Књига Бранка В. Врањешевића „Преписка ученика села Раткова са вршњацима из СССР-а (60-их и 70-их година 20. века)“ представља једно од оних скромних али драгоцених дела која, тихо и без велике медијске пажње, сведоче о дубљим слојевима нашег духовног и културног наслеђа. Издавач ове књиге је Народна библиотека „Бранко Радичевић” из Оџака, а иако на самој књизи није наведена година издања, из поговора који прати књигу може се закључити да је објављена 2021. године. Оно што ову књигу чини посебном није само документарна вредност писама између деце, већ чињеница да је у њој сабрана једна жива и топла слика времена када су писма писана руком била мостови преко граница, када је један учитељ, вођен љубављу према руском језику и братском народу, успео да пробуди код својих ученика дух отворености и радозналости према свету.
Иницијатива за ову преписку потекла је из Основне школе „Ратко Павловић Ћићко” у селу Ратково, у самом срцу бачке равнице, где је 1960. године тадашњи учитељ, касније наставник и професор руског језика, Бранко В. Врањешевић, покренуо преписку између својих ученика и њихових вршњака из Совјетског Савеза. Та је његова иницијатива је трајала пуних тринаест година, све до 1973. (када се Врањешевић преселио у Нови Сад), обухватајући децу из готово свих крајева велике земље која се тада звала Совјетски Савез. Била је то не само педагошка иницијатива већ и чин културног пркоса, јер је у то време, у хладноратовским годинама, однос између тадашње СФРЈ и СССР-а био све само не топао. Политичке разлике и идеолошке тензије често су бацале сенку на оно што је до тада представљало природну блискост два народа. Ипак, како показује ова књига, људска и духовна нит која је вековима повезивала Србе и Русе није могла бити прекинута ни дипломатским хладноћама ни партијским сукобима. Управо у томе лежи суштина и снажна симболика ове преписке, у једном малом селу, у учионици пуној радознале деце, поново је засијало оно исконско братство два словенска народа.
Бранко В. Врањешевић, човек који стоји иза ове можемо слободно рећи, необичне књиге, био је више од обичног учитеља. Рођен 17. јуна 1931. године у месту Стабанџа, срез Босанска Крупа, детињство је провео у тешким ратним околностима, што га је, по свој прилици, научило вредностима слободе, правде и духовног заједништва. После рата завршио је Учитељску школу у Сомбору, а потом и студије руског језика и књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду. Као изразити русофил, Врањешевић је цео свој радни век посветио преношењу љубави према руском језику и култури на млађе генерације. Није случајно што је управо он био тај који је покренуо овај јединствени пројекат преписке, препознавши у њему прилику да деца кроз стварну комуникацију науче не само језик, већ и нешто много више, како се споразумети са другим човеком, како градити пријатељство упркос границама и политичким разликама.
Кроз писма која су ученици слали и примали из различитих делова Совјетског Савеза, из Русије, Украјине, Белорусије, Кавказа, па све до удаљених република Азије, провејава искрена дечја радозналост, али и једна врста природне блискости, као да их раздвајају само километри, а не границе и идеологије. У тим писмима, како сведочи аутор, нема велике политике, нема парола ни пропаганде, већ само жеље да се научи нешто ново, да се исприча како изгледа лето у Војводини или зима у Сибиру, да се подели радост школских дана и да се, макар и на даљину, створи другарство које је снажније од сваког сукоба. Данас, када живимо у времену у којем је све тренутно, у којем се порука шаље једним кликом, ове пожутеле странице преписке имају посебну вредност. Оне нас подсећају да је реч некада била свечаност, да је свака порука имала тежину и да је свако писмо било доживљај.
Бранко Врањешевић је својим делом показао да прави учитељ није само онај који преноси знање, већ онај који отвара видике, који буди осећај припадности нечему већем од нас самих. Његова књига није само збирка писама, већ сведочанство о једној визији, да деца, својом чистотом и неисквареношћу, могу постати истински амбасадори пријатељства међу народима. Иако је овај подухват започео у малом месту, његов одјек је много шири. Он говори о снази школе као простора културног повезивања, о улози учитеља као ствараоца мостова, о вредности језика као средства разумевања.
Данас, више од пола века након што су прва писма стигла у поштанске сандучиће деце у Раткову, ова преписка добија нови смисао. Она постаје подсетник да историја није само низ великих датума и политичких догађаја, већ и низ малих, људских, често невидљивих гестова који чувају топлину у временима хладноће. У том смислу, књига Бранка В. Врањешевића није само документ једне генерације, већ и тихи подсетник на оно што смо као друштво временом занемарили, веру да су речи и пријатељства трајнија и вреднија од свих разлика.
У наставку књиге, Бранко В. Врањешевић својим читаоцима доноси не само живописан приказ једне педагошке иницијативе, већ и најосновније историјске податке о самом бачком селу Ратково, месту из којег потиче овај јединствени културни феномен. Кроз његове речи откривају се вековне везе између српског и руског народа као и историјска блискост. Ове историјске референце Врањешевић употпуњује кратким приказима кључних војних операција у којима је Црвена армија учествовала у ослобођењу наше земље, подсетивши читаоце на жртве и хероје чија дела стоје као један од темеља братства наша два народа.
Књига је делимично украшена песмама посвећеним Црвеноармејцима, међу којима се налазе и стихови Бранка Ћопића, али и песме његовог стрица Марка Врањешевића, који је, иначе као Голооточанин, лично учествовао у историјским дешавањима и ослобађању наше земље. Ови литерарни прилози дају књизи посебан тон, спајајући личну сећајност и националну историју, а истовремено показују и Врањешевићеву осетљивост према значају културе сећања.
Аутор такође описује своја путовања у Русију, сусрете са колегама из СССР-а, упознавање градова, институција и културних центара, али и радости и изазове пријатељства и размене знања. Та путовања нису само документарна белешка већ и искрен и живописан приказ сусрета две културе, употпуњен личним анегдотама и искуствима која додају топлину и непосредност тексту. Књига је писана живим језиком, који читаоца успева да понесе кроз време и простор, чинећи да свако писмо, сваки сусрет и свака успомена оживе пред његовим очима.
Предговор књиге написао је књижевник Анђелко Анушић, а поговор Предраг Пузић, што јасно потврђује њену књижевну и културну вредност. Нажалост, књига није била медијски пропраћена нити се може лако набавити, што јој даје реткост и посебну чар за оне који је читају. Лично, да књигу нисам добио на поклон од једне мени драге особе, вероватно никада не бих ни сазнао за њу, а то искуство још више истиче њену скривену вредност и топлину, као сведочанство љубави према речима, сећању и трајној вези између прошлости и садашњости.
Врањешевић је преминуо крајем 2024. године, а сахрањен је 30. децембра на Градском гробљу у Новом Саду. Његово дело остаје као сведочанство једног живота посвећеног просвети, језику и духовном јединству словенских народа. Његова Преписка ученика села Раткова са вршњацима из СССР-а није само књига, већ својеврсна хроника доброте, вере у човека и трајне потребе за разумевањем између нас Руса, између прошлости и садашњости, између деце која су писала писма и нас који их данас читамо.
Душан Опачић
