- Српско-руско братство је одраз историјског, културног и духовног јединства
- Политика колективног Запада је највећи цинизам који је могао да задеси човечанство
- Српско-руско братство мора да буде толико чврсто да у свако доба једни на друге можемо да се братски ослонимо
- Срби су једини народ који је са Кнежеве вечере спао на Молитвени доручак
- Устремили смо се ка ЕУ која нас преиграва, исмејава, понижава
- Верујем да ћемо се убрзо одрећи позиције западног привеска и прихватити безбедносни и економски кишобран Русије и БРИКС
- Имати таквог великог, старијег брата – у школи знамо колико је то важно да нас нико не би дирао
Српско-руско братство је одраз историјског културног, духовног и сваког другог јединства. Његов основ је да братство траје и има тежину и значај, нарочито сада у време великих друштвених тензија и несагледивих политичких игара, када је и економска ситуација дошла у фазу када тражи промену економског система. Опште гледано, цео свет је дошао у фазу када мора да се мења, јер је потребно да заживи међународно право и Повеља УН. Ово је време када се види да колективни Запад, у који спада и НАТО – субверзивна терористика организација која је донела само ратове где год се појавила, преко тог НАТО спроводи политику да ти сруше кућу, а после 15 дана ти пошаљу ћебе да се не смрзаваш. Политика колективног Запада је један највећи цинизам који је могао да задеси човечанство. Стога српско-руско братство мора да буде толико чврсто и да добије такву форму да у свако доба једни на друге можемо да се братски ослонимо и братски постојимо – каже пуковник проф. др Мића Живојиновић, председник Центра за геополитичка истраживања „Српски одговор“ и доносилац Повеље српско-руског Братства.
У Повељи између осталога пише да је братство утемељио Свети Сава на духовним и моралним вредностима, те да је оно наш приоритет. А такође стоји и да је Русија чланица БРИКС и предводница Новог света. Наш братски однос са њом је зато од великог значаја за просперитетну будућност Србије у свету који се мења – сагласан је Живојиновић.
Он као талентовани афористичар, српски народ у овој једначини описује уз дозу прекора: Срби су једини народ који је са Кнежеве вечере спао на Молитвени доручак.
Па ипак, верује да ћемо се убрзо одрећи позиције западног привеска и прихватити безбедносни и економски кишобран Русије и БРИКС. У том контексту Русију описује речима које буде поверење и наду:
– Русија је велика, моћна, има ширину, има дубину: физичку, духовну, енергетску и спада у ред држава са нултом тачком довољности односно самодовољности, јер може да егзистира без зависности од других земаља. Има питку воду, за коју ће се водити будући ратови, има ретке метале, драгоцене и скупе метале, има природна богатства која јој омогућавају да у рату који води са више од 50 земаља света не чека туђе услове које треба да прихвати, него она диктира услове.
Имати таквог великог, старијег брата! У школи знамо колико је то било важно да нас нико не би дирао!
Међутим, братски односи које ми негујемо са Русијом морају у догледно време добити и конкретне форме. Шта то значи? У овом престројавању света, ми морамо јасно дефинисати спољну политику. Устремили смо се ка ЕУ која нас преиграва, исмејава, понижава, изналази све могуће начине да у Србији продуби све што је чини експерименталним полигоном на коме се испитују стратегије – политичке, економске и војне – које се шире даље према Истоку.
Из тог стања ми морамо јасно да се опредељујемо.
На мору међународне заједнице имамо два брода. Један припада Америци, на њега је везан чамац ЕУ, а иза тога чамца је сплав и на њему се налазимо ми. Увек смо мокри, увек нас бију таласи и увек смо на неки начин угрожени. Са друге стране, паралелно, на истој пучини иде руски брод. Они често стану, пруже руку и кажу – пређите овамо да се угрејете, одморите, пресвучете, али ми имамо прозападно руководство које нас задржава на сплаву на коме нам у сваком тренутку прети опасност да потонемо. Надам се да ће у скоријој будућности, када дође до прекомпоновања међународних односа, наш правац бити усмерен и ослоњен на Русију. На тај братски народ који нас разуме, са којим делимо исту историју.
Зар да славимо 11. новембар као Дан примирја? Мој деда солунац није се ни са ким мирио. Он је победник у Првом светском рату и то је победа, а не дан примирја. Ми са великим поштовањем кажемо хвала деди на победи.
Исто тако морамо схватити да 9. маја, када наш старији брат обележава Дан победе над фашизмом, ми не можемо да будемо толико подложни манипулацијама Европе, па да 9. мај славимо као Дан Европе. Нема разлога да се толико понижавамо, напуштамо себе, бежимо од себе и да свој узвишени словенски дух препуштамо сотони да управља, влада и гуши га у развитку.
Верујем да ће ускоро доћи време када ћемо заједно прославити српско-руске односе који имају ту тежину, значај и узвишеност као што је братство.
Шта је најхитније у развоју наших односа? Морамо се наћи у свим активностима – од политичке, културне, научне, историјске, енергетске сфере – и то на начин да смо равноправни. А не уцењени и понижени, што је важно за народ који је као ми ослободилачки и правдољубив. Ова друга страна то игнорише, угњетава и у пепелу хоће да затре тај дух словенског народа. Зато у свим сферама морамо да се ослонимо на Русе, а долази време када ћемо морати да се ослонимо и у сфери безбедности – под кишобраном који нам се нуди. Под кишобраном ОДКБ можемо да будемо сигурни и спокојни у сваком тренутку. Сфера безбедности је данас врло битна и морамо да прихватимо ово што нам се нуди да бисмо дошли у ред оних држава које са нама деле став о томе како треба да изгледа безбедност у будућем свету.
Д. М.