- Срби и Руси су духовно исти народ са два имена
- Кад говоримо о словенским народима и пореклу, српско-руско братство је најбитнији део
- Руси су увек били највећи пријатељи и највећи заштитници Срба
- Писмо осуде анексије Босне и Херцеговине и подршке српском народу, било је последњи Толстојев текст
- Американци су гласали за најбољи роман свих времена и Рат и мир је добио највише гласова
- Љубав није ирационална, него ствар унутрашњег преживљавања. То је најчистији однос који се може показати. Читаво човечанство живи само од љубави. А, ако се може говорити о љубави између два народа, онда је то између Срба и Руса
- Руси још и могу без нас, али ми не можемо без Руса
- Русија може помоћи само онима који желе да им се помогне
- Ако је у историји и било грешака, у будућности их не сме бити
Срби и Руси су духовно исти народ са два имена. На сваком кораку се Срби и Руси морају институционално, а не само декларативно повезивати. Покушај Запада и другосрбијанаца да нам промене идентитет је пропао, јер ако бисмо променили наш систем вредности и нашу културу, не бисмо се само удаљили од Русије него бисмо постали нико и ништа. А многи народи, посебно онај који управља Европом и починио је највеће геноциде, са слашћу би нас једнога дана прецртао као што данас прецртавају језике који нестају – поручио је у отвореном и инспиративном разговору за БРАТСТВО проф. др Милош Ковачевић, руководилац Одељења за језике у Андрићевом институту, председник Одбора за језик Српске књижевне задруге, редовни професор Филолошког факултета у Београду, члан Одбора за стандардизацију српског језика и члан Савета за језик Владе Србије.
Руководећи се огромним искуством, оценио је да је Србији и Русији потребно да на нивоу две Владе, као што су урадиле Србије и Република Српска, донесу српско-руску декларацију која би у свим тачкама осигурала да наши односи досегну историјски максимум и буду без грешака из прошлости.
Тим закључком је завршио разговор који смо водили симболично на обали Дунава, а који смо почели питањем куда теку српско-руски односи, где су нам извори и шта нам је судбина.
Кад говоримо о словенским народима и пореклу, српско-руско братство је најбитнији део! Један руски лингвиста – врло значајан – сматрао је да Словени нису дошли са Карпата, него из Подунавља. Подунавље је нека врста постојбине Јужних Словена. А кад се говори о Јужним Словенима и Србима уопште, треба узети у обзир важну историјску и општенародну узречицу: нас и Руса триста милиона! То није случајна узречица. Термин Србин је у историји имао различита значења (најстарије је да су то били сви припадници бога Сунца), а за нас је најважније да је означавао све Словене уопште. Под термином Србин су били и Руси, и Чеси, Пољаци, Лужички Срби, Белоруси. Срби су били језичка постојбина Руса! Пошто су они највећи словенски народ, онда и српско-руско братство подразумева два народа који су нераскидиви у духовно-културној вези. Та веза се види кад слушамо Русе – разумемо их без учења руског језика више од 50 одсто. Они нас мало мање, јер ми имамо различите изговоре. У тој духовно-културној вези, Руси су били највећи пријатељи и највећи заштитници Срба. Чак и онда када то нису експлицитно радили.
Анексија Босне и Херцеговине 1908. године изазвала је у Београду велики протест, а велики Толстој је послао писмо осуде анексије и подршке српском народу. Веровали или не, то писмо је било последњи Толстојев текст.
Кад погледате те односе, онда није чудо ово што се данас дешава: унутар словенских народа Срби и Руси су на једној страни, а остали су политику надредили ономе што је духовна култура свих словенских народа.
Ако у Америци, Немачкој или Француској желите да студирате славистику, не можете да студирате српски или пољски без руског! Мора да се студира руски. То показује, не да су они највећи или надређени, него најзначајнији унутар читавог словенског света, јер предодређују културну сферу свих словенских народа.
Да ли Срби и Руси довољно разумеју колико су блиски и да ли довољно раде на очувању наших тесних веза?
Пропали су сви покушаји Запада да покажу како нама Руси нису помогали кад нам је било најтеже и да су нам други више помагали. У српском народу постоји само однос према Русима као пријатељима. Кад би Срби гласали ко им је пријатељ у свету, 90 одсто би рекло да су то Руси, а десет би остало за све друге заједно. Кад год кажете Руси, ви у првом реду мислите највећи пријатељи, а са друге стране не мислите само највећи пријатељи, него – браћа.
Taj однос је у првом реду – братски.
Толстојев унук, Никита Толстој, који је рођен поред Новог Сада, испитивао је наше културолошке везе и показивао да смо ми и Руси из буквално исте културне матрице. Кад погледате наше књижевности видећете љубав према отаџбини и љубав према самом народу. И једна и друга књижевност су толико специфичне да, кад бисте данас узели Андрића и Црњанског и упутили их у руску књижевност, они се не би много разликовали од великих руских писаца. А руски писци су вероватно највећи у свету.
Данас кад кажете Михаил Бахтин, то је врхунац у светској теорији књижевности. Не можете уопште да студирате светску књижевност без руске књижевности, а ни поглед на књижевност без – Бахтина!
Даље, мало је познато да су Американци гласали за најбољи роман свих времена и нећете веровати да је Рат и мир добио највише гласова, и то од свих романа у историји човечанства. Ако само то погледате, онда видите да је бесмислена анатема која се прави око руске културе и покушај избацивања ње из Европе, јер нема ни светске ни европске културе без онога што је предодређује. А то је руска култура. И ми смо срећни што је наша култура потпуно компатибилна са руском културом!
А шта је циљ позападњечења Срба? Да ли само да више личимо на њих и да уђемо у њихову културну матрицу, или су разлози политички, односно геополитички?
Данас кад унутар европских народа имате оштру осуду Русије, и имате једну малу земљу на Балкану – малу просторно и по броју становника, али велику земљу по својој слободарској традицији – и покушате да јој промените културну матрицу и да кажете да морамо прекинути везе са Русима и да их због Украјине буквално осудимо, онда је то почетак дистанцирања Срба од Руса. Јер, ако направите једном дистанцу у једном тренутку, дистанце се врло тешко касније укидају, јер добијате привилегије на другој страни. И, ја сам сигуран да ни једна влада ни било ко у Србији не сме ићи против народа. А народ схвата Русе као браћу, нас и Руса је триста милиона.
Кад кажемо говори српски да те цео свет разуме, то је зато што је српски заправо словенски, а читав свет за Словене су били они сами. Нису гледали ни на Немце, ни на Енглезе, ни на Французе…
Зато кад погледате покушаје да се Срби одвоје од Руса, то није осамљење Русије. И иначе није могуће осамити Русију због свега што су они направили у историји човечанства, а данас због Индије и Кине. Русија, Индија и Кина чине две трећине светског становништва, онда схватате коме ми припадамо: највишим врхунцима светске културе.
Да ли је духовна веза Срба и Руса ирационална и да ли су наши односи ирационални – како нас убеђују са Запада – или је заправо савршено рационално да смо везани за оне са којима имамо исти систем вредности, који нам користи и духовно и материјално?
Љубав није ирационална, него ствар унутрашњег преживљавања. То је најчистији однос који се може показати. Читаво човечанство живи само од љубави. А, ако се може говорити о љубави између два народа, онда је то између Срба и Руса. Добро сте поставили питање, јер има и оних Срба који стално говоре да је та љубав нека флоскула и ирационалан однос који треба прекинути. Између тог дела Срба и свих осталих Срба је разлика непомирљивија него између Срба и било ког другог словенског народа. Кад бисмо питали другосрбијанце, овог тренутка бисмо осудили Русију и изоловали је. Друкчије речено – ми бисмо тражили нови идентитет, европски идентитет и заборавили на све оно што смо били. Не бисмо само заборавили шта смо били, него бисмо постали нико и ништа. Руси још и могу без нас, али ми, верујте, не можемо без Руса! То је највећа култура у коју смо и ми уложили читаве себе. Кад погледате историју, то је увек била љубав два народа и однос једног народа с љубављу говорен о другом народу, без обзира на све шаргарепе које су нудили они са Запада, из Америке и Европе, да се тај однос прекине.
Ми смо знали да је иза те шаргарепе замка – јер се они према нама никада нису односили као према једнакима, за разлику од Руса који то увек јесу чинили.
Иво Андрић у „Знаковима поред пута“ каже да кад српски народ направи гостопримство према другим народима, сви то схватају као гостопримство. Али, кад то гостопримство направе према Енглезима, а посебно Немцима, ови то сматрају као да је наша обавеза да то урадимо, и да је то готово обавеза, робовска, да се тако понашамо према њима као вишој раси. Народ који је направио највеће геноциде, који управља Европом, и мрзи Србе и Русе можда највише од свих, како би са слашћу прецртали наш народ кад би смо се ми понашали као неки мали народ. Као данас што прецртавају језике… Сви би они волели да се и Србима то деси. А ми смо, иначе, свој језик дали другима. Имате пет-шест језика који су само именом језици, а заправо су преименовани српски.
Кад смо све овако посложили, можемо ли да закључимо да нама треба много више Русије и то институционално?
Ја сам руководилац Одељења за језике у Андрићевом институту. Треба да послушамо Емира Кустурицу и да се према Русима и руској култури односимо баш као што се Андрићев институт односи – у првом реду да правимо све институционалне везе и да Русија помогне не само у пропаганди руског језика, него пропаганди словенских језика. Без статуса саме Русије и њеног језика у свету, тешко да и српски може добити добар статус. Морамо на сваком кораку, а не само декларативно, показати стварно да смо духовно исти народ са два имена.
Према Вашем искуству, колико је Русија отворена за такву институционалну сарадњу?
Од Русије се много више очекује него до било кога другог, зато што је Русија много већа, много богатија од свих других земаља. Очекује се да она буде замајац веза између ње и свих других земаља. А ја мислим да би требало обрнуто. Русија може помоћи само онима који желе да им се помогне. Данас се то најбоље показује. С једне стране би морало бити много више иницијатива из Србије, Републике Српске и Црне Горе, иако је садашње стање какво јесте. Али се мора рећи да ако се игде поштују Руси то је код српског народа у Црној Гори. Без обзира шта се радило за време Миловог режима.
Убеђен сам да ће сваког дана, а посебно кад рат прође, јачати везе са Србијом, а кад кажем са Србијом мислим на велику Србију као на целину српског народа. Дакле, и на Србе из Црне Горе и РС, а на жалост у Хрватској Срба више нема.
Које прве кораке треба да урадимо храбрије да бисмо институционално ојачали везе?
Нема ништа без институционалне сарадње. Али са Запада је сада толики притисак да би Влада Србије то тешко могла да уради. У Москву се иде „у име Владе“, али не Влада, односно иду поједини који се после оптужују да су проруски. Видите шта се ради са Вучићем и све могуће оптужбе, али мислим да би једном требало сести, као Влада РС и Влада Србије и направити свесловенску, односно руско-српску декларацију која ће подразумевати не тридесет, али десет тачака и то таквих које ће врхунити оно што смо били кроз историју и гарантовати да ћемо бити још бољи у односима у будућности. Ако је у историји и било грешака, у будућности их не сме бити!
Диана Милошевић
