Успенско гробље у Новом Саду је споменик културе, поуздани сведок историје али и чувар успомена. У њему се крију многе приче о прошлости овог града. На овом гробљу, које је иначе под заштитом Завода за заштиту споменика културе града Новог Сада, почивају многе знамените личности из наше историје. Ту су Миша Димитријевић, Васа Стајић, Коста Трифковић, Јован Хаџић, Светозар Милетић, Јаша Томић и многи други. Уз велики број познатих Срба, на овом гробљу почивају и знаменити Руси. И то они Руси који који су свој спас пронашли у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца након Октобарске револуције. И поред чињенице да је наша тадашња Краљевина са краљем Александром на челу била исцпљена, заостала и сиромашна уз огромне жртве из оба балканска рата и Првог светског рата, придошли Руси су прихваћени најтоплије од нашег народа у односу на друге државе где су ови прогнаници из пропале Руске Империје спас и уточиште тражили.
Један од највећих избегличких руских центара у Краљевини СХС је био Нови Сад. Придошли Руси су у овај град унели другачији културни стил живљења, тотално супротан од аустроугарског малограђанског живота. Што се статистике тиче, тј. броја придошлих Руса у овај град, најпрецизније податке је у једном свом ауторском тексту изнео др Небојша Кузмановић, директор Архива Војводине: “У мају 1920. у Новом Саду се налазило око 30 избеглица; а крајем октобра већ 238. У фебруару 1921. године у граду живи већ преко 500 Руса, у јуну око 800, а почетком 1922. године 1217. Према попису становништва од 1931. године, у Новом Саду је 1154 избеглице из Русије. Тада је Нови Сад имао око 64.000 становника и тридесетих година прошлог века је у њему било око 1.500 избеглица – тај број све до Другог светског рата није опадао.
На гробљима Новог Сада и Петроварадина је до 1990. године сахрањено више од 800 Руса, а почетком осамдесетих година истог века постојало је свега 340 споменика, то јест надгробних обележја.”
При крају главне алеје овог гробља, где се налазе вечна коначишта наших угледних Срба, налазе се и најранији гробови руских православаца. Међу њима је и гроб на чијем споменику пише „Руски конзул у Македонији Павел Артемјевич Лобачов”. На тој истој алеји Успенског гробља је велики камени осмокраки крст са таблицом „Генерал – мајор Фјодор Васиљевич Воронцов 1856–1921”.
У тексту на порталу Архива Војводине “Архивум” др Кузмановић уз прецизан списак сахрањених истиче: “Са почастима је на последњи пут испраћен одважни генерал инфантерије Константин Александрович Крилов (1861–1930). Он је 1923. године Новосадском одељењу српских добровољаца поклонио сабљу коју је носио за време наступања руске армије 1914. године, када су се Руси, разбивши аустроугарску војску, спустили са Карпата у Мађарску равницу и дали Србима наду у коначно ослобођење. Камени крст и фотографија генерала на споменику су сачувани до данас. Недалеко се налази и гроб генерал-лајтнанта Диодора Николајевича Чернојарова – председника Новосадске колоније. Од вишег официрског састава руске армије, осим већ поменутих, у Новом Саду су се упокојили и сахрањени:
- Брунн Анатолий Андреевич (ок. 1863–1936), ген.-майор;
- Игнатьев Игнатий Петрович (1866–1933), ген.-майор;
- Ирманов Владимир Александрович (1852–1931), ген. от кавалерии;
- Кикин Константин Сергеевич (1853–1943), ген.-майор;
- Кривцов Пантелеймон Прокофьевич (1863–1933), ген.-майор;
- Мельгунов Михаил Эрастович (1870–1926), ген.-лейтенант Генштаба;
- Розеншильд фон Паулин Анатолий Николаевич (1860–1929), ген.-лейтенант Генштаба;
- Сенча Владимир Иванович (1868–1954), ген.-майор Генштаба;
- Сухотин Николай Петрович (1842–1924), ген. от артиллерии;
- Урчукин Флегонт Михайлович (1870–1930), ген.-майор;
- Хануков Александр Павлович (1867–1943), ген.-лейтенант Генштаба.
На руској парцели овог гробља могу се наћи и гробови заборављених племићких и социјалних сталежа Руске империје: спахија Михаил Михајлович Савенко (1846–1931), судски иследник Михаил Семјонович Коваљов (1895–1934), судски иследник Владимир Александрович Флегинский (1886–1937), судија Петар Алексејевич Керин (1867–1943), капетан 1. класе Руске императорске флоте Константин Иванович Шишмарев (1858–1932), саратовски трговац Павел Прокофјевич Борисов-Морозов (умро 1935 г. у 91. год. живота) и др.”
На истој парцели је сахрањен Степан Фјодорович Климентов из Вологде. Док у деветом реду источног дела гробља је гроб са каменим крстом. На споменику је написано „Овде почива кнез Николај Петрович Трубецкој”. Рођен у Јујеву 3. марта 1875, умро 8. фебруара 1946. године у Новом Саду. Кнез је био музичар и неожењен. Недалеко од њега је сахрањена Ана Георгијевна Клеповскаја, рођена Богачова (1877–1954), удовица Сергеја Васиљевича Келеповског, члана Државне думе.
На крају, битно је напоменути да се на овом гробљу налази споменик у виду заједничке гробнице руским заробљеницима који су доведени овде са Источног фронта током Првог светског рата. На гробници стоји натпис: Руским војницима који су овде умрли у заробљеништву 1915 – 1918 г. (Русскя матица 1925. г.)”.
Као и на многин гробљима широм Србије где почивају знаменити Срби и Руси, ни ово Успенско у Новом Саду није баш у најбољем стању. Да би ово гробље добило што заслужује др Кузмановић на крају свог текста о овом значајном врту наше културе и историје предлаже:
“Потребно је направити пројекат архитектонског и ботаничког уређења гробља, како би оно постало не само место пијетета мртвим прецима, већ и живи споменик културе, архитектуре и вртларства. Ваљало би посадити дрвеће, украсно грмље и биљке. То би допринело складној целини са споменицима, који су трајни белег великих и добрих дела. Архитектонски је потребно уредити стазе и остале делове гробља, сходно потребама посетилаца.
Смисао концепта Успенског гробља као врта културе огледа се у томе да оживи дела и имена људи који овде почивају у миру, али и да само по себи, у овом новом озрачју, буде место које ће с поносом посећивати наши суграђани и туристи, како домаћи тако и страни. На овај начин свакако бисмо допринели интенцији нашег Новог Сада да постане истинска европска престоница културе. ” завршава др Кузмановић
Приредио: Душан Опачић – Братство
