Александар Раковић (превод са енглеског): Ваша Екселенцијо,
Ја сам историчар из Београда, Србија. Привилегија ми је што сам овде, што Вас видим и разговарам са Вама. Имам питање о Вашем мишљењу о садашњим односима Русије и Србије и садашњем положају Срба на Балкану. Да ли смо ми, Србија и Русија, мета политике Запада зато што смо верни православном хришћанству? (руски симултани преводилац је превео «зато што се залажемо за хришћанство» – прим. прев.)
Господине председниче, имам код себе две књиге које сам донео из Београда за Вас. Молим Вас да их примите у своју библиотеку. Ја ћу их предати Вашој служби протокола после наше сесије.
Владимир Путин (превод са руског): Много Вам хвала. Свакако ћу узети књиге. Захваљујем се.
Што се тиче тога да ли су Русија и Србија мета неких кругова на Западу – да, то је чињеница. Ту нису потребни никакви посебни докази, то је просто чињеница. Зашто је Србија толика мета? Ја, да будем искрен, то не разумем.
Исто као што је Русија почетком 90-их била спремна на све да би се престројила после разбијања Совјетског Савеза, сматрајући да су се времена кардинално променила, и да поднесе практично сваку жртву – само да би изградила своје односе са западним земљама. И шта смо добили? Подршку сепаратизму и тероризму на Кавказу, и то директну: политичку, информативну, финансијску, па чак и војну. Знате, тада сам прво био директор ФСБ-а, и са чуђењем сам гледао шта се дешава, и мислио: „Зашто? Ми смо сада као сви заједно, па зашто то раде?” Али они су то радили без устезања. Одговора, да будем искрен, нема ни до данас.
Сматрам да је то просто нека необразованост или тако нешто, неразумевање трендова, неразумевање како свет функционише, како функционише Русија, до чега то може да доведе. Само жеља да се силом угуши, згњечи, сломи, – ништа осим силе. Уосталом, и санкције су сила, само у другом облику. Потпуни недостатак жеље за тражењем некаквих компромиса. А они повици о којима сам говорио: „Ви морате, ви сте дужни, упозоравамо вас“, то је такође сила и покушај да се она употреби. То је све исто. И све је само у томе.
Такође и у односу према најпре Југославији, а онда Србији. Зашто? И Србија је изгледала такође спремна на све и хтела је да се о свему договори. Не, треба преломити, сломити. Знате, чуо сам много пута: „Морамо их сломити, они су слаба карика.” Таква им је филозофија. Зашто је баш Србе требало сломити? Искрено, не знам.
Чак, и више од тога, у неким отвореним разговорима, када сам још имао нормалне односе са неким лидерима, и када су ми говорили: „Морамо их сломити“, ја сам говорио: „Зашто?“ – а одговора није било. То је просто тако, формирала се таква филозофија, парадигма, тако се мора решавати – сломити.
Али Срби нису такав народ, није им таква историја, ни култура. Знате, рећи ћу, можда, тешку ствар: уништити је могуће, али је немогуће сломити и покорити Србе. Они ни то не разумеју.
Али надам се да ће пре или касније доћи до разумевања те компоненте у европској политици, и у светској политици уопште, до разумевања да ипак треба конструктивније преговарати, а не покушавати да се појача притисак.
Превео В.К.
