Горан Вукојевић, привредник из Књажевца, који пословно сарађује са руским партнерима, један је од поштених српских домаћина који су своју русофилију исказали уписујући се у редове доносилаца Повеље нашег Српско-руског Братства. Како каже, русофилија је код њега потекла из породице, у којој је отац живот дао као велики борац у борби против фашизма. За њега, свака реч у Повељи је као светиња, јер говори о братству, а породица – то је највиша светиња и највећа вредност која ће и нас и Русе сачувати од зла.
Овим речима, Вукојевић коментарише процесе које сагледава у настајању новог света и још једном се саглашава да је зато српско-руско братство наш приоритет.
То пише и у Повељи, у којој се додаје и да је наше братство утемељио Свети Сава, на духовно-моралним вредностима. Оно има саборни карактер и велики значај за регион, Европу и свет.
Коментаришући позицију Русије као земље која је несумњиви војно-политички лидер савременог света, један од предводника БРИКС-а и светске већине, Вукојевић истиче да то мора бити наш једини пут ка коме морамо хитно и у пуном капацитету усмерити све друштвено-политичке снаге. За улазак у БРИКС, каже, нема времена за чекање.
На питање како види српско-руско братство данас и његов значај, те како, којом брзином и у којим сферама да га развијамо, Вукојевић упозорава на то да се морамо вратити почетку и онда ће се лако одредити кораци у садашњем времену:
Пре свега, морамо да прочитамо шта је било у прошлости да бисмо знали шта смо данас. Од тога шта је Хришћанство, од тога да смо сасвим сигурно ми и Руси један народ, од тога да нам је у Украјини и једнима и другима вера потекла… Према томе, ја нас доживљавам као један народ, и то онај који ће да заштити све хришћанске вредности од којих је породица на првом месту. Она је јединица онога што је ваљано, а не наказно, и њу треба чувати као светињу. Она је начин да се сачувамо као нормални људи.
Ми нисмо близу англосаксонаца, него близу Руса – са њима смо једна вера, један крст и један народ. То је тако за сва времена и даће Бог да тако буде.
Наше братство морамо да развијамо. А пре свега у сфери духовности, јер где је духовно ту је и сва друга надградња. Мислим на књижевност, науку и друго.
У јавним медијима нам се Русија представља као нешто што је далеко. Чује се само по неколико реченица – ако неко дозволи – шта Русија јесте и шта ми јесмо по потенцијалу.
Према томе, ту су и сви економски односи. Ако ћемо да гледамо на неквалитетну естетику, онда дајем предност Западу. Али пошто сам дуго година у реалном сектору – привреде, дајем предност другоме. И на тој другој страни треба да будемо са сваког аспекта, и у погледу надградње кроз културу и слично, и од основа, од темеља. Ту су Руси на високом месту, али мало је могућности да се то овде сазна, јер све треба да неко дозволи. Имам доста пријатеља на руској страни па имам те информације.
Дакле, морамо да се зближимо и да створимо једно друштво ништа мање перспективно од оних која нам се нуде са Запада. Ми нисмо можда довољно дисциплиновани, али то је поправљиво, а са друге стране Русија зна како се мора радити – она је ни из чега дошла на место земље број један у храни. А створили су много тога, а не само храну. Створили су све.
Да не заборавим улогу образовања. Ми овде у Нишу имамо Филозофски факултет и један одсек руског језика са 16-17 студената и то је све. А требало би да буде више, јер је руски језик – видећете – јако перспективан у свету који се ствара.
У том контексту, ми ни на другим пољима сарадње немамо шта више да чекамо. Политика је скуп могућег и ми на првом месту треба да кажемо шта је то што хоћемо. Ја бих „дао гас“ до краја. Није лепо да чекамо да нам други нешто уради. Имам у виду и то што мислим да не зна већина нашег народа, а то је да је Београд ослобађала руска Армија, а ми смо учествовати са два посто. Имајући и то у виду, морамо дати гас до краја. Јер, ово ће да се заврши, можда не брзо, али ће се завршити победом. Ми не треба да се прикључујемо после, него да останемо као што смо били 1941, када нисмо никога слали на Москву, нисмо били на немачкој страни.
Када је реч о слободи, слобода није у марки фармерки, мајице и патика. У Русији постоје све слободе и могућности. Али, трећи род – оно – не значи ништа.
Према томе, пут ка Русији је једини ваљани пут. Нама треба БРИКС. Ако ставимо економију на број један стварно ћемо доћи до БРИКС. На Западу погледајте експлоатацију и незадовољне, сав економски систем лежи на отимачини, долар се темељи на отетом.
Дакле, БРИКС је за нас једини могући пут, а оно – мало ћу овамо, па ћу онамо – на то треба заборавити за сва времена. Запад нама ништа није добро донео, то је зликовац српски – НАТО.
Реч је и о темељним вредностима. Налазимо их у књижевности… Прочитајте, упоредите, о чему пише Запад, а о чему руски класици. Руска душа и српска је једно!
Д. М.
