У част и на годишњицу Указа руске царице Јелисавете Прве од 29. маја 1753. године о сеоби Срба у Руско царство, Удружење „Славјаносербија“ организовало је округли сто „Славјаносербија: годишњица сеоба Срба у Русију“, који је одржан у Руском дому у Београду.
О улози Срба у историји Русије, историјском значају сеобе за националну културу и књижевност на округлом столу су говорили: Олга Милуновић, председник Удружења „Славјаносербија“, проф. др Мило Ломпар, председник Фондације „Милош Црњански“, др Ирина Кључнева, заменик директора Луганског завичајног музеја, др Галина Чепига, професор Доњецке државне музичке академије ,,Сергеј Прокофјев“, мср Радован Сремац, виши кустос Музеја наивне уметности „Илијанум“ у Шиду, Дејан Јакшић, архивски саветник у Архиву Војводине и Весна Пешић испред издавачке куће „Пешић и синови“.
Присутне је најпре у име Руског дома поздравио др Георгиј Енгељхарт, који је истакао да се овим скупом присећамо и обележавамо једну славну епоху заједничке историје наших народа, јер на овај дан пре 271.годину, руска императорка Јелисавета Прва је потписала Указ о досељењу у Руску империју српских официра и војника. И тада је уграђен темељ Славјаносербије, и тада су на данашњу територију Руског Донбаса дошли Срби, чији су потомци касније дали велики допринос Русији као њиховој новој отаџбини. Десетине српских генерала и стотине официра су били носиоци војних реформи редовне коњице у другој половини 18. века, и самим тим имају немерљив значај у историји руске војске. Друга и трећа генерација српских досељеника највише се прославила у Наполеоновој инвазији на Русију, а исто тако и научници, државни чиновници, индустријалци, уметници и други за које је просто немогуће набројати њихова остварења у развоју Русије.
Потом се обратила представница амбасаде Руске Федерације у Београду, Наталија Клишченкова, која је присутне поздравила у име амбасадора Александра Боцан-Харченка и захвалила организаторима из Удружења „Славјаносербија“ на одржавању овог значајног скупа. Циљ оваквих скупова је да што више људи у Русији и у Србији сазнају значајне историјске датуме у нашој заједничкој историји, о великом доприносу који су Срби дали Русији. Такође је навела да као што је један од главних задатака руске амбасаде у Београду да чува руско наслеђе у Србији, тако је исто заједнички задатак свих нас да чувамо на исти начин и српско културно наслеђе у Русији. Подсетила је да је Министарство културе Русије, у децембру 2022. године, организовало интересантну изложбу у Војном музеју у Београду посвећену генералима српског порекла, који су се борили у саставу руске армије против Наполеона. Како је навела, тих генерала је било петнаестак, а да је јако мало Срба знало чијег су порекла те неоспорно историјске личности.
Олга Милуновић је говорила о улози српских досељеника на територији Славјаносербије, као што су били насељавање и развој и заштита насељеног региона. Изнела је интересантан податак да је прво што су Срби градили у новој отаџбини су управо цркве и школе. Куће су грађене идентично оним какве су имали у свом завичају. Били су третирани равноправно као и староседеоци.
Проф. др Мило Ломпар говорио је о Другом тому „Сеоба“ великог српског писца Милоша Црњанског, нагласивши да је Црњански репрезентативни писац два кључна момента српског културног обрасца садржана у првој и другој књизи „Сеоба“, написаних у великом временском размаку. Писац је у међуврему променио и место где је живео и начин писања, али та два романа чине нешто што је и правац српске историјске судбине – Сеобе као битан моменат културне и националне егзистенције. У другом тому „Сеоба“, Црњански говори о сеоби читавог једног официрског света, али и народа са простора Хабсбуршке монархије, где је извршен процес денационализације коју је проузроковала католичка црква, у Русију. Основ приповедања Милоша Црњанског је била аутобиографија Симеона Пишчевића, који је био аустријски официр, који је по преласку у Русију напредовао до чина генерал-мајора. Читајући Пишчевићеву аутобиографију, Црњански је на основу њених мотива обликовао своје приповедање. Други основ, а врло важан за “Сеобе“ и другу књигу „Сеоба“, јесте књига историчара Мите Костића под називом „Нова Србија и Славјаносрбија“, објављена 1926. године, која је на основу различитог садржаја говорила о сеоби Срба у Русију у 18. веку у данашњи Донбас и Херсонску област, из које је чињенице, писма и многа документа, Црњански унео у свој књижевни текст.
др Ирина Кључнева је у видео обраћању представила детаљне и тачне карте територије Славјаносербије, док је др Галина Чепига такође у видео обраћању опширније говорила о српским досељеницима у Донбас у 18. веку.
Потом је редитељ и глумац Данијел Ковачевић читао одломке из друге књиге „Сеоба“ Милоша Црњанског.
Мастер историчар Радован Сремац говорио је о историографу Славјаносербије Симеону Пишчевићу и његовим везама са Шидом. Сремац се осврнуо на постојеће податке о њему, његовом пореклу, и одласку у Русију, те навео: „Симеон Пишчевић је напустио Шид 1734. године када је отишао на школовање у Петроварадински Шанац. У родни град ће свраћати повремено, што је и сам забележио у својим мемоарима. О животу и раду генерал-мајора Симеона Пишчевића доста се зна из стручне литературе, која се у највећој мери заснива на његовим мемоарима. Изузетно утицајне везе које је имао преко породице своје мајке, омогућиле су му одлично школовање и брзо напредовање у каријери. Тадашње друштвено-политичке околности брзо су га навеле на напуштање Аустрије и пресељење у Русију. Заједно са Симеоном, у Русију су прешли и његов отац Стефан и браћа по оцу (Јефим, Лазар и Теофил)“.
Дејан Јакшић је говорио о сеоби Срба у Руско царство у 18. веку, износећи податке из фондова Архива Војводине као што су архивска документа из каталога изложбе „Нова Србија и Славеносрбија у Руском царству половином 18. века“, поводом 250. годишњице сеобе Срба у Руско царство, у сарадњи са Централним државним историјским архивом Украјине и Руским државним војно-историјским архивом.
На крају ове посећене трибине, издавач Весна Пешић је прочитала текст из алманаха Удружења „Славјаносербија“ из пера Сергеја Јоковича, који у великој мери говори о судбини многих наших Срба који су отишли да живе на руској земљи.
Д.О.
