Духовне, културне и уметничке везе између српског и руског народа представљају један од најзначајнијих сегмената историје православних народа на простору југоисточне и источне Европе. Оне су се нарочито интензивирале у периодима политичких нестабилности и османске доминације над српским земљама, када је Русија, као снажно православно царство, постала кључни ослонац у очувању црквеног живота, уметничке традиције и националног идентитета Срба. Ове везе нису биле ограничене само на дипломатске или материјалне видове помоћи, већ су се манифестовале кроз размену уметника, богослужбених предмета, икона, рукописних књига и иконографских узора.
Посебно место у овом контексту заузимају руски иконописци 17. и 18. века и њихова дела присутна у манастирима Фрушке горе, која је с правом названа „Српском Светом гором“. Њихово деловање имало је пресудан утицај на формирање нових стилских праваца у српској црквеној уметности, чиме је успостављен континуитет између руске реформисане иконописне праксе и локалне уметничке традиције.
Манастиру Велика Ремета припадале су четири иконе настале 1687. године: Три јерарха (свети Василије Велики, свети Григорије Богослов и свети Јован Златоусти), Богородица са Христом, Свети Никола и Свети Јован Претеча. Иконе су дело московских дворских иконописаца Тихона Иванова, Леонтија Стефанова, Спиридона Григорева и Ивана Максимова. Ови уметници, ученици или блиски сарадници дворског сликара Симона Ушакова, припадали су кругу реформатора руског црквеног сликарства 17. века, које је прихватило нове естетске и иконографске концепте, уз постепено напуштање строге средњовековне схематизације.
Значај ових икона превазилази њихову вредност као поклона руских црквених и државних власти. Њихово присуство у српским манастирима представљало је снажан подстицај развоју нове уметничке оријентације у српском сликарству, нарочито у оквиру Карловачке митрополије, где су руски узори одиграли кључну улогу у формирању барокизованог иконописа.
На иконостасу су се, поред циклуса Дванаест апостола, Дванаест пророка и Дванаест празника, налазиле и две престоне иконе: Исус Христос и Богородица са Христом, приказане у допојасним фигурама. Ове иконе, рад руских иконописаца, пренете су 1739. године из манастира Раковице код Београда, након поновног пада тог подручја под османску власт. Игуман манастира Раковице, Григорије, добио их је на поклон заједно са даровном повељом, као признање за своје заслуге у политичком посредовању између руског и турског посланика током преговора о Карловачком миру.
Присуство руских иконописаца Јова Василијевича и Василија Романовича у Карловачкој митрополији имало је изузетан значај за развој домаће иконописне продукције. Њихово деловање омогућило је непосредно преношење нових иконографских образаца, сликарских техника и естетских схватања, што је знатно утицало на обликовање српског црквеног сликарства 18.века.
Дуготрајна и континуирана помоћ Русије српским манастирима потврђена је и бројним историјским изворима. Изградњу Сретењске цркве у Крушедолу, подигнуте између 1512. и 1516. године као женски манастир са монашким ћелијама, омогућила је деспотица Ангелина Бранковић уз значајну материјалну помоћ великог руског кнеза Василија, који је том приликом послао четири товара самурових кожа и четири хиљаде белки. Од 1753. године Сретењска црква постаје метох манастира Крушедола.
О руској помоћи манастирима на Фрушкој гори сведоче и подаци о путовањима српских монаха у Русију ради прикупљања милостиње. Бешеновачки калуђери боравили су у Русији 1628, 1648, 1670. и 1671. године, док се игуман манастира Беочина, Антоније, 1629. године упутио у Русију са циљем прикупљања средстава за довршетак манастира. Током XVII века нарочито су интензивне биле и везе манастира Хопово са Русијом, што додатно потврђује дубину и континуитет ових односа.
Сви ови примери сведоче да везе између српског и руског народа нису биле само политичке или материјалне природе, већ пре свега духовне и културне. Русија је у тешким историјским тренуцима представљала ослонац српском народу, док су српски манастири постајали места сусрета заједничке православне традиције. Иконе, дарови и уметници нису били само носиоци естетских вредности, већ и симболи братске солидарности, међусобног поверења и трајне сарадње два народа, утемељене на заједничкој вери, историји и духовном идентитету, који су кроз векове остали нераскидиво повезани.
Текст је заснован на изворима из књиге „Фрушкогорски манастири“, аутора Оливере Милановић-Јовић и Петра Момировића, коју је 1975. године у Новом Саду издао Раднички универзитет „Радивој Ћирпанов“.
Б.С.
