Питање које је немачки новинар Михаел Мартенс поставио председнику Украјине Владимиру Зеленском на конференцији за медије у Београду прерасло је из кратког тренутка са једног дипломатског догађаја у озбиљан случај који отвара питање граница новинарске професије, ратне реторике и одговорности медија.
Мартенс, дописник немачког „Франкфуртер алгемајне цајтунга“ за југоисточну Европу, упитао је Зеленског шта „ми Европљани“ конкретно можемо да учинимо како бисмо помогли да буде убијено још Руса, додавши да мисли на руске војнике.
Ова реченица сама по себи представља нешто много озбиљније од провокативног новинарског питања. Реч је о монструозној формулацији која нормализује говор о убијању припадника једне зараћене стране као пожељном политичком циљу. Управо због тога Мартенсов иступ заслужује да буде посматран као опасан преседан, а не као обична новинарска провокација.
Посебно је спорна чињеница да је Мартенс, говорећи у својству новинара, употребио формулацију „ми Европљани“, као да има мандат да говори у име читавог континента и његових грађана. Још је озбиљније то што је у име тог замишљеног колективитета поставио питање шта треба учинити како би било убијено више људи.
Сам Мартенс је касније за „Време“ признао да је направио грешку управо у делу у којем је рекао „ми Европљани“, наводећи да није могао да говори у име Европљана и да би професионално исправније било да је питао шта европске државе могу да учине. Међутим, није се суштински дистанцирао од става који стоји иза његовог питања.
Мартенс је чак објаснио да већ месецима ради на тексту под насловом „Killing the Russians“, уз поднаслов „what Europe must do“, и да његово разумевање рата полази од идеје да Украјина мора да нанесе довољно губитака руској војсци како би Москва била принуђена на преговоре. Као историјску паралелу навео је Черчилову подршку југословенским партизанима и његову наводну формулацију о потреби да се „убије више Немаца“.
Тиме овај случај добија још тежу димензију. Јер ако би спорна реченица била само последица тренутне неспретности, Мартенс је имао прилику да је недвосмислено повуче. Уместо тога, његова накнадна објашњења показала су да иза формулације стоји свестан политички став о потреби наношења што већих губитака руској војсци.
Тако је једно новинарско питање отворило много озбиљније питање: где се завршава новинарство, а где почиње политички активизам, и колико далеко новинар сме да иде у нормализацији језика рата и убијања?
На Мартенсове речи реаговао је и Савез новинара Русије. Председник те организације Владимир Соловјов затражио је отпуштање и професионално кажњавање немачког новинара, оценивши његово понашање као флагрантно кршење професионалних и моралних стандарда.
Соловјов је навео да Мартенс, према његовој оцени, није само прекршио новинарску етику већ и „законе људског морала“. Савез новинара Русије истовремено је изразио сумњу да ће западне новинарске организације адекватно реаговати на овај случај.
Руска страна посебно је проблематизовала чињеницу да се Мартенс у питању није ограничио на улогу новинара који тражи одговор од једног политичара, већ је употребио формулацију „ми Европљани“, чиме је себе представио као део колективног политичког субјекта.
У међувремену је на интернету покренута и петиција којом се захтева његово отпуштање.
Да ли је Мартенс поставио питање или изнео политички став?
Овде се налази суштина целе полемике.
Новинар има право да поставља оштра, непријатна и провокативна питања. То је један од темеља професионалног новинарства. Али постоји огромна разлика између питања које испитује политичку одлуку и формулације која говор о убијању људи поставља као нешто што треба подржати и унапредити.
Управо због тога Мартенсов иступ није могуће свести на питање новинарске слободе. Слобода новинарства не подразумева слободу од професионалне и моралне одговорности.
На то указује и данашњи текст Бранка Жујовића, објављен на сајту Удружења новинара Србије, под насловом „УНС је био дужан да се огласи“. Жујовић указује да је Удружење новинара Србије, као професионална организација која се позива на заштиту новинарске професије и њених стандарда, имало не само право већ и професионалну обавезу да се изјасни о оваквом иступу.
Он своје ставове заснива на Кодексу новинара Србије, посебно на одредбама које се односе на забрану говора мржње, агресивне реторике и реторике која може подстицати дискриминацију или агресивно понашање. Жујовић зато поставља сасвим оправдано питање, ако новинарско удружење има обавезу да штити професионалне стандарде, зашто би од њих било изузето питање које је, по својој садржини и начину на који је изговорено, толико очигледно спорно?
Посебну тежину његовом тексту даје чињеница да он не проблематизује само саму Мартенсову формулацију, већ и реакцију, односно изостанак реакције српског новинарског еснафа. УНС је пренео информацију о реакцији Савеза новинара Русије, али се није самостално и недвосмислено изјаснио о Мартенсовом иступу.
У том контексту Жујовићев текст представља важан подсетник да професионални стандарди не могу бити селективни. Ако се новинарска удружења оглашавају када су новинари изложени притисцима, претњама или нападима, онда морају имати храбрости да се огласе и када припадник саме професије пређе границу прихватљивог јавног говора.
Још је значајније што се Мартенсов иступ догодио у Београду, на званичној конференцији за медије, пред камерама и у присуству највиших државних званичника. Због тога се његове речи не могу третирати као приватни став изнет негде на друштвеним мрежама, већ као јавно изговорена порука новинара који је наступао у својству представника медија.
Упркос свему томе, до сада се о овом случају нису огласила два најзначајнија репрезентативна професионална удружења новинара у Србији, Удружење новинара Србије, УНС, и Независно удружење новинара Србије, НУНС.
Њихово ћутање у случају овако спорне и, по својој садржини, монструозне изјаве отвара додатно питање, да ли се професионални и етички стандарди новинарства заиста примењују једнако на све, или њихова примена зависи од политичког контекста и тога ко је мета спорне изјаве.
Управо зато Жујовићев захтев да се УНС огласи није питање солидарности са Русијом, Украјином или било којом страном у рату. То је питање одбране самог принципа, ако је јавно позивање на убијање људи неприхватљиво, онда мора бити неприхватљиво без обзира на то чији су ти људи војници, ко је изговорио такву реченицу и какву политичку позицију заступа.
Случај Михаела Мартенса занимљив је управо зато што се око њега могу поставити два различита питања.
Прво, да ли новинар има право да заступа став да Украјина треба да добија оружје и војну помоћ како би се супротставила Русији?
Наравно да има. Новинар није лишен политичких уверења само зато што је новинар.
Али друго питање је далеко сложеније, да ли новинар, постављајући питање политичару, сме да каже „ми Европљани“ и да у име читавог континента формулише шта треба учинити како би било убијено више припадника једне зараћене стране?
Управо ту лежи професионална дилема коју је овај случај отворио.
Мартенс је сам признао да је формулација „ми Европљани“ била грешка. Али је истовремено показао да иза те формулације није стајао само тренутни лапсус, његови каснији одговори показују да он заиста заступа став да европске земље треба да учине више како би Украјина нанела што веће губитке руској војсци.
Зато се „Мартенсово питање“ не може свести само на неспретно изражавање.
Оно је постало симбол једне шире појаве, све чешћег брисања границе између новинара и активисте, између извештавања о рату и учествовања у ратном наративу.
Чињеница да се све догодило у Београду даје случају додатну тежину.
Србија има сопствено искуство са ратовима, пропагандом и страним новинарима. Управо због тога речи изговорене у Палати Србија не могу бити посматране само као још један интернетски инцидент.
Оне су изговорене у земљи која је током деведесетих година искусила рат, санкције, медијску сатанизацију и НАТО агресију, а данас се налази између различитих политичких и геополитичких притисака.
Због тога је разумљиво што је питање изазвало реакције далеко изван уског круга новинарског еснафа.
Још много важније од питања да ли ће један новинар бити отпуштен јесте питање да ли ће новинарска професија успети да сачува границу између информисања јавности и политичког активизма.
Новинар сме да буде оштар. Сме да буде критичан. Сме да има став. Али када у питању политичару говори у име „нас Европљана“ и као заједнички циљ поставља потребу да буде убијено више припадника једне зараћене стране, јавност има право да пита, да ли још слушамо новинара или већ слушамо политичког активисту?
Управо због тога „Мартенсово питање“ можда и јесте више од једног неспретно формулисаног питања. Оно је тест за новинарску професију, и за њену способност да сопствене стандарде примењује једнако, без обзира на то ко је новинар, из које земље долази и на чијој се страни налази у актуелном политичком сукобу.
У овом случају, међутим, остаје једна још важнија чињеница, на Мартенсов иступ до данас нису реаговала два најзначајнија репрезентативна новинарска удружења у Србији, Удружење новинара Србије, УНС, и Независно удружење новинара Србије, НУНС. Ћутање о изјави која је, без обзира на политичка опредељења, прешла границу елементарне професионалне и моралне одговорности, само по себи постаје део овог случаја.
Душан Опачић – Братство
