Српско-руско братство је више од пуког односа два народа, јер смо ми повезани генетски, а то значи да је реч о информацијама које се преносе вековима уназад, и много пре Светога Саве, још од Винчанске цивилизације. Ми смо један народ који је одвојен дешавањима у историји, али који, на све могуће начине – од материјално-генетског, до највишег духовног – увезан за сва времена! Тако ја доживљавам српско-руско братство, са аспекта филозофа и човека који, рецимо тако, познаје нашу историју и заједничко порекло Срба и Руса – каже Слободан Димитријевић, председник Националног покрета и почасни председник Српско-руског покрета.
Димитријевић је и доносилац Повеље српско-руског Братства у којој је записано да је братство наш приоритет. Утемељио га је Свети Сава, на духовно-моралним вредностима. Има саборни карактер и велики значај за регион, Европу и свет. Будући да је Русија данас несумњиви војно-политички лидер савременог света, један од предводника БРИКС-а и светске већине, наши односи са њом имају посебан значај. О томе шта је наше братство за њега, али и како га развијати и у којим сферама то приоритетно чинити, Димитријевић даље каже:
– Ми смо један народ, са два имена, на различитом простору. Наша историја показује да ће нам и будућност бити јако увезана. Када посматрате простор древног Балкана, евроазијског континента, видите да су српски и руски народ ствараоци и ослободиоци – они око којих се све дешава. Ми смо и преносиоци наше културе и духовних и моралних вредности као и свега онога што је потребно да једна цивилизација буде успешна, просперитетна и људска: поштовање Бога, поштовање родитеља као наше могућности да постојимо, бриге о другима, васпитање и образовање деце, добросуседски односи и добри међуљудски односи. У будућности видим неодвојивост нашег народа, односно да ћемо превазићи све тегобе, поделе и историјске атаке на нас.
Дакле, не говорим само о културолошком јединству, него потенцирам наше генетско јединство.
Када је реч о областима у којима морамо хитно развијати наше братство, оне се и крећу од духовног братства, преко верског, а максимум који би могли да остваримо је војни савез.
Шта је између духовног и војног савеза?
Свакако, то је историјско подсећање, неговање језика, наших традиција, поштовање нашег порекла и поштовање личности које су највише допринеле томе. Мислим и на Светог Саву и Ану Јакшић и руске жртве на овом простору – укључујући и Први српски устанак када је девет хиљада Руса оставило кости и крв за нашу слободу, па све до борбе са фашизмом и нацизмом, где су Руси били ти који су били ослободиоци наших, па и српског простора.
Друга област је културолошка, па затим економска сарадња и увезивање на свим могућим основама, јер Срби и Руси имају потребу да заједно раде и живе и да им се све области живота прожимају. Просто, на томе треба радити.
Потенцирам и ово што се неће допасти нашим непријатељима, а то је да развијамо заједничку безбедност, и то до војног савеза. Кад може да се говори о некаквом НАТО савезу и нашем приступу једној таквој организацији која нам је само зла донела, онда можемо и потпуно отворено да говоримо о томе да би требало да будемо део и БРИКС и војног савеза ОДКБ.
У том правцу би требало да идемо! Управо сам дошао са Руско-балканског форума где сам истакао да је БРИКС наша будућност. А што се тиче Руса, Русије и њиховог руководства, ми смо у БРИКС добродошли, они имају раширене руке. Свакако да то морамо да урадимо највећом могућом брзином, али нисам оптимиста јер власти кажу да БРИКС није наш приоритет. Ја, међутим, мислим да БРИКС јесте наш приоритет и ако бисмо се питали ми у Српско-руском Братству, Србија би сутра била у БРИКС.
Д. М.
