Политиколог Радојко Љубичић, председник управног одбора Покрета 1389, који је међу доносиоцима Повеље српско-руског братства, изнео је за Братство идеју да би у нашој земљи требало спровести референдум који би нам, како каже, показао да не желимо више западним путем, те да би онда Србија требало да се окрене ка Русији. Она је наша огромна економска шанса и народ са којим делимо крв, духовност и културу, оцењује Љубичић.
У Повељи, подсећања ради, пише да је српско-руско братство је наш приоритет. Утемељио га је Свети Сава, на духовно-моралним вредностима. Оно има саборни карактер и велики значај за регион, Европу и свет. У контексту чињенице да је Русија данас несумњиви војно-политички лидер савременог света, један од предводника БРИКС-а и светске већине, Љубичић анализира српско-руско братство, његов значај, динамику и сфере развоја:
Основно је то што смо ми браћа по крви, припадници смо словенског народа. Словени су били један народ, те су се раздвојили на Источне – то су Руси, Западне који су углавном католици и протестанти и на Јужне Словене. Словенска раса је највећа у Европи. Ми и Руси смо припадници исте вере, православне, што је можда и најважније, јер претпостављамо да су духовне везе још важније од биолошких. Нама су Хрвати ближи по крви него Руси, али су они верски, духовно, културно и цивилизацијски окренути ка Западу и ка Риму, Ватикану, Берлину и Бечу као главним центрима. Они су задојени неком антисрпском и антируском енергијом, и то се одразило кроз историју. Дакле, Руси су нам најближи народ. Као и Грке што сматрамо братским народом, и доста тешко нам пада напетост између Русије и Грчке. Грчка је у НАТО пакту, а такође и Васељенска Патријаршија, на жалост, ствара неку посебну православну цркву на територији Украјине, иако она по православним канонима и свакој логици треба да припада Московској Патријаршији и да буде део РПЦ. Украјина објективно, по канонима, припада Русији.
Даље, јако је важно, а то се данас заборавило: Руско Царство и руски цареви су били покровитељи српске државности и свих српских држава, мислим првенствено на Србију и Црну Гору, а били су покровитељи свих православних Хришћана. Таква је била државна доктрина и политика Руског Царства, јер је руска Империја била огромна православна империја. Она је слала добровољце, и имала друштвене и војне покрете, који су помагали Србима, Бугарима и Грцима, улагали су велике напоре да се ови и други народи ослободе вишевековног ропства под Турцима под којима се тешко живело на Балкану. То је била визија, идеја водиља, Пансловенски покрет, на коме су много радили и много помогли. У време кад смо ми били народ који није имао државу него само цркву, у време кад су тек почеле да се формирају државе, наши изасланици су ишли руском цару, у Русију која је нас увек имала у виду!
То је огромна тема и, хвала Богу, то је све записано у генима наша оба народа. Свега овога смо свесни.
То сад многима смета, јер нечије мегаломанске идеје предвиђају да цео Балкан буде евро-атлантски простор и на силу то покушавају да спроведу. А очигледно је да је то немогуће.
Наше братство је, дакле, велика тема око које морамо много да радимо. У Руском Дому у Београду је билом много догађаја који су били посвећени управо овој теми, а треба нам још више.
Русија је и данас главни стуб који нам помаже око Косова. Було је много гласања у УН у последњих 35 година, током свих могућих и немогућих криза, и у свим тим гласањима и прегласавањима, Русија је била на страни Југославије и Србије. Ма шта се мењало, колико год се мењале и власти у Србији, Југославији и Русији – то је била константа.
То је свима јасно. Али, то смета онима који раде само за сопствене ситне интересе, учлањени у бројне организације и фирме… Запад овде финансира стотине неких медија, НВО, као и оних који нису само невладине него антивладине организације. Ангажовани су за неку платицу да раде за западне интересе. Али, наше братство је толико јако да ће преживети сва искушења и ове непријатне ствари, као ово што се сад дешава у Украјини.
На даље, наше братство треба развијати у свим сферама. У духовном погледу, има много ходочасника који иду у Русију и њих који долазе овде. И у погледу образовања је доста урађено – имамо споразум по коме се наше дипломе аутоматски признају у Русији, она се према нама отворила.
Такође, дошло је много миграната, прихватили смо их све, и из Русије и из Украјине.
Оно што нам треба је војна сарадња. За не дај Боже. Знамо да нас је 1999. бомбардовао НАТО, а нисмо имали чиме да се бранимо. ПВО је имао домет 5 км, а они су летели на 10. Требају нам, ако ништа друго, бар озбиљнији противваздушни системи.
Следећа је привредна сарадња, а она није довољна. Трговински и енергетски треба да сарађујемо много више. Русија је енергетски гигант. Нама то треба, а Русија је ту јака и може много да нам помогне. Србија има статус најповлашћеније нације у спољној трговини са Русијом. Имамо разне привилегије које можда нисмо искористили како треба.
А како то побољшати? Треба нам врло интензивна динамика. На жалост, имали смо насилну револуцију 5. октобра и тада су на власт дошли људи који су почели оштру прозападну политику. Сада то нема подршку. Треба да се прво изађе на референдум и да се види да ли људи желе да наставе ову политику европских интеграција – највероватније не желе, и онда се треба окренути сарадњи са Русијом јер нам је важно да имамо поуздане партнере. Сада је на државним органима да реагују колико могу, ми смо мала земља под великим притисцима.
Видимо да се заоштрило у РС, издати су неки налози за хапшење државног руководства без икаквог повода. С друге стране, оружано су подржали албанске сепаратисте у Србији који су отворено кршили Устав државе. То су подржали, а овамо прогањају Милорада Додика и државно руководство РС у покушају да одрже РС на нивоу који је много испод Дејтонског споразума. По Дејтонском мировном споразуму из 1995, РС је де факто независна држава, која је у некој лабавој конфедерацији са муслиманима и Хрватима. Временом је више од пола надлежности укинуто, а хоће сад све да униште и да направе неки савез општина, на жалосном нивоу, као што су швајцарски кантони и сл.
Русија прати то што се дешава и подржава Дејтонски мировни споразум. Она се бори. Међутим, и ми сами морамо да интензивирамо сарадњу Србије и РС. Русија подржава Дејтон, јер је он гарант мира, а они који га подривају већ 30 година, смањују надлежности РС дотле да сад хоће да узму чак и шуме и воде и војску, полицију, царину, економију – ти подривају мир!
Кад је реч о нашем братству у контексту БРИКС-а, треба рећи да се наша спољна политика налази између жеља и могућности. Кад је дошао Тито на власт, који био прохрватски и дубински прозападни човек, који је већ 1948. повео антируску политику, због чега су страдале десетине хиљада Срба, који су били проруски опредељени. За њих је био Голи оток. Друга врста прогона је била после 5.октобра, то је био меки прогон, када су сви који су били проруски, били непожељни и остали су као кит на сувом и нису могли да остваре ништа од својих жеља и намера у погледу привреде и економије, али и другог. Поента је да политика Србије мора да буде јако мудра, Русија је гигант који себи може да дозволи грешке, али наша спољна политика и дипломатија мора да буде много мудрија. Ми смо мала земља, која је страшно много настрадала у два светска рата, и под Турцима. Дакле, мала земља са пуно непријатеља, на жалост, која је на удару великих сила. И, која је настрадала деведесетих кад је Русија била у кризи, зато што су они знали да Русија са својим великим унутрашњим проблемима не може да нам помогне. И опет би наши непријатељи искористили такву шансу да нас уништавају и убијају. Ми ту морамо да будемо између жеља и могућности. Да се што више окренемо ка Русији, али да што мање будемо у сукобу са овим западним силама, јер смо острво у мору НАТО пакта. Кад би Русија хтела да пошаље помоћ, она не би могла да стигне. Одвојили смо се од мора тиме што је Хавијер Солана одвојио Црну Гору.
Д. М.
