Руско-српски композитор Алексеј Бутаков поново рођен премијером филма у Београду

Циклус културно-образовних приредби „Русија – Србија: заједничко културно наслеђе“, посвећених 80. годишњици ослобођења Београда отворен је 9. октобра на Великој сцени Народног позоришта у Београду премијером документарног филма „И биће музике. Алексеј Бутаков” сценаристе Јелене Зелинске и редитеља Дениса Чувајева.

Филм посвећен композитору Алексеју Бутакову представља причу о Русу који је са својим родитељима као седмогодишњак избегао из Русије по доласку револуционара на власт и у јеку грађанског рата, населивши се у тадашњу Краљевину СХС. О његовој животној причи у филму говори познати српски глумац Марко Долаш.

На самом почетку књижевница Јелена Зелинскаја и Марко Долаш описују како су у једном малом сеоском музеју у Србији открили дневник српског композитора руског порекла Алексеја Бутакова (1907-1953), који је он, као заробљени војник Југословенске војске, водио за време тамновања у немачком логору. То ипак није био класичан дневник, већ композиције које је Бутаков бележио ослушкујући своју машту. На корицама свеске, иза имена и презимена, било је место и време писања дневника: Нирнберг, 1943-1945.

Дневник су случајно пронашли отац и син Саша и Душан Дрндаревић. Саша је шетао по киши по бувљаку на Новом Београду, и на бетону код једног продавца је угледао ове две свеске, које су му на неописив начин привукле посебну пажњу: „Знам, да их тог дана нисам купио“, говори Саша у филму Марку Долашу, „све би се ово вероватно поквасило и заувек изгубило”. Иначе, овај кадар филма је снимљен у завичајном музеју етно-села у близини села Злакуса у западној Србији.

„Једина асоцијација на презиме Бутаков“, наставио је Саша, „била је моја страст према филателији, знао сам да су у Русији издате две поштанске марке у част адмирала Григорија Бутакова. Почео сам да истражујем по интернету и моја претпоставка је потврђена: Алексеј Бутаков је унук славног адмирала.”

Чудесно пожутеле странице прекривене нотама прегледали су стручњаци који су дошли до закључка: реч је о изузетном музичком делу високог академског нивоа. Елена Зелинскаја је две године истраживала биографију Алексеја Бутакова, тражећи његово музичко наслеђе. Тако да је филм са Денисом Чувајевим  крајњи резултат посвећен овом композитору и његовом јединственом наслеђу, и да се полако и сигурно све више о њему говори и открива у Русији.

Породица Бутаков пре изгнанства у Београд, живела је у Санкт Петербургу, где је 1907. године рођен Алексеј син легендарног морнаричког команданта, контраадмирала Алексеја Григоријевича Бутакова. Ова породица је руској морнарици даровала 120 морнара – од поручника до адмирала. Многи бродови и улице су названи по Бутаковима.

У Санкт Петербургу, на Николском гробљу, поред лавре Александра Невског, налази се споменик деди композитора, адмиралу Григорију Бутакову, творцу руске оклопне флоте, хероју одбране Севастопоља. Споменик је подигнут, а затим рестауриран о трошку морнара. У судбини ове породице, море и пучине су преплетене са музиком, али и са именима Чајковског, Рахмањинова, Римског-Корсакова.

Документарац је веома суптилно уоквирен Бутаковљевом музиком, у тоновима оштро се осећају нагле промене, од светлих до трагичних.

Оба сина Григорија Бутакова дочекали су револуцију као поморски команданти. Старији, контраадмирал Александар Бутаков, шеф луке Кронштат, одбијајући да призна нову власт, стрељан је. А млађи, контраадмирал Алексеј Бутаков, у децембру 1920, заједно са Врангеловом ескадрилом на броду Владимир, напустио је луку Севастопољ. Заједно са супругом и два сина Григоријем и Алексејем, евакуисан је у Југославију.

Двадесетих година, удовица контраадмирала Алексеја Бутакова, Софија, и њени синови Григориј и Алексеј једно време су живели у Панчеву. У том граду и данас живе потомци руских емиграната. Ту се спријатељила са породицом др Стевана Смедеревца. Његова супруга Олга је била покровитељ многих сиромашних руских породица, помагала старима и деци, за шта ју је 1935. године Руски Црвени крст одликовао орденом. Осим тога, Олга је била потпредседница Француског клуба и подстицала је Софију да тамо предаје француски. Мајка је послала синове у руску гимназију у Београд, коју је Алексеј и завршио.

У предратном Београду културни живот је био у пуном јеку: свуда се чуо руски говор и руска музика. Ана Павлова, Шаљапин и Вертински су дошли на турнеју. Изглед Београда одређивале су руске архитекте, московски професори су предавали на универзитетима, а петербуршки играчи су предавали у балетским школама. Балетску трупу, прву у Југославији, створили су руски кореографи.

И млади музичар је  упијао ове искре културе. У средњој музичкој школи Алексеј Бутаков је постао познат као корепетитор. Управо њега у тандем позива студент Шумарског факултета, његов пријатељ из Руске гимназије Олег Гребеншчиков, да се запосли као статиста у Београдској опери. Убрзо, захваљујући свом изгледу, добија улогу Дон Кихота. Алексеј помаже Олегу да се оспособи за учешће у музичким наступима. Пријатељство са Гребеншчиковим, као и са кореографом Анатолијем Жуковским, који се придружио овом тандему, превазилази позоришне пробе. Олег Гребеншчиков, према речима његове ћерке Марије, поред позоришта, био је заинтересован за ботанику и волео је да путује. Овом страшћу заразио је своје пријатеље и њих тројица су редовно планинарили. Током тих авантура, направили су доста фотографија, које су старе већ више од једног века, а могу се видети у овом филму.

Што се тиче Народног позоришта у Београду, Марко Долаш говори да је Бутаков успео да напредује до асистента диригента пре Другог светског рата. Али најзначајнија тачка за професионални развој овог музичара био је рад на Радио Београду. У филму је приказана зграда у којој је била прва српска радио станица пре Другог светског рата. Само месец дана након почетка емитовања 22. априла 1929. године, Алексеј Бутаков извео свој први камерни концерт у етру. Уредник Радио Београда Бранислав Стевановић у филму тврди да је Бутаков, највероватније, дошао на радио по препоруци свог професора музике Владимира Слатина, такође Руса, члана Словенског квартета. Слатин је имао велики утицај на музичко формирање Бутакова. Алексеј је од 1929. стално наступао у програмима Радио Београда, специјализујући се за пратњу у малим музичким формама. И најјасније се показао на таквим концертима. У публикацијама Радио Београда, као и у другим музичким часописима, стално се чула реченица спикера – „у пратњи Алексеја Бутакова“. А слушаоци су запамтили да је пратња овог музичара учинила наступ сваког уметника беспрекорним. „Бутаков је одушевио публику виртуозним свирањем клавира“, коментарише на филму Стевановић. Убрзо, Бутаков узима југословенско држављанство и заједно са својим пријатељем Рафаилом Бламом одлази на курсеве војне обуке.

Војничка припрема је добродошла. Немачке трупе су 6. априла 1941. извршиле напад на територију Краљевине Југославије. Алексеј Бутаков, као резервни официр у Југословенској војсци, убрзо бива ухваћен и послат у логор за ратне заробљенике у Нирнбергу. Југословенски официри су били заштићени Женевском конвенцијом и није их било могуће присилити да раде тешке послове за Трећи рајх.

Ипак снага затвореника је понестајала, а грех малодушности спремао се да прождре његове остатке. И баш у то време зачуо се позив диригента Београдске опере Предрага Милошевића: „Музика је оно што неће дозволити да нас сломе!“ И затвореник Бутаков је изненада схватио да је то његова шанса. Или је можда управо од тог тренутка почео да се манифестује његов руски карактер, такође са посебном нотом – „од Бутаковљевих“. У логору је било много музичара, у празној касарни, уз пуну сагласност немачке команде, која је изабрала мање зло – концерте уместо да затвореници причају о политици, чак су изградили и бину. Под шкртом светлости свеће, Рафаило Блам је по сећању написао неколико симфонија. Природа Алексеја Бутакова је у потпуности откривена према формули: „Фигаро овде – Фигаро тамо“. Био је солиста на наступима симфонијског оркестра, држао солистичке концерте, предавао часове дириговања, знао је да не може стати.

И што је најважније, мелодије које су му се вртеле у глави записивао је у малу свеску. Компоновао је романсе на основу песама својих другова, музику за сатиричне представе, па чак и балет. Готово ништа није преживело.

„Музика није једноставна“, каже са екрана тромбониста Московског Малог симфонијског оркестра Дмитриј Булкин, „она даје музичару могућност да стално открива нешто ново, неке необичне фразе. Поуздано преноси како се тада живело, кроз шта је аутор прошао…” „Заиста“, потврђује виолиниста Алексеј Мезин, „када свирате ове врло кратке и развијеније бројеве, можете осетити шта је било у човековој души. Ова музика никога неће оставити равнодушним, тера на размишљање и извођача и слушаоца.“

Живот логора у филму је приказан уздржано. Показујући како је крајем 1944. године конвој војника, међу којима су били и музичари са виолинама, пешке, до колена у снегу, доведени из Пољске до границе са Холандијом, камера из птичје перспективе усмерила је нашу пажњу на црне тачке на снегу. Нису сви успели, а свесни смо да је Бутаковљева музика рођена у тим тренуцима. „Музика, компонована у нацистичким тамницама, дира до дубине душе“, каже Дмитриј Булкин. „Невероватно је да су људи успели да преживе, па чак и да извуку креативне елементе из тога – музику и поезију…“ „Упркос свему, у музици нема безнађа“, каже Алексеј Мезин. „А чињеница да је композитор остао човек, успевајући да задржи позитиван став према животу, говори да сунце још увек излази иза облака. „Бутаковљева музика, написана у 20. веку и изведена скоро век касније“, закључује Михаил Чернов, „симболизује везу времена”.

Алексеј Бутаков је имао среће – преживео је. И остао је у Југославији, упркос томе што се после рата руско становништво Београда смањило на неколико хиљада људи. Своје нирнбершке утиске композитор је пренео у филму Густава Гаврина „Црвени цвет” (1950), за који је написао музику. „То је први југословенски филм о војним логорима, који је снимила филмска кућа Звезда филм“, рекао је са платна филмски историчар Александар Саша Ердељановић. – Реч је о логорима Другог светског рата у којима су заточени генерали, официри и војници Југословенске краљевске војске, углавном Срби. А када су Немци 1942. одлучили да дају слободу онима који су били спремни да се боре против југословенских антифашиста, пре свега партизана, већина официра и војника је то одбила. Филм је посвећен њима.

Бутаков је у логору написао музику за филм, а ово је његово једино дело као филмског композитора и уопште једина сачувана велика композиција из његове заоставштине. „Црвени цвет” – филм је назван по чувеној песми коју је компоновао Рафаило Блам. На платну ову песму изводи Марко Долаш пред Бламовом ћерком, глумицом Надом.

За живота Алексеја Бутакова објављено је само неколико његових композиција. У завршним сценама филма Марко Долаш стиже у Радио Београд, где је композитор Бутаков после рата радио као музички уредник. „У свим директним преносима учествовали су музички уредници“, објаснио је Бранислав Стевановић. Није било грамофонских плоча, није било касетофона, није било на шта да се снима радио програм, опрема је купљена тек 1950-1951.

„И замислите само наше чуђење и радост“, наводи Марко Долаш на крају документарца, „Када су радници Радио-библиотеке у архиви пронашли снимак романсе „Снег и мраз“, коју је Бутаков написао за стихове песника Тодора Тошића у немачком логору 1943. године. Песма говори о нади која није напустила затворенике у најтежим данима…”

Филм „И биће музика. Алексеј Бутаков“ је снимљен уз подршку Министарства културе Руске Федерације и Фондације наслеђа Русије у иностранству (продуцент пројекта Филип Кудрјашов). Ноте и снимке извођења преписао је диригент Московског Малог симфонијског оркестра, лауреат међународних такмичења, Михаил Чернов.

 

Приредио: Душан Опачић – Братство