Јаз између онога шта жели народ и потеза црногорских званичних власти према Русији је очигледан. И у руском, и у црногорском друштву веома је висок захтјев за нормализацију наших односа и повратак на ниво традиционално пријатељских и блиских, поручује амбасадор Русије у Подгорици Владислав Маслењиков.
У ексклузивном интервјуу за Спутњик Маслењиков истиче да црногорско друштво одбија покушаје неких тамошњих политичара и медија, као и дијела страних дипломата да усаде русофобију, те да 76 одсто Црногораца не подржава праксу забране руских медија у земљи, а више од 66 одсто не подржава антируске санкције, док у објективност црногорских медија вјерује само 23 одсто грађана.
– Црногорско руководство није тражило мишљење свог народа када се придруживало санкцијама ЕУ. На исти начин нико није тражио мишљење народа Црне Горе приликом приступања НАТО. Мислим да је цијела прича о санкцијама повезана са погрешном представом црногорских политичара о положају земље у преговорима са ЕУ. Када су 2012. године отпочели приступне преговоре са ЕУ у Подгорици, како су ми рекли црногорске колеге, били су увјерени да ће постати пуноправни члан већ 2018. године. Затим суочени са захтјевима Брисела да спроведу дубоке реформе у области владавине права и борбе против корупције, у Подгорици су 2014. године одлучили да се Црна Гора придружи антируским санкцијама ЕУ (које су нелегитимне из угла међународног права) те рачунали да на овакав начин добију „индулгенцију“ за кочење реформи у наведеним областима. У том тренутку ово је била сопствена иницијатива Подгорице, ЕУ није тражила да се Подгорица придружи, барем су нам тако говорили у Бриселу.
Да ли је Црна Гора добила нешто заузврат од ЕУ?
За овај „поклон“ ЕУ Црна Гора ништа није добила од Уније. Али управо тадашње власти у Подгорици су створиле преседан придруживањем кандидата за улазак у ЕУ рестриктивним антируским мјерама.
Затим је Брисел уцјењивао владу Здравка Кривокапића да неће дати приступ фондовима без потпуног придруживања санкцијама против Русије. Па шта? Даљег придруживање Црне Горе санкцијама има, док приступа овим фондовима нема. И, ако се сјећате, црногорски званичници су се враћали из Брисела и наговјештавали да ће земља постати пуноправни члан ЕУ за око три године. Чуо се чак и датум 1. јануар 2024. године – имамо још 5 мјесеци. Да ли још ико очекује улазак до краја године? Сада се из Европског парламента више чују поруке да ће се преговори са свим кандидатима завршити до краја деценије, негдје 2030. И разлог овдје није више у томе да је Подгорица успорила процес европских реформи, него, прво, у замору земаља чланица ЕУ због претходних таласа проширења, друго, Бриселу су искрсли другачији политички приоритети.
Какве су онда перспективе евроинтеграција Западног Балкана?
Сви разговори о фокусираности ЕУ на проширење су израз бојазни да не изгубе Западни Балкан. У данашњим условима не може се искључити да Украјина из политичких разлога може да буде примљена у ЕУ пре земаља Западног Балкана. Свима је пред очима примјер Бугарске и Румуније којима је у јуну 2022. године још једном блокиран улазак у Шенген, док га је добила Хрватска која је постала чланица ЕУ много касније од њих. Штавише, на самиту НАТО-а у Вилњусу, Владимира Зеленског је дочекало разочарање – Кијеву су дали до знања да га чланство у Алијанси ваљда очекује само након испуњења неких услова, док се раније као услов истицала „побједа на ратишту“. Притом, у неким земљама чланицама Алијансе већ разумију да побједа кијевског режима није могућа. Неће бити од помоћи нити касетна муниција допремљена од Американаца, нити француске ракете већег домета. Њихова предаја кијевском режиму само свједочи о очају у Вашингтону и Паризу због неуспјеле кијевске „контрофанзиве“. Разумије се да ништа не вреде „гаранције“ Кијева да ће употријебити ово оружје „одговорно“ и да неће гађати територију Русије. Јасно је да је наставак сукоба у Украјини потребан САД да се економски исцрпи ЕУ. Поготово америчким интересима одговара убрзан улазак Украјине у ЕУ као, напримјер, утјешна награда због неуласка у НАТО. Са таквим путником код себе ЕУ сигурно неће бити конкурент за САД у свјетској економији.
А шта се нуди Западном Балкану?
Западном Балкану истовремено нуде да се задовољи неком замјеном пуноправног чланства у ЕУ, напримјер, „европском политичком заједницом“ која носи изричито идеологизиран и конфронтациони карактер и тражи да се учесници придруже антируским ставовима ЕУ и то без обећавања економских дивиденди.
Црна Гора због своје опсједнутости европским интеграцијама већ скоро 10 година губи oд придруживања антируским санкцијама ЕУ – губици само једне, туристичке индустрије 2022. године због санкција су износили 46 милиона еура. Док ми са интересом пратимо како балкански ЕУ кандидати покушавају да, кажемо овако, купе посљедње карте за „Титаник“.
Формирање владе сваке земље након парламентарних избора свакако је унутрашње питање те земље. Историјски значај недавних предсједничких и парламентарних избора у Црној Гори који су ојачали промјене у унутарполитичком животу земље не може бити изговор за мијешање споља.
Овако је Владислав Маслењиков, амбасадор Русије у Подгорици, ексклузивно за Спутњик прокоментарисао директно мешање Америке у формирање нове владе у Црној Гори, јер из амбасаде САД поручују ко је између црногорских странака за њих партнер, а ко није.
-Радио сам у Јужноафричкој Републици током прве половине деведесетих година, добро се сјећам како су избори за ову земљу означили много већи тектонски помак, али ниједној западној амбасади тамо чак није пало на памет да диктира ко може, а ко не може ући у владу. Поновљена јавна саопштења Амбасаде САД у Подгорици и других представника Стејт департмента кога сматрају или не сматрају својим партнерима јесу отворено и грубо мијешање у унутрашње послове Црне Горе. Амбасадорка САД у Подгорици није сама у томе, на примјер, њемачки амбасадор отворено је подржавао њене изјаве. Узгред речено, и недавна одлука ЕУ да ускрати финансирање низа црногорских пројеката управо у тренутку када се формира влада, прилично личи на покушај посредног притиска.
Шта је позадина оваквих потеза САД?
Овакви потези САД и њихових западних савезника су отворена демонстрација неоколонијалних навика, колонијалног менталитета који је њима својствен – сматрају да имају право да одлучују шта морају да раде друге земље. Западу, прије свега САД, дозвољено је све, док осталима – само оно шта Запад дозволи. У овоме је заиста суштина свјетског поретка „заснованог на правилима“, који западњаци сада активно гурају фактички као замјену Повеље УН. Како је познато, у темељу УН је суверена једнакост држава, али колективни Запад овај принцип гази свакодневно.
А какав став демонстрира Еропска унија?
Шеф европске дипломатије Жозеп Борељ чак и не крије да сматра Европу „цвијетном баштом“ окруженом „џунглом“ коју треба „цивилизовати“ или се оградити од ње. Ово је управо, такође, демонстрација колонијалног суверенитета. Друго – ЕУ није примјетила како су је Американци подредили својим интересима. Јасно је да је самит НАТО у Виљнусу сахранио све наде ЕУ у стратешку аутономију. Према процјени министра иностраних послова Сергеја Лаврова, помахнитали Запад који тражи од свих да „казне“ Русију, да се не друже са њом, одражава разумијевање западњака да једнополарног свијета више неће бити. Иако агонија западне доминације може да потраје годинaмa. Али повратка ка једнополарном свијету неће бити. И очување колонијалног менталитета не користи Западу – у свијету се све гласније чују захтјеви да му наплате 500 година његове доминације. Зато не чуди што се САД и њихови савезници мијешају у формирање црногорске владе, него спремност Подгорице да их слуша.
[СПУТЊИК]
[СПУТЊИК]
