Нови Сад, касарна „Александар Берић“, позната Новосађанима као „Морнарица“, на Лиману 3, ускоро ће бити срушена у складу са планом измештања Речне флотиле Војске Србије. Иако је реч о војном објекту, ова касарна има једну необичну и мало познату карактеристику, у самом њеном средишту налази се војничко гробље.
Наиме, на простору касарне већ скоро седам деценија почивају посмртни остаци шесторице припадника Црвене армије који су погинули током Другог светског рата у операцијама ослобађања Новог Сада и разминирања Дунава. Међу њима су и капетан трећег ранга Павел Иванович Денисов (1918–1945), Григориј Иванович Печерскиј (1926–1945), Алексеј Стољарев (1918–1944) и Вјачаслав Жук (1926–1944), као и двојица неидентификованих припадника совјетске речне флотиле. Њихова гробна места обележена су пирамидалним обележјима и мермерним плочама, који већ деценијама стоје скривени од очију јавности, у кругу војног објекта.
Према подацима Речне флотиле Војске Србије, последњи контакт са породицама сахрањених совјетских морнара остварен је још давне 1960. године, док је последња званична комеморација, у организацији руске амбасаде, одржана 1996. године, када је војни аташе положио цвеће на њихове гробове.
Сада, када се простор касарне припрема за рушење, поставља се питање: шта ће бити са овим гробљем и на који начин ће се сачувати сећање на руске морнаре који су дали живот за ослобођење наше земље?
Према доступним информацијама, све активности у вези са рушењем касарне требало би да буду спроведене у складу са законом и међународним обавезама, што подразумева и решавање питања гробља уз пуно поштовање према сахрањенима. Ипак, за сада нема прецизних података да ли ће остаци бити ексхумирани и пренети на неку другу локацију или ће меморијално обележје остати у оквиру простора „Нови Сад на води”.
Грађани Новог Сада, као и представници удружења која негују сећање на борце Црвене армије, изражавају забринутост, упозоравајући да ово место не сме пасти у заборав, без обзира на урбанистичке и инфраструктурне планове.
Иако већина Новосађана о постојању овог гробља никада није чула, оно је сведочанство заједничке борбе и жртве коју су, раме уз раме са борцима НОВЈ, поднели припадници совјетске речне флотиле током ослобађања наше земље од нацистичких окупационих хорди.
Судбина овог малог, скривеног гробља остаје неизвесна, а јавност очекује да надлежне институције поступе са дужношћу и поштовањем које историја и сећање на жртве обавезују.
Према важећем Генералном урбанистичком плану града Новог Сада до 2030. године, нису предвиђене значајне промене у изгледу Лимана, Грбавице и Адамовићевог насеља. Ипак, простор у непосредном комшилуку, приобаље Дунава које обухвата садашње Бродоградилиште и касарну „Морнарица“, ускоро ће добити потпуно нови изглед кроз пројекат „Нови Сад на води“.
Ова новоградња, која укључује изградњу стамбено-пословног комплекса и марине, представља највећу и најконтроверзнију новину у целом плану развоја града. Уз сам пројекат повезан је и нови мост преко Дунава са вијадуктом дугим скоро километар, који се појавио у плановима пре неколико година, као и изградња марине испод моста, у зони између Каменичке аде и Рибарца. За потребе тог пројекта планирани су обимни грађевински радови, који би довели до прекида природне везе између Шодроша и Дунава, а део Каменичке аде био би потопљен како би се направило место за сидрење чамаца.
Све ово подстиче додатна питања у вези са судбином гробља совјетских морнара, које је већ деценијама било невидљиво за ширу јавност, али сада долази у фокус јавних расправа.
Историјат касарне „Александар Берић“
Касарна „Александар Берић“ је војни објекат на простору града Новог Сада. У њој се налази команда и више јединица Речне флотиле Војске Србије. Име носи по Александру Берићу, морнаричком официру који је симбол храбрости и пожртвовања. Током Априлског рата 1941. године, Берић је, после вишедневне херојске и неравноправне борбе, потонуо са својим бродом – монитором „Драва“, не напуштајући своју посаду и положај.
Душан Опачић
