Русија нам је увек била највећи ослонац * Ми смо са Русима рођаци, а требало би да будемо браћа * Све нас соколи добар однос Додика и Путина * Веза међу народима је пресудна * Својствена нам је племенитост, која долази из духовности * Сигурно се нећемо определити за Запад, јер на њему наша суза нема родитеља
Гојко Ђого, велики српски песник и истакнути интелектуалац, члан Академије наука и умјетности Републике Српске и Сената РС, за Братство је оценио да је српском и руском народу потребно више повезивања по угледу на Братство, будући да, како је истакао, везе међу народима јесу пресудне чак и када политика наступа прагматично. Оно што нас разликује од Запада, а о чему посебно сведочи књижевност, јесте племенитост која долази из духовности. У будућности, зато, ако српски народ буде морао да се опредељује, определиће се за православни свет који је нама Србима „проширена кућа“, каже Ђого.
Међутим, то за нас неће бити ништа ново, будући да имамо заједничке корене и заједничку прошлост коју српски народ и српски свет дели са руским народом и руским светом. Коментаришући ово, Ђого резимира:
– Везе између Срба и Русије су, зна се, веома старе, али су посебно појачане од пада Византије и турског ропства у које је пао овај део света –све до Беча. У време док нисмо имали своју Патријаршију, везе са Русијом су биле – пресудне! Успостављањем српске цркве, везе су институционализоване. Наше владике су редовно ишле у Русију и оданде се снабдевале свиме што им је требало. С друге стране, фанари у Васељенској патријаршији су постављани уз сагласност Турске. Везе се биле прекинуте само кад је укинута наша Патријаршија, а затим се обнављају и посебно су интензивне у 19. веку, када, у сиромаштву и беди нашег народа и Цркве, чим би монаштво мало стасало, трчало је у Русију. Прота Матеја Ненадовић ишао је пешке одавде до Русије. И Свети Василије је ишао у Русију да би био завладичен. И Његош је са непуних 20 година ишао два пута у Русију… У Херцеговини се препричава да је Св. Василије из Русије донео нешто новца и – књиге, а књига није било код нас, него се усмено причало!
У периодима када Москва није могла да испуни наше молбе и захтеве, никад нисмо пали у руски заборав. Русија нам је увек била највећи ослонац, и кад је реч о односима према Западу – између аустријске и турске империје.
Да, Српска Православна Црква је имала ослонац у руском православљу у најкризнијим временима…
Тако је, а посебно под Турцима, кад је укинута Патријаршија, кад су Срби били обезглављени, само са кнежевским малим самоуправама. У тим временима, на свим преговорима Турске и царске Русије, Срби су увек били тема и били су под шеширом Русије. Ми нисмо увек били задовољни поступцима Русије, рецимо у време Првог српског устанка. Мислили смо да ћемо брже стићи до аутономије, али Руси су тад имали своје проблеме и нису могли да нас заштите онако како су желели.
Да ли смо Русима показали адекватну захвалност за оно што јесу урадили за нас? Сетимо се само тога да је славна света породица Романових изгубила и круну и животе ради нас, желећи да заштити српски народ. То је велика жртва!
Кад погледамо како се која земља укључивала у Први светски рат, видимо да су Руси ушли у рат да Србија не би остала без игде икога!
Морали бисмо да у нашем памћењу коригујемо свој однос према великој жртви коју су Руси учинили. Тако је пропало руско Царство и са овог света је нестала света породица Романових, који су у страшном историјском тренутку стали на страну Србије. О томе се са више захвалности говорило у Југославији између два светска рата, када су у Србије биле десетине хиљада руских избеглица. После Другог светског рата се односи развијају комунистичком линијом, Руси подржавају леви покрет и занемарују покрет на челу са ђенералом Михајловићем. После 1948. се односи затежу и тек се поправљају од Стаљинове смрти. Романови и њихова жртва ни тад нису помињани. Тек сада, у последњих двадесетак година, ми надокнађујемо тај историјски дух и то је дивно. Подигнут је и овај прелеп споменик у Улици краља Милана…
Савремени односи Срба и Руса су доживели још један симболичан тренутак: Руси су завршили Храм Светог Саве на Врачару. Шта је за Вас то значило? Како видите наше духовне везе данас? Не заборавимо и да граде српско-руски духовни центар у Бањалуци.
Свети Сава је рекао да смо на раскршћу, запад за исток и исток за запад. Кућа нам је насред друма. Морамо се понашати водећи рачуна о историјском контексту и географском положају. После бомбардовања Југославије од стране западне Алијансе, под циничном лозинком „милосрдни анђео“, нама су практично остали само Руси и немамо се на кога другог ослонити – свеједно да ли то експлицирамо или не експлицирамо. Морам одати признање нашој власти што се труди да колико може очува пријатељске односе, где је један од малих потеза да се не уводе санкције Русији и да се не опредељују против. За Русе то много не значи, али има симболично значење. Хвала Богу да Руси разумеју положај Србије и много нам не замерају. Отуда овај низ потеза братског разумевања. Између осталога, и успостављање овог српско-руског Братства, или успостављање Канцеларије Амбасаде Руске Федерације у Бањалуци. То је добра идеја – да се повезујемо институционално!
Не знам да ли баш има пуну подршку тај став наше власти између две столице, да лавирамо колико је могуће да сачувамо несврстаност. Колико ћемо издржати – не знам, јер ће нови земљопис у Европи да зависи од завршетка руско-украјинског рата. Најбоље би било да се тај рат оконча без понижења иједне стране, и заиста Руси нису применили стратегију као Израел који је у Гази смрвио цео један народ. Они знају да је то један народ. Као кад би се ми тукли са нашим крајишницима… Нама су крајине заправо „Украјине“. Путин је америчком новинару испричао анегдоту да су опкољенима у Маријупољу понудили да се предају, а они су одговорили „Руси се не предају“. Реч је о томе да видимо руску опрезност, а не руску немоћ, у томе што Руси напредују постепено.
Кад је реч о нама, питање је шта ће бити са нашим односом према ЕУ, јер имамо пожар у нашој кући, а то је Косово, и то је наша главна тема. Друга невоља је протекторат у БиХ. Треће је понашање политика у Црној Гори према и Србији и Русији. То је преседан! Неизвесна је будућност, на нама је да трпимо, а у томе смо светски рекордери.
Па ипак, на будућност се може утицати. Србија и РС су донеле Декларацију о заједничкој будућности. Реч је о институционалном повезивању. Међутим, има ли српске заједничке будућности без повезивања са Русијом?
То је неколико тешких питања. Декларација, као и сви такви папири, има намену да подржи РС. Нови протектор, који је на дивљи начин успостављен у БиХ, опет Немац, мења Дејтонски споразум на штету РС, задирући сасвим дубоко. Мада, нисам сигуран да Запад жели да БиХ буде независна муслиманска република, налик на овај други ентитет…
Да ли је Русија та која то спречава – то гушење РС?
Ту нас све соколи овај добар однос Додика и Путина! Као што видите, Додик веома често путује у Русију. Нико од нас не зна какви су разговори – до које међе иду. Надам се да је то та политика коју заступа председник Додик и да је усклађена са мишљењем Путина и Русије. Овакве институције, као што је ваше Братство, припомажу томе и добро би било да се таква удружења умножавају и да везе између народа буду што чвршће. Политика и власт су некада прагматично деловање, усклађеност са приликама. Као роба на тржишту. Корак напред, па назад, лево па десно. Али, веза међу народима је пресудна! А ја сам сигуран да од бомбардовања Југославије те везе јесу све интензивније. Ако би правили анкету, огромна већина би изразила симпатије према руском народу, и то ме радује, морам да признам, свеједно како се наша политика односи према Русији и у том компликованом односу рата Русије и Украјине. Добро је што се Србија не ставља ни на једну страну, а не дај Боже да се понаша као Црна Гора.
Од бомбардовања нам говоре да смо део западне цивилизације, а ми се боримо да нам та западна цивилизација не буде наметнута. Где смо, према вама као књижевнику – да ли смо део западне или источне цивилизације?
Исток на Западу и Запад на Истоку. Од Светог Саве на овамо, наш идентитет је дубоко укорењен у историју и словенски мит, и заједнички језик – старословенски, црквенословенски, па српскословенски. До Вукове реформе смо се лепо споразумевали са Молдавијом, Украјином, Русијом и нису нам били потребни преводиоци. Чак и са Румунима, све док нису узели за основу романску групу језика. Цивилизацијски, ми припадамо византијском корпусу и Православљу. Ми смо Европа. Ни Руси нису источна цивилизација. Ми и Руси припадамо и једној и другој страни, Руси су са Истоком, наравно, имали више контаката. На пример, ми смо у 19. веку преко Карловачке митрополије добили културни утицај отуда, а од Руса преко књижевности. Руску филозофију откривамо тек у последњих пола века.
Руска литература је код нас била једна врста моде. Код младобосанаца и међу омладином уопште је било популарно да се чита Рат и мир! У време кад сам ја био дечак, на селу се сматрало да је неко интелектуалац ако је читао руску преведену литературу, која се сматрала – светим књигама. У 19. веку се руска литература преводила убрзано… И између два рата су наши наставници, критичари, теоретичари и писци читали Русе, а дистанца је дошла са социјализмом, односно социјалистичким модернизмом педесетих година. Кренули смо према Западу, англосаксонској књижевности. Она је почела да продире и у Русију.
Кажете да се враћамо руској књижевности у последњих 20 година. Које су то вертикале које промовише руска књижевност, које су идентитетске вредности због којих нам је руска књижевност привлачна? Шта су нам заједничке вредности?
Књижевност не служи само за забаву него и обликује карактер. Књижевност и култура су темељни стуб сваког цивилизованог друштва. Чак више него привреда. У руској књижевности се много више осећа душа него у западној књижевности. Чехов и Хемингвеј пишу сваки на свој начин. Али племенитост која окружује руске писце, то немате на Западу. Запад то примећује… Посебно се говорило о томе када су преведене Сеобе на француски.
Последњих година код нас стиже све више превода нама мање познатих руских писаца. Савремени руски писци се много читају и код нас и на Западу! О тој чињеници говоре и наши слависти, будући да је на Западу књижевност у озбиљној кризи и писци се жале да њихова реч нема одјека. И зато, у Србији је све мање превода француских и англосаксонских писаца. Морам додати да се пољска књижевност код нас много читала и чита, можда и више од руске.
Каква је будућност српско-руских односа?
Ми смо са Русима рођаци, а требало би да будемо браћа. Зависно од тога како буду изгледале границе, биће и наш однос према Русима, а мислим да ће православно братство опстати као што је опстајало кроз векове и да ће све више добијати на значају. Последње деценије су показале да се на Западу немамо на кога ослонити. Ако пребројимо злодела Немаца и Аустријанаца над Србима, запањићемо се. У последњем бомбардовању, немачки авиони су први пут од Другог светског рата узлетели у туђу земљу и право на стару мету – Србе. Срби су потпалили ватру у којој су пропала три царства, укључујући турско и аустро-угарско. Немци нам то не заборављају. Посебно то видимо у БиХ. Наша политика је да будемо трпељиви, јер и наш народ у великом броју живи и ради у тим земљама.
И поред наше трпељивости, Запад је у УН изгурао да се усвоји срамна резолуција о Сребреници. Русија је била главна која је помогла да се српски народ избори да та оптужница доживи фијаско – да добију много мање гласова од онога што су планирали и очекивали. Човечанство је показало да није на њиховој страни. Тај отпор човечанства не би могао бити без Русије…
„Смрт је мајстор из Немачке“. Тај стих можемо стално цитирати. Чак и кад су односи са Немцима врло добри, видимо да Немци смишљају овакве папире. До неба хвала Русији и Кини! Наша дипломатија је обавила добар посао, али добрим делом можемо да захвалимо Русији и Кини и другим моћним државама у свету које су биле на нашој страни. Прича о геноциду је смишљена као рана која неће дуго зарасти.
Та прича је смишљена да нас историјска вертикала означи не као херојски и слободарски, него као геноцидан народ. Али, да погледамо у будућност. Настаје нови свет у коме Русије и Кина имају водећу улогу. Да ли ћемо се прикључити благовремено?
Неолиберални поредак који се промовише на Западу неће се „примити“ на наш део православног света. Свет ће бити или мултиполаран, или ћемо имати још жешћи „хладни рат“ или – катастрофу. Променила су се оружја! Или ће доћи до споразума или се ником добро не пише. Англосаксонци држе као вазале европске државе преко војних база и финансирања НАТО који је као ратнички ред Светог римског царства. То је та велика звер, та Америка. Тако је ми видимо, а не као колевку демократије. То је каубојски свет без икаквих моралних ограничења.
Мораће да се промене наше представе о свету и нама ће бити ближа прича која долази са Истока. О кинеској цивилизацији не знамо довољно, али када је реч о православном свету – ми смо проширена кућа. Ако морамо да се опредељујемо, сигурно је да се нећемо определити за Запад, јер на њему наша суза нема родитеља.
Диана Милошевић