стратегија, коју највећи део српске елите није разумео ни до дан-данас. С тим у вези, Велика Британија је спољни узрок обликовања и друге, социјалистичке Југославије 1944. године, која се огледала у подршци Јосипу Брозу и његовој унутрашњој антисрпској политици.

„Британци су подржали Броза не због тога што је био вођа отпора у Југославији – јер он то није ни био (устанак 1941. су подигли Срби) – него су схватили да ће Броз формирати Југославију у којој опет неће доминирати српски фактор, а тиме и утицај Русије (СССР). Схватили су да ће Срби бити подељени по републикама и спутавани ка обједињавању свог етничког простора у једну државу. Дакле, разумели су Брозову политику као сузбијање српског етничког, културног и политичког утицаја у будућој Југославији – што се потпуно поклапало са вишевековном британском геополитиком. Британија је, као што смо показали, српски народ и његов културни образац препознавала као фактор који треба на Балкану онемогућавати јер је културно-цивилизацијски сродан Русији и њеној геополитици“ (Перишић, 2022).

Лондон, и касније његов геополитички настављач Вашингтон, увек процењују шта одговара њиховим интересима који су стални. Британија је Југославију посматрала као интерес, а не као пријатеља. Стални интерес Лондона је да се на Балкану не сме дозволити снажна и јединствена српска држава, која би обухватала све српске етничке области, и тако представљала копнену регионалну силу која има излаз на Јадранско море – јер је то виђено као излаз Русије (или Совјетског Савеза) на Средоземни базен. Дакле, стални интерес Велике Британије, који је формиран почетком 19. века, исти је до дан-данас. Српски културни и геополитички идентитет сличан је и компатибилан руском геополитичком идентитету. То британски геостратези веома добро разумеју (за разлику од српских елита, што је опет прави и једини парадокс) и због тога не дозвољавају српску државу која би израсла из историјског и геополитичког идентитета Срба.

Када Југославија исцрпи своју улогу обуздавања Срба, када у српској интелектуалној елити почињу да се јављају знаци српске геополитике и стварања српске државе, онда се западни стратези, англо-амерички, окрећу против Југославије и разбијају је. Разбијању погодују унутрашњи конфликти који су геополитички логични. Обе Југославије биле су антигеополитичке творевине, јер нису узимале у обзир да су два кључна народа – Срби и Хрвати – историјски живели раздвојено, са различитим идентитетима (културно-цивилизацијском припадању), иако у суседству.

Британски стратези, а касније и амерички, схватили су оно што многи Срби не разумеју: да ће се разбијање Југославије, као домино-ефекат пренети и на дробљење српског етничког простора. То се догодило при рушењу обе Југославије (и краљевине, и комунистичке) 1941. и 1991. године, тако да опет неће бити јединствене српске државе. Исти принцип је примењиван након разбијања царске Русије, као и након разбијања Совјетског Савеза.

С тим у вези, геополитички наследник Велике Британије, Сједињене Државе – преузимају британску геополитичку стратегију, и у форми атлантизма она је и данас кључни образац односа Запада према Србима и Балкану. Европска унија је само једна од стратегија атлантизма и давно зацртане Британске геополитичке праксе истискивања Русије из Европе и дељења Балкана на мноштво државоликих ентитета.

У овом делу овог рада морамо напоменути да у 20. веку једини српски политичар који је разумео улогу Британије, улогу Русије и положај Срба на Балкану са историјског и геополитичког становишта био Милован Миловановић (1863 – 1912), председник краљевске владе 1911 – 1912. Он је био и професор универзитета те је у својим научним студијама, Источно питање и Наша спољашња политика, објаснио неколико кључних геополитичких чињеница везаних за српско питање, које одјекују и дан-данас. То су:

Српско питање није самостално питање на Балкану и у Европи, већ је део ширих европских (геополитичких) кретања;
Велике силе имају пресудан утицај у Европи и на Балкану;
Русија и њена геополитика су створили модерну Србију;
Србија (Срби) и Русија имају компатибилне интересе на Балкану – а не супротстављене (Миловановић, 1894а; Перишић, 2022).

С тим у вези, Миловановић пише: „Наше национално питање није самостално; оно је само један саставан део, и то нераздвојан саставан део, великога Источнога Питања. У прошлости нам треба тражити поуке за садашњост и за будућност. Историја, ослобођена свију патриотских самообмана и величања, казује нам јасно, да су само успеси руске политике и рускога оружја били у стању створити Србију и одржати је у животу, посред оних страховитих олујина које су се од времена на време завитлавале у Европи. Независна српска краљевина исто као и све друге народне државе, које су се одцепљивањем од Турске створиле на Европскоме Истоку, исто као и Румунија, и Грчка, и Бугарска, творевина су руске политике, непосредни резултат руских радова и руских успеха! Да се није водио вековни дуел између Русије и Турске и да победничке руске војске нису допрле до под саме зидине Цариграда, ни херојска борба српскога народа под Кара-Ђорђем, ни мудрост Милошева, не би биле кадре склонити султана да се одрече својега господарства над нашом лепом Отаџбином“ (Миловановић, 1894а, стр. 116).

Србија мора, ако мисли на своју будућност да унесе „себе, своје напредовање, своју националну мисију у програм руске политике при решавању Источнога Питања, да се учини неопходном за Русију, да утврди како се интереси њезини и циљеви поклапају у свему са руским циљевима у Источном питању, и како Русија у њој вазда може наћи поузданог помоћника за своју и за општу словенску политику“ (Миловановић, 1894б, стр. 45).

Карактер Европске уније и Срби

Улога Европске уније према Србима је и антиисторијска и антигеополитичка. Због тога, овде укратко треба да сагледамо однос ЕУ према Србима и Балкану, како би се спознао стварни карактер ЕУ – а то је да је он сасвим на трагу британске геополитике, оличене у америчкој геополитици после Другог светског рата намењеној Европи и стратегији „кордона“ – а то значи да је ЕУ предворје НАТО, његов геополитички конструкт.^[3]

Наиме, геополитички карактер ЕУ се веома добро уочава на примеру ширења на исток Европе и на Балкан. САД су итекако заинтересоване за то чланство – што је потпуно у складу са праксом атлантизма на простору Европе.

Геополитички наступ Брисела, у тежњи да учлани Балкан у ЕУ, добро се уочава на примеру одвајања Црне Горе, на случају одвајања Космета, блокирања гасовода Јужни ток, и, посебно, на примеру односа према Републици Српској – што је очигледна геополитичка маска усмерена на елиминисању српског фактора у БиХ, и то у форми учлањења БиХ у ЕУ.

Брисел је уз помоћ САД био на страни Ђукановићеве политике сецесије, иако у годинама, од 2000. до 2005. сецесионистичка политика није имала потпуну подршку у Црној Гори. Брисел је признавао међународноправни субјективитет СРЈ, али је у стварности, практично подржавао сецесију Мила Ђукановића, прво у стварању лабаве заједнице са Србијом, и каснијег и одвајања Црне Горе. То је почело тако да су Србија и Црна Гора имале различите, одвојене колосеке процеса придруживања иако су биле у државној заједници. Брисел је невиђеним притисцима чак мењао Уставну повељу државне заједнице, и тиме директно утицао на јачање Ђукановићевих сепаратиста (Ђурковић, 2015; Перишић, 2016).^[4]

Што се тиче Космета, Брисел се након рата 1999. потпуно ставио на страну Албанаца. ЕУ је радила „све супротно од оног што је рађено у случају Кипра или у свим другим случајевима у којима је допринео да се мањинско питање решава мирним путем кроз неки вид аутономије у домицилној држави као неспорном међународноправном субјекту“ (Ђурковић, 2015, стр. 211). Сав случај око Космета, све до проглашења независности у фебруару 2008, као и после, везиван је за уцењивање Србије приступањем Европској унији. Прво кроз потписивање Споразума о стабилизацији и придруживању, а касније, од 2012. до данас, кроз тзв. Бриселске споразуме 2013–2015, и касније кроз Француско-немачки план 2023. године.

Запад (ЕУ, НАТО и САД) има своје чврсте политике по питању Срба у БиХ, тј. Републике Српске. ЕУ је геополитчки непријатељ Српској, јер је ЕУ формат НАТО-а, а то је безброј пута показано од Дејтона до данас. Уосталом, процес придруживања БиХ у ЕУ је вешта методологија како да се Српска развласти и утопи у унитарну БиХ. Зато тај процес придруживања БиХ у ЕУ називамо – геополитичка маска на сузбијању српског фактора. И, то је немогуће променити.

Брисел се политички ангажовао да оно што ратом 1999. године није завршио, да током приступања Србије и БиХ у ЕУ, оствари мирним путем. Практично, на делу је одређење политике које је дао Фуко: „политика је рат настављен другим средствима“ (Фуко, 1998, стр. 64). На примеру Србије и Космета, и сузбијања Републике Српске, пластично се види улога целокупног Запада.

Зашто се процес придруживања и Србије и БиХ у ЕУ користи да се изведе геополитичко преобликовање српског етничког простора: Републике Србије и Републике Српске? Одговор је јасан. Прво, Република Србија и Република Српска треба да буду део „санитарног кордона“ у потискивању Русије са Балкана, и, друго, треба сузбијати српски фактор тако што ће нестати Република Српска, и дефинитивно одвојити Космет.

Закључак

Српско-руски односи подразумевају геополитички савез са Русијом, не ради неког пуког братства, него ради реализације српских националних интереса. А тај интерес је или јединствена држава на Балкану која ће обухватати све Србе: Србе из Србије, Србе Српске, и Србе Ц. Горе, али, на првом месту – самостална Република Српска.

Српски интереси се не могу реализовати у неком “братству са ЕУ“ или са Западом и са англосаксонским светом коме Срби никада нису припадали, ни у средњем веку, ни у модерном веку. Срби ни у једном ни у другом добу нису кренули да праве своју државност тако што су се културно, духовно и историјски развијали под окриљем Запада, него или под Византијом (Други Рим) или у жељи да се развијају под Трећим Римом. Данашњи Трећи Рим је, као и у 19. веку, Русија.

У тим српско-руским односима, као геополитичком савезу, Срби на жалост касне. То је последица 20. века, када су Срби одустали од своје државности, слободе и када су прихватили западне и британске моделе југословенства. Самим тим су одустали не само од себе и своје самосвојности, него и од Русије као спољне димензије свог битисања. Зато Срби касне. Касне, 120 година. Но, нови свет, мултиполарни међународни односи, као односи више цивилизација, у којима своје место изграђује и источно-православна цивилизација, нуде Србима историјску шансу (Хантигтон, 2000; Перишић, 2023).

Сматрамо да је српско-руски савез – приоритет приоритета. Јер своју државност Срби могу да развијају само ако имају спољну димензију која је и рађала српску државност у модерном веку – а то је Русија. Оног момента кад су Срби изгубили Русију, као спољну димензију, Срби су се и одрекли српства. Тада су пригрилили западне формате у виду обе Југославије, а данас у виду Европске уније и њених модела. Спољна димензија српства се зове рускост, а не Европска унија. Све појаве – политичке, геополитичке, историјске, имају своју спољну и унутрашњу димензију. Спољна димензија српства и српске државности, зове се рускост и руска држава. То историја и геополитика јасно показују. Научно и практично.

Како Русија развија своје присуство у свету преко разних формата – Евроазијског економског савеза (ЕЕС), Савезне државе са Белорусијом, БРИКС-а, Шангајске организације за сарадњу (ШОС) итд, српска спољна димензија и развој српско-руских односа би требало да буду у развоју савеза са Русијом, и да управо прате руску спољну политику. А руска спољна политика је супротна западној геополитици и спољној политици западних држава.

Ако Србија жели да се суверено и слободно развија, онда је први корак у тој спољној политици да се одрекне ЕУ. А други корак је да се српске елите, политичке и све друге, одрекну оних формата и образаца који Запад намеће. Јер, Србија и српски народ не могу да граде ни своју државност, ни српско-руске односе, а камо ли савез, ако спроводе моделе – културне, економске, безбедносне и политичке, које долазе из ЕУ, тј. са Запада.

Уколико Република Србија то није у стању да уради – задатак је на Републици Српској. Дакле, први корак је одрицање од тих модела, да би се направио корак ка новом добу које се рађа – мултиполарности. Узалуд је да ико говори о кораку учлањења у БРИКС или сарадњи са Русијом, ако српске елите говоре да је приоритет учлањење у ЕУ. То је контрадикторно. То је немогуће. Не може се говорити о српској државности, самосталности, суверенитету и слободи, ако се спољни део суверенитета предаје Бриселу и ЕУ – тј. Западу. Запад се према Србима показао.

Свет се развија у више цивилизација, теоретичари кажу – до осам, а то и јесте мултиполарни свет – свет више цивилизација, са више центара. Једна од њих је и источно-православна цивилизација. Срби морају да размишљају о томе да су њихови преци одредили којој цивилизацији припадају, а то је источно-православна, а не западна. Српска духовност изражена кроз појам Светосавља је саставни део духовности и простора где припада и руско православље. Срби су део тог истог цивилизацијског круга.

Литература

Будимир, Ж. (2025). Рађање англо-америчке геополитике – заоставштина Хелфорда Макиндера. Бањалука: Факултет политичких наука, Универзитет у Бањој Луци.
Деспотовић, Љ. (2019). Геополитика светосавља. Сремски Карловци: Каирос.
Ђурковић, М. (2015), Илузије Европске уније. Београд: Институт за европске студије.
Екмечић, М. (2008). Дуго кретање између клања и орања. Историја Срба у новом веку (1492–1992). Друго, допуњено издање, Београд: Завод за уџбенике.
Фуко, М. (1998). Треба бранити друштво. Нови Сад: Светови.
Хантингтон, С. (2000). Сукоб цивилизација и преобликовање светског поретка. Подгорица: ЦИД, Бања Лука: Романов.
Клајн И. и Шипка М. (2008). Велики речник страних речи и израза. Нови Сад: Прометеј.
Ковић, М. (2020). „Светосавски и косовски завет“. Саборник, год. 21/бр. 21, Београд: билтен Београдске саборне цркве.
Ковић, М. (2021). Четири револуције. Београд: ИК Филип Вишњић.
Миловановић, М. (1894а). Источно питање. Репринт издање, (ур.) Анђелковић, В. (2020), Београд: ЦИД Арт Пресс.
Миловановић, М. (1894б). Наша спољашња политика. Репринт издање, (прир.) Драгићевић, С. (2021). Београд: Центар за националну политику.
Перишић, С. (2023). „Криза Запада, отпор Русије и рат – парадигматичне промене света“, Социолошки преглед, бр. LVII (2023), no. 2, стр. 424-448. Београд, doi: 10.5937/socpreg57-42989
Перишић, С. (2022). Геополитика и Срби. Београд: Филип Вишњић.
Перишић, С. (2016). „Србија и два погледа на свет: Европска унија и Русија“. Србија и Евроазијски савез – Тематски зборник међународног значаја, Шабац/Београд: Институт за политичке студије/Центар академске речи, стр. 215–229.
Pikov, G, G. (2020). Essays on the civilizational history of Europe: a textbook. — Moscow: Direct-Media [In Rusian]
Поповић, Љ. Б. (2010). Дипломатска историја Србије. Београд: Завод за уџбенике.
Шмит, К. (2011). Номос земље у међународном правуJus Publicum Europaeum, 49–60.
Тимотијевић, М. (2017). „Српска национална идеја – кратак преглед обликовања једног културног обрасца“, (ур.) Филиповић, В; Тодоровић, И. Етно-културолошки зборник, бр.
Терзић, С. (2021). На капијама Константинопоља: Русија и балканско питање у 19. веку. Београд: Историјски институт, Православна реч.
Видовић, Ж. (2018). Срби у Југославији и Европи. Задужбина Жарко Видовић, Београд: Catena mundi.

^[1] Тачком 7 уговора Османлијско царство се обавезало да ће штитити хришћанску веру, а тачком 14 да ће руски посланици имати право заштите над новом хришћанском црквом, која ће бити изграђена у Цариграду. Из тога је Русија изводила своје право да буде гарант и заштитник права православних хришћана у целом Османлијском царству. Поред тога, она је стекла право да отвара конзулате у Турској. „Када се зна да су православни хришћани чинили убедљиву већину становништва у султановим европским поседима и значајан део становника његових азијских земаља, јасно је какав је утицај овим споразумом стекла Русија. Од Кучук-Кајнарџирског уговора до Париског уговора из 1856. године, реч Русије на османском Истоку биће пресудна“ (Ковић, 2021, стр. 17–18; Терзић, 2021).

^[2] „У вековима постојања Пећке патријаршије, од 1557. до 1766, док су Срби живели без своје државе, као иноверци, под влашћу једног шеријатског царства и две римокатоличке државе, ојачан је и уобличен посебан идентитет Срба као заједнице завета, вере и сећања, са средишњим култовима Светог Саве и Светог Симеона, Немањића и Светог кнеза Лазара. На пространим територијама унутар граница Пећке патријаршије признато је и учвршћено присуство српског народа“(Ковић, 2020, стр. 82–83 ).

^[3] Ово поглавље је писано на основу истраживања датог у: Перишић, С. (2016). „Србија и два погледа на свет: Европска унија и Русија“. Србија и Евроазијски савез – Тематски зборник међународног значаја, Београд: Институт за политичке студије/Центар академске речи, стр. 215–229. ISBN 978-86-80142-12-8

^[4] „Све ово је резултовало срамном улогом ЕУ током самог референдума, када је урађено све у циљу одвајања Црне Горе. Од понашања посредника Мирослава Лајчака, преко дефинисања слабе већине од 55% изашлих, затим преко једностраног деловања председника референдумске комисије, такође Словака Франтишека Липке, и толерисања свих изборних нерегуларности, укључујући и објављивање наводних резултата пет минута после окончања референдума“ (Ђурковић, 2015, стр. 209).

[АРГУМЕНТИ]