Андреј Манојло је професор Московског државног универзитета „Ломоносов“ и један од најбољих светских стручњака за обојене револуције.
БРАТСТВО вам доноси српски превод његовог најновијег антологијског интервјуа, објављеног ових дана (25.04.2025.) на познатом руском порталу „Свободнаја Пресса“.
□
- Добар дан! На програму је емисија „Дијалози на црвеној линији“ а ја, сам водитељка, Ирина Мишина. Данас имамо практично пролећну тему – обојене револуције. Ако се пажљиво погледа географска карта, лако је приметити да је Русија практично окружена оним државама, оним републикама, у којима су се дешавале обојене револуције, или где је било покушаја да се такве револуције изведу. Наравно, поставља се питање да ли је Русија крајњи циљ ових обојених револуција. И да ли је могуће да се у главном организатору и технологу оваквих обојених револуција, односно у САД, догоди обојена револуција? А и где се сада, управо данас дешавају обојене револуције и како би могле да се заврше?О свему томе разговараћемо данас са гостом у нашем студију, професором Московског државног универзитета Ломоносов и политикологом Андрејем Викторовичем Манојлом. Добар дан, Андреје Викторовичу.
□ Добар дан.
- Вратимо се мало у историју. Подсетимо су се обојене револуције појавиле одавно. Све је почело давне 1974. године у Португалу револуцијом каранфила. Затим је била „револуција ружа“ у Грузији 2003. године. Али сви су озбиљно почели да причају о обојеним револуцијама када она догодила у Украјини 2003-2004 године. Тада су били председнички избори, и тада је смењен Виктор Јанукович, кога је Русија тада подржавала, а његово место је заузео Виктор Јушченко, који је промовисао западне вредности. Али сви су озбиљно почели да причају о обојеним револуцијама, у вези са Мајданом, који се догодио 2013-2014. године. Стога имам питање одмах. Колико кошта да се организује обојена револуција?
□ Свака обојена револуција се ослања на веома озбиљан систем логистичке и финансијске подршке, јер без велике количине новца, и то новца у готовини, унапред донете на територију где ће та обојена револуција бити организована, обојена револуција се не може организовати. И с тим у вези, потребан је новац, и то новац у малим новчаницама, јер се активисти „Мајдана“ плаћају у готовини, а свако ко активно учествује у обојеној револуцији, односно они демонстранти који праве плакате, а затим своје фотографије са овим плакатима шаљу кураторима, такође мора бити плаћен у готовини.
Плус, ако се ова класична обојена револуција ослања на „Мајдан“, као непрекидно активан и оперативни камп, онда логистика овог стално оперативног кампа и његове активности захтевају огромне количине готовог новца.
- Људе треба нахранити и облачити.
□ И угрејати. И то је нека врста мини-града у оквиру великог града. Дакле, тамо мора бити подоста готовог новца. А најважније је да тај новац мора бити у потпуности унапред, пребачен из иностранства у земљу, спреман у готовини у време почетка обојене револуције.
А период током којег ће се обојена револуција активно развијати и деловати, тај период мора унапред бити обезбеђен готовим новцем.
- Па колико је коштао, на пример, „Еуромајдан“?
□ Многи су се интересовали колико би отприлике могла да кошта обојена револуција. И у том погледу, мало је финансијских процена.
Што се тиче „Еуромајдана“ у Кијеву 2014. године, познато је да су на кијевски аеродром „Бориспољ“, баш у периоду када је трајала активна фаза Еуромајдана, један за другим слетали амерички војно-транспортни авиони који су били пуни џакова са новцем, са доларима у готовини. То јест, слетали су практично непрекидно. Они су имали две врсте терета. Довозили су и синтетичке дроге.
- За учеснике обојене револуције?
□ За учеснике, наравно. Сиве и ружичасте таблете приближно овакве величине које су се растварале у чају и апсорбовале кроз слузокожу. Тамо их је, тада било много.
- То је било због протестне активности?
□ Да, то је коришћено како би се осигурало да демонстранти не напуштају „Мајдан“, већ да сво време и увек буду под допингом и спремни за активност.
- Слушајте, ово је једноставно неологизам – „пилула револуције“!
□ Па, јасно је да су радикали као што је „Десни сектор“, који је забрањен у Руској Федерацији, користили много озбиљније супстанце. Тамо у шаторима, где су се налазиле стотине њихових активиста, под је био покривен стотинама шприцева. Али директно из Америке је долазила управо ова синтетика.
- „Пилуле револуције“.
□ И долара. Односно, доношено је много готовог новца. И очигледно је да је кеш довожен и за време „Мајдана“ јер су залихе биле потрошене. Још негде на почетку тог Мајдана. Многи људи су се питали колико би могла да кошта обојена револуција. Па, очигледно је да она кошта мање од било ког локалног оружаног сукоба. Рат је уопште скупа појава. Обојене револуције коштају на ред величине мање. Али питање је колико?
А једина процена која данас постоји је истрага коју су 2000-их и 2010-их година, спровели француски документаристи. Коју су сачинили буквално на трагу две обојене револуције. На основу обојене револуције у Грузији, „револуције ружа“ и обојене револуције у Украјини „наранџасте револуције“. И снимили су документарни филм у којем су покушали да до детаља осветле и сазнају колико су само САД новца потрошиле за подршку ове две обојене револуције. Дакле, када су прерачунали, добили у за обе, обојене револуције, укупно око 200 милиона долара. Ако овај износ подели на овај начин, онда она заправо и не значи тако много. Поготово по стандардима америчког буџета, где нико и примети када се ту и тамо подели милијарду долара.
Без новца, било каква обојена револуција, као технологија за организовање државног удара, неће радити. А чим пара понестане, одмах ће пропасти. Пример је покушај организовања државног удара у Белорусији. Покушај организовања државног удара у Белорусији 2020. године, када су почели први масовни протести одмах после председничких избора у Републици Белорусији, 10. августа 2020. године. Ова обојена револуција почела је да опада и постепено се угасила негде крајем новембра. То јест, ова технологија је активно коришћена неколико месеци. Новцем који је унапред унет у Белорусију и потрошен је на активисте. Протестне гомиле су свакодневно мобилисане у великим градовима, не само у Минску.
- То јест, стриктно говорећи, обојена револуција може пропасти ако за њу једноставно нема довољно новца? Или су неки други фактори у Белорусији одиграли улогу?
□ То је истина. Ако није дато довољно новца за обојену револуцију. Јер шта је у ствари обојена револуција? То није права револуција. Обојена револуција се не ослања на историјске процесе који припремају терен за промене.
- Па да, присетимо се Лењинове формуле: „Револуционарна ситуација, то је када виши слојеви не могу, а нижи слојеви не желе да живе као раније.“
□ У ствари, обојена револуција је веома добро и танано испланирана и фино подешена технологија за организовање државног удара.
- И она је по правилу везана за изборе, за државне изборе шефа државе. И одвија се под окриљем тобожње демократизације. И наводно лидера који не испуњава демократске услове мора да замени други који гледа ка демократији.
□ Тако је било у почетку, али може бити и сасвим другачије. Јер обојена револуција је технологија која се заснива на формирању агресивне политичке гомиле од бројних демонстраната. За ово је, у претходним обојеним револуцијама, био потребан као стално делујући камп „Мајдан“, куда су све ове демонстранте сатеривали, или би се они сами ту сјатили. И ту су они, нон-стоп, 24/7, практично без губљења времена на спавање и храну, учествовали у том флеш мобу, у дешавањима. И постепено са њима се дешавало оно што се дешава са члановима тоталитарних секти, када их сакупе на неку локацију, одсеку од спољног света и користе технологију дубоког урањања. Људи почињу да се сливају и спајају у одређену заједницу, која се претвара у гомилу. И човек, који се нађе у гомили, губи своју индивидуалност, искључује му се критичко мишљење, искључује се његова свесна, сазнајна активност, и постаје део те стихије. Без обзира на то колико је интелектуално развијен, колико је образован, какво образовање има и који положај у друштву заузима. Када се нађе у гомили, он постаје део те гомиле. Тако да је задатак свих Мајдана и Мајданских технологија да доведу што више људи на једно место, да се постарају да они не напуштају то место, зато се на Мајданима организује културни програм, концерти, свирају разни рок бендови и поп групе. Тамо је занимљиво, тамо је стално нека активност. И човек треба да се кува (динста) у овом казану док се, коначно, не слије и стопи са гомилом која се ту ствара и не постане њен део. Тада, када је гомила већ спремна, врло је лако довести је у агресивно стање, када ће гомила бити узбуђена и биће јој потребно каналисање њене напетости, громобран, да би кроз тај громобран ослободила своје напетости и тензије. Односно, тражиће непријатеља. И онда се гомила усмерава на непријатеља, по правилу, усмерава се на актуелну власт. А на питање „ко је за све крив?“, одговарају: „ОН је крив за све!“. И гомила креће, уништавајући све на свом путу. Основа технологија обојене револуције је стварање гомиле.
А љуштура, обланда, због које се то наводно ради, је да они делују зарад демократизације или недемократизације. Али то је потпуно споредна ствар. Зато Американци, који су проналазачи технологија обојене револуције, веома воле да говоре о томе да су масе те које имају право на побуну, као прво, ако је режим корумпиран и не испуњава њихове интересе, а као друго, имају право да одузму политичком режиму власт коју је узурпирао, а власт по праву припада народу. „Народ се подигао и спонтано све променио!“
Али ако узмемо покушај организовања обојене револуције у Ирану 2009. године, који је пропао, која није успела, то је такозвана „зелена револуција“. И ту операцију су организовали Американци. А ослањали су се и на формирање гомиле на основу масовног омладинског протестног покрета. Била су два кампа. Постојао је камп присталица актуелног председника а био је и камп реформатора, ревизиониста, који су промовисали идеју да је актуелни председник одступио од Великог завета Великог Ајатолаха Хамнеија. И тако су покушавали да се такмиче у трци ко од њих боље и више следи идеје Великог Ајатоле. То уопште није било питање демократије. Тако да, идеолошка позадина може бити било шта.
- Да се подсетимо које смо успешне обојене револуције имали. Већ смо споменули „Револуцију ружа“ из 2003. године у Грузији. „Наранџаста револуција“ 2004. године у Украјини – да. „Револуција лала“ у Киргистану 2005. године такође је била успешна. „Евромајдан“ 2013-14 године је класика у Украјини. Затим је уследила „баршунаста (плишана) револуција“ у Јерменији 2018. године, након које се руководство ове државе окренуло ка ЕУ и Западу уопште. У Русији је такође било покушаја, чини ми се, покушај обојене револуције 2012-2013. године. Тада су сви шетали са белим цветићем. Зашто код нас у Русији није успела обојена револуција?
□ Зато што задатак и циљ није био да се овим алатом промени владајући режим. Трг „Болотнаја“, такозвана „обојена револуција белих трака“, била је покушај да се уплаши актуелни политички режим. Задатак је био искључиво да се ове технологије користе у режиму плашења. Ово је такозвани скраћени тип шеме обојене револуције. Био би потпуни тип да је циљ био организовање државног удара, односно насилно преузимање и задржавање власти. И замена оних који воде државу другим људима, на које укажу активисти и организатори обојених револуција. А у овом случају све ово је учињено да би се уплашио режим. И у том погледу, такозвана „револуција белих трака“ била је класична технологија, иако у скраћеном облику, обојене револуције.
- Једноставно није било алтернативног лидера?
□ Лидери уопште нису потребни за обојене револуције, јер су то технологије. Јер у обојеној револуцији нису вође ти који воде народ. Људи су понесени гомилом и придружују се тој гомили, а затим следе стихију. Дакле, у том погледу, гомилу не контролишу вође, гомилу контролишу политички технолози, који усмеравају агресију гомиле у потребном смеру и усмеравају је на жељени објекат уз помоћ рефлексивног управљања. Једноставним технологијама, утичу на гомилу на нивоу рефлекса, нагона, надражаја, мотиватора.
А вође се приказују пред телевизијским екранима, јер права револуција, права, као руска револуција, велика руска револуција 1917. године, не може постојати без вођа у принципу, јер шта је револуционарни вођа? То је особа која води народ, а уједно може да објасни сваком од учесника ове револуције, сваком од оних које он води, зашто ризикују своје животе и зашто су можда спремни да изгубе живот. Односно, убеђује сваког од њих. Чак и ако је то велика гомила. У случају обојене револуције нико никога ништа не убеђује.
- Данас је најакутнија ситуација у Србији. Већ месецима земљу потресају масовни… Тачније већ годинама. Ово је посебно тачно последњих месеци. Штавише, ови покушаји нису први пут, колико сам разумела, у Србији. Шта су данас, овога пута, циљеви противника суверенитета Србије? И на кога се ослањају? Ко су покретачке снаге иза ове обојене револуције?
□ То је управо примена технологије коју су Американци развили у своје време за јединствено друштво. Психологија коју су разумели, односно за саме себе. А онда су то успешно применили у низу баршунастих револуција у земљама источне Европе, где су социјалистички и комунистички режими били разбијени на тај начин. А онда у Југославији 2000. године, у оквиру такозване „булдожер револуције“, која је постала класичан пример. Дакле, у суштини, сви „Мајдани“ па и они украјински, понављају шему која је тада развијена и показала се као веома делотворна на примеру „булдожер револуције“. У Србији је, данас, ситуација нешто компликованија, јер је, са једне стране, Србија једина држава која се није придружила санкцијама против Руске Федерације. И у том погледу Србија, нажалост, остаје наш једини савезник у том региону, у овом тренутку. Штета што је једини, али је и то ипак много. С друге стране, српско руководство, а и садашње, није изузетак, које покушава да води вишесмерну (мултивекторску) политику.
- Хтела бих да поставим питање. Можда се нешто у менталитету садашњег руководства Србије променило, преокренуло, окренуло ка Западу? Јер сви се сећамо, а и ја се сећам, и Ви се сећате, изјаве председника Александра Вучића да је победу над фашизмом у Србији остварила српска војска уз ограничену помоћ Црвене армије. Можда је владајућа елита Србије спремна да пређе на западне вредности и без обојене револуције?
□ Што се тиче владајуће елите, она је, наравно, веома шаролика. И с тим у вези, ако обични људи, обични Срби имају јако добар однос према Руској Федерацији, онда елита углавном гледа на Запад, јер Запад може много да јој да. Наравно, захтевајући заузврат одређене уступке. Тамошњи официрски кадар више не учи руски, већ доста дуго, али под обавезно уче енглески. А високо рангирана војна лица пролазе обуку, укључујући и на Западу, и та интеграција се постепено одвија. И ови процеси су прилично приметни. Дакле, Вучић, бранећи суверенитет и националне интересе Србије, мора да маневрише, укључујући и на веома хетерогеном домаћем терену, где постоје западне фракције, где има политичара који симпатишу Руску Федерацију, али западни ипак донекле односе превагу.
Када се овај притисак претвори у директну уцену, а коришћење технологија обојене револуције је управо уцена, то је заправо сигнал, то је као ултиматум актуелном председнику. То јасно показује да има гомиле демонстраната, а има и људи који траже крв. Односно, сада још не захтевају крв, али након неког времена интензитет страсти и емоција може порасти до тог нивоа да ће почети да захтевају крв. А онда, се поставља питање ко обуздава те људе, ко то ради? Они који их тајно контролишу. Односно Запад шаље поруку: „Ми, односно, Запад, Американци, можемо и да их не обуздавамо!“.
А ако их пустимо, кога ће подићи на своја копља? Дакле, главне технике и технологије које су карактеристичне за обојене револуције коришћене су и пре годину дана. Односно, Вучић на овом бурету барута седи више година. И овај алат се стално користи да би му се показало шта ће му се догодити, ако још мало погреши, да му се може десити исто што и Милошевићу. И питају га да ли жели да понови ту судбину. Запад покушава да принуди Србију на уступке корак по корак. Јер ако Вучић и Вулин попусте по неком озбиљном питању, значи да ће доћи други део српског друштва и подићи их на виле. Јер како и зашто? Узмите и признајте Косово. Е, то је оно што Запад хоће од Вучића.
- Али народ то не жели.
□ А народ то не жели. А за садашњу српску власт, признање Косова је колективно самоубиство, и ништа више нити мање од тога. Зато Запад корак по корак предлаже ове уступке. Да би данас Русији увели ограничене санкције. Или да се солидарише са западним санкцијама без њиховог увођења. Затим, после неког времена, увести ограничене санкције. Затим се придружите главном пакету. Затим делимично признати Косово и тако даље.
- Како ће се све завршити у Србији?
□ А у Србији је класична обојена револуција. Где се примењују класичне технике. И „марш на Рим“. Када демонстранти долазе са периферије у Београд. Док уживо снимају свој марш. Како марширају и како им се све више гомила народа придружује. То је техника која је први пут испробана. Тачније, није то било први пут покушано. Али Бенито Мусолини је то ефикасно покушао.
- Па, овако или онако, 12. априла је био митинг присталица власти у Србији. Прилично многобројан. А Вучић је рекао да је у Србији завршена обојена револуција. Да ли се слажете са њим?
□ Па, што се тиче Вучићевог ентузијазма, наравно, заслужује свако одобравање. Али обојена револуција није у потпуности готова то је потпуно сигурно. Штавише, обојена револуција у Србији наставља да се развија. И мере које је Вучић предузео, иначе, захваљујући нашим саветима. Нису Срби дошли на ову идеју – да се створи покрет за државност. Наши саветници тренутно раде тамо. А и ми смо стално у контакту са Београдом.
- То јест, развили смо и своје сопствене технологије у том погледу – супротстављања обојеној револуцији.
□ У извесној мери, да. Јер начин да се сузбије протестна маса не директно, употребом војске и полиције, већ стварањем покрета који ће ићи да се бије са њима. Односно када неки представници народа гасе друге представнике народа. Безбедније је тако, јер нема директног фронталног судара са представницима власти. Између војске и полиције и протестне масе. Већ су се две велике фракције, гомиле људи окупиле негде и потукле се песницама. Када су дошли делегати са Косова и Метохије који су препешачили велики број километара. Дошли су на митинг и рекли: „Ми смо дошли јер нас Вучић брани и штити. Јер ми Срби се надамо само на Вучића! И не треба нам нико други!“
То је такође веома снажан потез. И такође није смишљен од стране Вучића нити Срба. То је захваљујући нашим стручњацима. Хоће ли то помоћи? Донекле, да. Ако је, опет, могуће брзо повећати бројност овог провладиног покрета без губљења контроле. Зато што они и даље раде у условима цајтнота. Противници Вучића већ имају масован, добро организован протестни покрет мрежног карактера. А ти људи треба да створе нешто у ходу. То је прва ствар.
Друго, значајан део становништва је и даље веома незадовољан Вучићем из разних разлога. Пре свега, економских. Зато што постоји недоследна економска политика Владе. Има доста Срба који воле своју отаџбину. И који су спремни да бране независност. Али они су веома незадовољни конкретним људима. А те људе, ту масу, организатори обојене револуције у Србији покушавају да укључе. И укључују је у великој мери.
Јер, моје колеге Срби, кажу да на пример, иде гомила, и у тој гомили они виде познате људе у великом броју, своје познанике. Односно патриоте који су за Србију. Који су против независности Косова. Који се лоше односе према Американцима. Али који су прокључали. Они имају однос према актуелној власти још гори него према било коме другом.
И овде смо причали о томе како они привлаче те људе. Односно, у мом интервјуу у новинама „Политика” који сам дао недавно, управо о томе сам и говорио. Да људи могу бити потпуне патриоте. Они могу бити веома брижни према својој земљи. И учествовати у тим протестима из најбољих намера. Али чак и говорећи и залажући се против проблема савременог друштва, корупције, злоупотреба и других ствари, ако тај човек постане делић или елемент обојене револуције, он неће донети ништа добро својој земљи. Он ће једноставно, због своје наивности, подржати оне које не занима будућност државе. Који једноставно теже да замене кључне личности на врху власти. И да доведу на власт своје кандидате.
- Што неће решити ни економске ни социјалне проблеме.
□ Неће решити наравно. И нико од њих нема ни намеру да их решава. У том погледу, многи људи могу бити обманути и увучени. А и увлаче се у овакве процесе. Што се тиче овог покрета који је Вучић створио, такви покрети и полу-борбене организације имају и другу, негативну страну. Ствар је у томе што својевремено, после свих оних догађаја на Мајдану у Украјини, и ми смо кренули тим путем.
Наш први покрет „Наши“, који је био креиран, а чије су језгро чинили навијачи, љубитељи фудбала. Субкултура око фудбала. Односно, улични борци који су, с једне стране, одлично разумели шта је дисциплина, а и шта је то неформална организација. Са друге стране,…
- Са друге стране они су били ван политике?
□ Они су били ван политике, али су имали доста искуства у уличним нередима и тучама. А то је драгоцено искуство. Формирали смо наш провладин покрет „Наши“. Ту су се појавили комесари. Организација је постала тако полу-борбена. И неко време је постојала. А онда је у неком тренутку била напуштена. И активисти тог покрета, који нису знали ништа осим како да изводе насилне уличне акције.
Где су после они завршили? А испоставило се да су у једнаким размерама, отишли да траже нове послове у Руској Федерацији, а значајан део је завршио у Украјини, управо на том Мајдану. Штавише, на страни Мајдана. Придружили су се тим формацијама радикала и постали су активни учесници, али сад већ антируских догађаја.
- Хајде сада да се укратко задржимо на тим тачкама. На оним државама у којима би потенцијално могло доћи до обојене револуције. Узмимо Иран, на пример. Који већ 25 година живи под санкцијама. Где је све веома тешко. Где је 2009. био покушај да се изврши обојена револуција. Када су Мусавија покушали да супротставе, победнику избора Ахмеду Наџаду. А тада је био интернет искључен. И полиција се умешала. Али свеједно није успело. Али сада, када Сједињене Државе преговарају, индиректно воде преговоре о нуклеарном споразуму са Ираном. И не иде им од руке. Можда би било лакше да онда политички технолози, размишљају о извођењу обојене револуције у Ирану? Зар не мислите да је то опција?
□ Још је прерано да се предузимају обојене револуције у Ирану. Јер тамо ситуација треба да сазри. У ком смислу? И она активно сазрева. Прво, у Ирану се дешава смена генерација. И то веома активно. У Ирану је слој младих веома бројан. Штавише, ради се о младим људима који су у односу на своје родитеље и претходне генерације веома технолошки развијени и напредни. А стога и вестернизовани. Међу младима су веома популарне западне вредности на које потајно гледају једним оком. Док су претходне генерације Иранаца промовисале моделе колективног друштвеног поретка, млади људи сада захтевају индивидуализам. А што више ових младих људи буде, то ће бити експлозивнији слој који у сваком тренутку може да покрене и подстакне модернизацију Ирана.
- Штавише, постоје интереси Сједињених Држава, којима је лакше и јефтиније да изведу обојену револуцију него да троше новац на рат са Ираном, на пример.
□ Па, да, то је истина. Али тренутно ситуација очигледно још није сазрела, како ја то видим. Али после неког времена ова генерацијска промена ће се дефинитивно догодити.
- Желела бих да наведем још једну државу. То је Турска. Зашто причам о овоме? Јер, прво, економска ситуација. Инфлација је тамо огромна. Лира је ефективно девалвирана. У великим градовима, укључујући Истанбул и Измир, где живи главно бирачко тело, одржавају се антивладини скупови. А Запад има интерес, јер Ердоган није баш послушан лидер. А осим тога, Русија и Турска подржавају Конвенцију из Монтреа, која спречава Запад да прође кроз Црно море у Каспијско море. И приметићете да се, чим почну преговори између Русије и САД, у Турској појачава протестна активност. Може ли Турска бити следећа мета за обојену револуцију?
□ Готово свака земља, укључујући и садашњу Руску Федерацију, може постати мета обојене револуције. Турска није изузетак у овом погледу. Али и даље не бих класификовао процесе који се тренутно одвијају у Турској као обојену револуцију. Зато што се тамошњи процеси одвијају у организацији нижег нивоа од озбиљних обојених револуција. Јер обојена револуција је права технологија за организовање државног удара, која је изграђена тако да гарантује постизање резултата. А у Турској се одвија политичка борба повећаних тензија. Уосталом, како су почели ови масовни протести? Јасно је да је терен за то већ био припремљен, јер је била огромна инфлација, проблеми у привреди, покушај да се ти проблеми не решавају, већ да се некако прикрију спољнополитичким успесима. За све то је крив Ердоган. Његова фигура је двосмислена. Снажно скретање ка исламизацији, што се многима Турцима не свиђа. То јест, тамо има много линија поделе. С друге стране, Американци су, генерално, периодично покушавали да или уклоне Ердогана или чак да га докрајче. Јер довољно је присетити се оружане побуне 2015. године. Када је Ердоган неким чудом преживео, то је било само зато што га је наш Лавров позвао и упозорио 15 минута пре ракетно-артиљеријског напада, када је хеликоптер пуцао на објекат где је Ердоган био 15 минута пре тога. Ердоган је упозорен и напустио је објекат. 15 минута касније извршен је хеликоптерски напад на овај објекат. А Американци су то отворено стимулисали код врха официра.
- Каква је сада ситуација тамо? Мислите ли да је тамо могуће организовати нову обојену револуцију?
□ Мислим да још није. Јер за Американце, опет за америчке обавештајце и јастребове, односно не за оне људе који, можда, стреме миру, за Американце је Ердоган користан на месту на коме се налази. Јер Ердоган се стално меша у нашу централну Азију. Он пролази кроз експанзију на коју ми још увек нисмо озбиљно одговорили. Ердоган генерално делује у интересу Сједињених Америчких Држава. Зашто га сада мењати?
- Андреје Викторовичу, да ли мислите да је могуће организовати обојену револуцију у Сједињеним Државама? Штавише, за то заправо постоје сви предуслови. Јер Трамп сада активно депортује све мигранте. Демократска странка, која је поражена, али није отишла. Ослања се углавном на обојено становништво и жедна је освете. На пример Камала Харис, што не би могла да буде вођа обојене револуције?
□ Не дај Боже да видимо Камалу Харис као симбол обојене револуције. Што се тиче главног питања, да ли је обојена револуција могућа у Сједињеним Државама управо сада? Да ли се то може организовати? Да, може. Да је такав задатак био постављен, ми бисмо то урадили. Без икаквих приговора.
- Нисте рекли ко?
□ Да оставимо то питање без одговора. Да постоји таква жеља и ако постоји таква наредба, наређења се обично извршавају без поговора. Присутни су сви предуслови и услови за организовање обојене револуције и унутрашње политичке нестабилности и вишесмерне политичке снаге, укључујући и ону жеђ за осветом над својим противницима у САД. Има и преседана. Организације масовних протеста, које су такође биле контролисане, упркос њиховој спонтаности, које су се недавно одиграле у САД и које су их умало довеле на ивицу постојања, готово су их поделиле по паралелама и меридијанима. Говорим о догађајима који су почели након што је полиција убила Афроамериканца у Фергусону. Када су немири прво захватили Фергусон и Сент Луис, а затим се проширили на Балтимор, а затим захватили готово све веће градове у САД, укључујући Вашингтон и Њујорк.
Штавише, начин на који су масовни немири, који су врло брзо прерасли у масовне нереде, након што је криминални елемент ступио у редове демонстраната, када се појавило и оружје, начин на који су ти немири захватили градове Сједињених Држава и како је полиција бежала, а они који нису успели да побегну, били приморани да клече на коленима, као на Мајдану, и морали да се извињавају пред афроамериканцима. То није био спонтан процес; све је било добро испланирано и организовано. Још тада је могла бити организована обојена револуција.
Данас су ризици организовања ове обојене револуције много већи, јер ако су тада утицали на афроамеричку популацију, а та популација нема више од 10%, данас 10-11% у Сједињеним Државама, онда су данас „Латиноси“ Латиноамериканци, Шпанци, како их зову у Сједињеним Државама, од којих је половина у илегалном статусу, а Трамп их активно депортује, јер исправно каже: „шта ће нам мигранти који узимају радна места и послове од пуноправних грађана САД?“. Односно, Латиноамериканаца је и даље око 20 одсто. То јест, ово је пристојна маса активних људи који немају шта да изгубе.
И огроман је број функционера Демократске странке са којима је Трамп поступио, најблаже речено, радикално, и који су жедни освете, укључујући и исте методе. Добро се сећам када се у мају 2020. године, Сузан Рајс, бивша саветница за националну безбедност председника Барака Обаме, појавила на Си-Ен-Ену, баш у јеку тих масовних нереда у јужним, а не само у јужним државама, и изјавила да све што се дешава у САД, све што је видела, протести који су организовани као по руском приручнику. Односно, Рајс је претпоставила руски траг, руски потпис, још тада.
Јер наводно Руси знају да играју ту игру и знају да системски дестабилизују читаве државе. У овом случају, процена Рајсове, то што је рекла да су то Руси, је небитна, јер се никад не зна шта би она могла да замисли. Али је интересантна оцена размера тих догађаја, који су такође поменути у овом интервјуу.
Дакле, САД су сада у позицији да су добре у извођењу државних удара под маском обојених револуција у другим земљама и, по правилу, делују без застоја. Белорусија је један од ретких примера где то није постигнуто. Али сада Сједињене Државе не могу саме себе да заштите од употребе ових обојених технологија.
- Сваки народ има свој пут. А пре него што организујете револуцију или се укључите у њу, вероватно вреди стати на црвеној линији и размислити да ли ће то решити све друштвене и економске проблеме. Све најбоље.
