Зашто су, Дунаве, тако мутни твоји вали?
Да ли су и тебе крвници отровали?
Или си мутан од суза, од крви поробљених народа?
Или си рањен од граница што спутавају слободу твог хода?
Јован Поповић, Дунав
Други светски рат представља једно од најмрачнијих раздобља у историји човечанства, време у којем су масовни злочини, геноцид и систематско уништавање читавих заједница постали средство политике и идеологије. На простору некадашње Краљевине Југославије, српски народ био је изложен суровом терору окупационих сила и њихових помагача. Један од најстрашнијих злочина над цивилним становништвом свакако је Новосадска рација, спроведена у јануару 1942. године, која је заувек урезана у колективно памћење као симбол бруталности, мржње и потпуног урушавања људскости.
Новосадска рација није била ни спонтана ни изолована појава, већ пажљиво припремљена и организована злочиначка акција мађарских окупационих власти у Бачкој. Њен циљ био је застрашивање, физичко уништење и трајна промена етничке структуре простора, пре свега на штету Срба, Јевреја и Рома, али и свих других који су у датом историјском тренутку означени као „непожељни“. У том контексту, Нови Сад, град вековног суживота и мултикултуралности, постао је место масовног злочина и колективне трагедије.
По слому Краљевине Југославије у априлу 1941. године Бачка је припала Мађарској, чији је режим под вођством адмирала Миклоша Хортија спроводио политику реваншизма, шовинизма и фашистичке репресије. Годинама пре рата мађарско друштво је систематски припремано кроз пропаганду која је Тријанонски споразум представљала као националну трагедију, а Србе, Јевреје и друге немађарске народе као „узурпаторе“ и препреку обнови „велике Мађарске“. Та идеологија је у ратним условима прерасла у отворени терор.
Након окупације Бачке уследили су прогони, хапшења, конфискације имовине и насиље над цивилним становништвом. Тај терор достигао је свој крвави врхунац у јануару 1942. године током акције познате као Рација у јужној Бачкој, која је трајала од 4. до 29. јануара и обухватила села Шајкашке области: Чуруг, Госпођинце, Шајкаш, Ђурђево, Мошорин, Тител, Лок, Гардиновце, Вилово и Жабаљ, као и градове Бечеј, Србобран, Темерин и, на крају, Нови Сад.
Новосадска рација почела је 21. јануара 1942. године. Град је био блокиран, кретање забрањено, а становништво затворено у своје домове. Под изговором претреса и потраге за „побуњеницима“, мађарске војне и жандармеријске јединице започеле су масовна хапшења. Људи су одвођени без икаквог судског поступка, често само на основу имена, порекла или вероисповести. Међу жртвама су били мушкарци, жене, деца и старци, читаве породице које су збрисане у једном дану.
Највећа стратишта налазила су се на обали Дунава и на Штранду. На температурама које су падале и до минус тридесет степени, жртве су стрељане или бацане живе у ледени Дунав. Лед је ломљен, а тела гурана под њега како би река однела трагове злочина. Многи су у воду бацани рањени или полуживи, док су крици одјекивали зимском тишином. Убијања су вршена и на другим локацијама: у Руменачкој улици, на Успенском гробљу, на игралишту НАК-а и на више места широм града.
Према до сада пописаним подацима, у Новосадској рацији је идентификовано најмање 2.062 жртве, уз напомену да тај број није коначан. Истраживачи и извори сагласни су да су многе жртве остале непописане, а да су поједини подаци временом изгубљени или сакривани.
Иако су Срби и Јевреји чинили већину страдалих, жртве рације били су и припадници других етничких заједница. Међу убијенима налазе се Чеси, Словаци, Русини, Руси, Мађари, Словенци, Хрвати, па чак и Немци. Та чињеница недвосмислено сведочи да је реч била о злочину који није познавао границе ни милост, већ је погађао свакога ко се нашао у домету фашистичког насиља.
У оквиру истраживања Новосадске рације, посебну пажњу заслужује и страдање Руса, које је дуго остајало недовољно осветљено. Према доступним списковима, у Новом Саду је у јануару 1942. године убијено најмање 32 лица руске националности. Руска заједница у Новом Саду била је малобројна, али значајна, састављена углавном од емиграната који су након Октобарске револуције и грађанског рата у Русији нашли уточиште у Краљевини Југославији. Ти људи нису били политички фактор, нити носиоци отпора, али су у логици окупационог терора били означени као „непожељни“ и самим тим лишени сваке заштите.
Страдање Руса у Новосадској рацији има посебну трагичну димензију: већ једном прогнани и расељени, далеко од своје отаџбине, постали су жртве новог рата и идеологије која није толерисала различитост. Њихова имена, често сачувана само у архивским документима и меморијалним списковима, сведоче о универзалности злочина и о томе да фашистички терор није правио разлике када је требало убити.
Посебно потресан детаљ представља податак да се међу жртвама налази и једно неидентификовано лице, за које поједини извори наводе да је био мађарски војник који је одбио да учествује у убијању цивила. Због тог чина човечности, и сам је постао жртва злочиначког система. Овај случај додатно разобличава суштину Хортијевог режима: у држави у којој је злочин био норма, чак је и одбијање да се убија значило смрт.
Адмирал Миклош Хорти, као шеф државе и врховни заповедник оружаних снага, сноси историјску и моралну одговорност за злочине почињене у Бачкој, укључујући и Новосадску рацију. Иако је мађарска пропаганда настојала да злочине оправда „безбедносним разлозима“, истина је да је рација била део шире политике етничког чишћења и застрашивања.
Новосадска рација није била само злочин над одређеним народима, већ напад на саму суштину човечности. Сећање на жртве, Србе, Јевреје, Роме, Русе и све друге страдале, представља моралну обавезу садашњих и будућих генерација. Заборав би значио друго убиство оних који су већ једном лишени живота.
И данас, више од осам деценија касније, дужни смо да кроз истраживање, попис жртава и културу сећања сачувамо истину о Новосадској рацији. Само потпуним именовањем злочина и жртава, без прећуткивања и релативизације, можемо обезбедити да страдање недужних укључујући и 32 пописана Руса, остане трајна опомена и темељ историјске истине и људског достојанства.
С намером да се страдање Руса у Новосадској рацији сачува од заборава и да им се врати достојанство имена, у наставку текста издвојен је јединствен списак до сада пописаних жртава руске националности. Списак је сачињен на основу доступних историјских извора и архивске грађе, а имена су наведена по азбучном реду, уз основне податке који су до данас сачувани. Иако је извесно да овај попис није коначан, његова сврха јесте да на једном месту сабере све познате податке о Русима страдалим у Новом Саду у јануару 1942. године и да послужи као скроман, али трајан чин сећања.
- Безкровнаја Надежда Александровна
- Будасов Алексеј
- Вознесенскиј Константин Васиљевич (46), рођен у Житомиру, Украјина (од оца Василија), железничар
- Вортезан Владимир
- Головинскиј Борис Андрејевич (53), рођен у Харкову, Украјина (од оца Андреја), чиновник
- Головинскаја Ксенија Фјодоровна (46) рођена Иванова (у Варшави, Пољска од оца Фјодора), домаћица
- Григорјева Марија Петровна
- Губанов Иван Васиљевич (48), рођен у Харкову, Украјина (од оца Василија), трговац
- Губанова Полина Петровна (46) рођена Јаковљева у Харкову (од оца Петра), домаћица
- Дронова (Шпицер) Татјана Сергејевна (8), рођена у Новом Саду (од оца Сергеја), ученица
- Думлов Марија
- Епле Василије Ернестович (59), рођен у Москви (од оца Ернеста), трговац, члан Управе Новосадског друштва Руски соко, старешина момачке екипе Руског сокола
- Епле Марија (59) рођена Думнова (у Москви од оца Михајла), домаћица
- Иванов Фјодор Георгијевич (70), рођен у Варшави, Пољска (од оца Георгија), пензионер
- Иванова Зинаида Сергејевна (64) рођена Павловски (у Санкт Петербургу, Русија од оца Сергеја), домаћица
- Карпов Георгиј Николајевич (54), од оца Николаја, техничар
- Кокорев Василиј Фјодорович
- Кулжинскаја Стефанија Николајевна
- Молчанов Алексеј Михајлович
- Покрошинскиј Иван Христифорович
- Протопопов Растислав Николајевич (42), рођен у Грозном, Русија (од оца Николаја), привредни чиновник
- Протопопова Нина Николајевна (39) рођена Федотова (у Санкт Петербургу, Русија од оца Николаја), домаћица
- Протопопова Братислава
- Самсонијевскаја Олга Николајевна рођена Захарова
- Сементовскаја Олга (62) рођена Дорофејева, Борисова супруга, домаћица
- Свентицкаја Варвара Фјодоровна
- Сиволов Николај Николајевич
- Федотова Алевтина (68) рођена Козлов (у Санкт Петербургу, Русија од оца Сергеја), домаћица
- Шимченко Наталија (26), од оца Тодора
- НН (убијен у кући Гавриловића где је службовао)
- НН (убијен у кући Гавриловића где је службовао)
- НН (убијен у кући Гавриловића где је службовао)
Последња три лица наведена у списку, која се воде као НН лица руске националности, према доступним подацима и посредним показатељима, највероватније су били заробљеници из Првог светског рата који су, након окончања рата, остали да живе у Новом Саду. Радили су као радници на имању породице Гавриловић. Због недостатка потпуне архивске документације, њихов идентитет до данас није утврђен.
При изради овог пописа коришћени су рад Александра Вејића „Истина о Новосадској рацији“ и подаци Меморијалног удружења „Рација 1942“, при чему су и једни и други извори сагласни да број жртава није коначан, те да је могуће да су неке жртве остале непописане, као и да је национална припадност појединих страдалих током времена изгубљена или погрешно забележена.
Душан Опачић – Братство
