Александар Боцан-Харченко, амбасадор Руске Федерације у Републици Србији одржао је 26. септембра 2024. године у београдском Институту за међународну политику и привреду предавање под насловом „Руско-српски билатерални односи у актуелним геополитичким околностима“. БРАТСТВО доноси неауторизовани стенограм целог предавања, као и одговора на два питања постављена по завршетку предавања.
У прилог теме и суштине нашег данашњег предавања, да вас обавестим да је данас председник Владе Србије имао састанак са директором Института „Гамалеја“ Гинзбургом, који је у свтским димензијама позната личност. Углед и положај стекао је у доба Ковида 19, јер је баш он заслужан вакцину Спутњик и зато што он спасава људе. Србија има своју производњу Спутњика још од онда, а данас је он овде да би обишао адекватне институције, како бисмо наставили сарадњу у ширим димензијама, у области израде различитих врста вакцина. Почео сам са тиме, јер је то јако занимљиво и пример је који показује суштину и основну жељу какви морају да буду, а и јесу, наши односи: окренути према човеку, према нашим народима, према хуманости пре свега. Али исто тако, они треба да буду на највишем могућем нивоу савремене технике и технологије у свакој области.
То је увод у наш разговор.
Почео бих сажето са неколико теза које се односе на наше оцене садашње ситуације у свету. Ако разматрамо садашње стање билатералних односа Србије и Русије у савременим приликама, онда ћу почети од тог последњег – прилика међународног развоја.
Полазна тачка је да смо сви ми сведоци стварања, а у садашњој фази и јачања нових центара снаге и утицаја Азије, Глобалног Југа и Глобалног Истока. Постоје нове угледне институције интеграције и сарадње на потпуно новим праведним и правичним темељима и условима. Пре свега то је БРИКС, као и ЕАЕС где Русија најактивније делује, затим ШОС и друге институције у Азији, Латинској Америци, а сада јачамо и институције где Русија није чланица – као што је Исламска конференција у којој је Русија посматрач, нема формални статус, али има односе на билатералном или нешто ширем нивоу. Ми видимо и подржавамо те институције – као у Латинској Америци, где се сада уклапају у нови развој међународног реда, међународних догађаја, у правцу стварања мултиполарности.
Она се ствара, тешко иде, али је она будућност међународног развоја и међународне заједнице.
То је објективни процес, објективни тренд међународног развоја и ту не би био проблем кад Запад не би на сваки могући начин застрашивао – од економије, па до коришћења војних мера – да би спречио тај развој у циљу очувања своје доминације и свог првенственог утицаја у свету. То је објективно немогуће, јер, рекао сам већ, покрет наше Земаљске кугле према мултиполарности је објективни развој догађаја. Положаји који су постојали деценијама – па, мењају се. Волео неко ову ситуацију или не, мора да је призна и да се уклопи. Запад се одупире, због тога се стварају кризе, и постоји једна значајна криза на глобалном нивоу.
Вашингтон и савезници – Европа и ЕУ, земље ЕУ, а и шире ван Европе, које делују на основу онога што Вашингтон наложи, а што није савезништво у правом смислу речи јер доминира Вашингтон, и сада је још велика и снажна група земаља које раде за циљеве САД – они сматрају да по тој доминацији удара Кина, Иран и низ других земаља. А што се Русије тиче, основни циљ се није појавио 22. фебруара 2022, са почетком Специјалне војне операције, него раније: да се разбије Русија и постигне стратегијски пораз Русије. То је било и речено не овај или онај начин.
Али ни ми, ни други, нисмо будале да не разумемо о чему се ради. Јер, они су сада почели да говоре отворено, али су тај циљ кроз другачије формулације изражавали и раније, још пре 2022, и пре 2014. Почели су одмах кад је Русије почела да се економски оснажује, а то је годинама пре СВО.
Један циљ мог предавања је да вам још једном покажем да све што се дешава и што је став и политика Запада према Русији није резултат специјалне војне операције, него наставак онога што је било раније. То је, рецимо, било уништавање – од стране Вашингтона уз подршку ЕУ, па и НАТО савезника у Европи – свега што смо ми скупа називали: основ стратешке стабилности. Уништавање низа стратешких уговора о ограничавању и контроли наоружања. Низ тих уговора је био темељ стратегијске стабилности. Даље, рецимо, велики је био постотак предвидљивости развоја догађаја у војно-политичком смислу: очување суздржавања је било уништено. Била је уништена контрола – низ уговора, што се Европе тиче – конвенционалног оружја и конвенционалниих оружаних снага: смештај, количина итд, и мера поверења у тој области.
На жалост, Русија је морала да одговори, јер је немогуће да ми поштујемо неки уговор кад је једнострано поништен од стране САД или других западних држава. Ми смо то морали. А нисмо то одмах урадили. Ми смо још неко време, а и сада, ми смо званично прогласили да смо одустали од стратешких уговора, али у пракси, ми још радимо и развијамо свој војни потенцијал мало више у тим оквирима. Не излазимо изван, јер сматрамо да је то у сваком случају важно: да будемо суздржани колико је то за сада уопште могуће.
Постоји потпуно поверење што се тиче свих ових питања са Белорусијом, која је наш најближи савезник у оквиру Савезне државе. И у војном смислу нам је најпоузданији партнер. У ствари – најближа држава. У овом случају користим и оно што председник Белорусије воли да каже. И постоји поверење председника других држава са којима имамо присне односе стратегијског карактера, у ствари савезничке односе. Није то формално савезништво, али било Иран, било Кина… а и са Индијом се развија сарадња у свим смеровима.
Што се тиче интеграција, за вас је, мислим, најзанимљивији БРИКС. И прошле године, а и сад је „превише“ доказа да БРИКС брзо постаје једна од најугледнијих и најперспективнијих институција/организација у свету. Ово не везујем, и не желим да наметнем мишљење да је то резултат руског председавања у БРИКС. Последњих неколико година је урађено безброј активности и проширење делатности ове институције која укључује најмоћније државе. Што се тиче технологије, мења се уобичајена слика о САД, Европи и оног низа држава које су са њима. Слика је сад потпуно друга – БРИКС је једно од језгара најсавременијих технологија.
Што се тиче светског производа: за сада имамо равнотежу са Западом – узимам Г7 за поређење – а прогноза на основу објективних трендова развоја показује да ће за низ година БРИКС имати првенство у бројкама светске производње. Сада су бројке сличне. Крајем деведесетих година су биле два пута мање. Динамика је, наравно, очигледна.
Што се тиче врсте делатности: не знам која сфера људског живота постоји, а да је БРИКС не би обухватао.
И као човек пратим шта се дешава у БРИКС, јер су се појавиле неке манифестације и догађаји које нисам могао ни претпоставити да би БРИКС обухватио и те сфере: нешто има омладинско, нешто у спортским активностима, нешто у области кибер-спорта.
Најважнија је, наравно, економија и политички дијалог у том оквиру, привреда, трговина и финансије. И то финансије на новим основама – да БРИКС изађе из зависности од долара. За сада излази успешно. Кад сам говорио о променама у свету које су глобалног карактера, нисам споменуо па морам сад да кажем, да се морају мењати и познате финансијске институције створене на основу Бретонвудских уговора. Оне су претворене у доминацију долара, односно у доминацију САД. У том смислу, у политичком, јасно је да у свету то није прихватљиво. То спречава нормалан развој свих држава, које морају, на основу Повеље УН, да буду једнаке и суверене, а то је препрека за развој. Велика препрека, која ствара и ствараће хаос у финансијском смислу је долар – мислим да свако разуме да се он штампа по њиховој жељи.
Што се тиче УН, почело је заседање Генералне скупштине. Ово је недеља високог нивоа. Председник Вучић је говорио. Као што смо и очекивали имао је храбар говор. Ово кажем у своје име, мимо оцене министра Лаврова, који тамо Русију представља и имао је више састанака.
То још једном показује да је изолација Русије велики сан који не може да се оствари.
А што се тиче говора председника – па наравно, храбро! Издваја се, и Србија се издваја из низа држава које само понављају шта Запад каже, јер има свој став и има свој став што се тиче сарадње са Русијом. То је тврд и доследан став. Говорим вам као човек. Без претеривања. Моја маленкост сазнаје да тај став око Косова јесте веома доследан, чврст и знам од оних дана кад смо били у преговорима – Русија је била у Контакт групи – да је јако тешко да се брани тај чврст став уз притисак и напад Запада.
Ево још једна тачка, која би за вас била значајна и занимљива, а која се тиче војно-политичке ситуације, при чему не желим да правим посебан осврт на Украјину и СВО, али желим да о томе говорим у ширем контексту. Све што се десило од 2014, а можда и од раније: државни удар и ситуација у Донбасу од 2014.до 2022, приморали су Русију и председника Путина да почне СВО. Све је познато, ви то пратите, разлози свих тих дешавања су веома познати. Али, ово је једна од до сада најоштријих фаза борбе Запада против Русије, односно против новог светског реда и борбе да свет и даље живи на основу Повеље УН, а не на основу њихових правила. Јасно је да се води рат НАТО и Запада против Русије на терену Украјине и о трошку људства Украјинаца. Што се тиче САД, свако зна историју, то је њихов традиционални начин вођења рата. Пре сто година и сада, они највише воле да нема ратова код њих, а да од свега тога имају највећу добит. Сад је ситуација невероватно заоштрена, држи се на ивици катастрофе – то је апсолутно јасно. Запад изгледа да нема појма, и не жели да има разумевања за последице и избегавање катастрофе на чијој се ивици међународна заједница сад налази.
Због свих претњи које постоје, удараца у дубини Русије, и тежим наоружањем, и разорнијим наоружањем већег домета, Председник и низ институција, а Савет безбедности пре свега, Министарство спољних послова, Министарство одбране и Канцеларија Администрације Председника су дуго радили на обнови концепта нуклеарног суздржавања. Јер, нуклеарна тријада, основ очувања суверенитета Русије, био је, јесте и биће, за Русију као нуклеарну силу – нема ту никакве друге приче, то је темељ свих темеља, од завршетка Другог светског рата. Наш СССР су приморале САД да се то уради због употребе нуклеарног оружја први пут, без икаквих војних неопходности, у Јапану. Без икаквих војних неопходности – само за демонстрацију силе, за светску заједницу и међународни ред које је тада морао да се успостави – да се покаже ко је газда и ко ће наређивати свима како да се живи у будућим деценијама. По цену невероватног напора, у земљи која је изашла из такве катастрофе каква је био Други светски рат, Отаџбински рат код нас, тај паритет је био створен и биће очуван и сада по сваку цену. Они су приморали нас да обновимо ову доктрину. Па биће обновљена, наравно, и војна доктрина. Биће укључене иновације, што се тиче нуклеарног оружја, раније је било претпостављено као одговор, а сада се претпоставља употреба нуклеарног оружја у случају напада који представља критични ризик по опстанак и суверенитет земље. Ако је у питању, рецимо конвенционални удар, веома је важно, одлучно је укључено да цела група држава које су савезници и који би на овај или онај начин учествовали у нападу – биће одговорено свакој земљи, ако напад остварују и ненуклеарне земље уз подршку и обавештајни рад и припреме од стране нуклеарних држава. Русија остаје суздржана што се тиче рата и употребе нуклеарног наоружања, али биће одговора.
Постоји прича која путује светом да Украјина тражи од својих претпостављених дозволу да употреби оружје у дубини Русије. А Украјина нема ништа заједничко са таквим врстама наоружања, јер све припреме, обавештајни подаци – васионски, од пројектила до обезбеђења, све је западно. То је уствари акција Запада, а није Украјине. Формално, агресија ће бити од Украјине, или неке државе, која није нуклеарна, али неће бити одговора само тој земљи. Биће одговора, одговарајућег одговора широј групи земаља које су директно укључене у напад. То је важно, та концепција. Наши су радили у тесној сарадњи са колегама из Белорусије, на основама потпуног разумевања и савезништва. Јуче је било разматрано са председником Путином на заседању Савета безбедности, нису биле све отворене информације, али мислим да ће ускоро бити и одлука Председника, па ћемо имати нови темељ коришћења нуклеарне тријаде.
Ми радимо оно што мислимо, да бисмо обезбедили суверенитет нас и наших савезника, и то је доследно одлучено. Како то прихавта Запад, то не знам. И нећемо сазнати. Да ли они још сматрају, што је лудо, да када је у питању нуклеарно оружје, шта то у ствари значи. Има књига, и они су их штампали раније – у Западној Немачкој су штампали, о последицама нуклеарног удара, за децу у вртићу, па могу да прочитају, а лепо имају и слике шта су последице за малу заједницу и шире, за целу земаљску куглу.
У таквим околностима, ми са Србијом имамо утемељене односе и одавно смо их развили, а најважније је да се Србија није прикључила западним санкцијама, што нам оставља добар основ за сарадњу и наставак сарадње од 2022, када је ЕУ увела те санкције. Признајем, делујемо у веома отежаним околностима, немогуће је да радимо као раније, то је објективна реалност, па су неки замерали – а читао сам замерке и на моју адресу – сматрали су да Русија нема интереса за развој сарадње са Србијом. Интерес постоји, велики интерес за развој односа са Србијом, из познатих разлога. Веома смо блиски народи и земље.
Што се тиче приоритета у спољној политици Русије, они су, наравно, промењени. Европа, Западна Европа, ЕУ – шта је НАТО, а шта Европа, то је тешко да се разликује. Ово је дугорочни заокрет на Исток, то ће нам бити бољи, поуздани правац, поштује се сваки уговор.
Србија ће, што се тиче Европе, остати наш партнер. Ми ћемо остати ту. Ништа се није променило. Ми смо уз Београд.
Што се Косова тиче, користићемо и даље наш положај као стална чланица СБ УН. А Косово остаје, без обзира што постоји тај, као-дијалог Београда, Приштине са ЕУ, СБ УН остаје и било је и примера у овој години – сви су гледали на СБ УН. СБ УН ће остати основни терен за расправу око Косова. Криза није решена. Криза остаје веома опасна за регион Балкана и шире. И Резолуција 1244, без обзира што је Запад крши. Кршио ју је одмах од 1999. Али, она постоји. И ми ћемо наставити у том смеру и штитићемо независност и територијални интегритет Србије свом снагом, као свој циљ. Верујте у то. Да.
Још, не могу да заобиђем Републику Српску и ситуацију у БиХ. Она је једна од кризних тачака у региону. Ми ћемо, наравно, штитити Дејтон и могућности кохеренције, сва права која је РС стекла на основу и као резултат дејтонских преговора и на основу мировног споразума, која има и имаће.
А на крају, реторички питам: знате ли да ли постоји питање у региону које је Запад решио, успешно решио? Колико ја знам, гледајући ситуацију од 1991, када је настала југословенска криза, нема ни једног питања које је решено. Косово и Босна су највеће кризе, али нису решене и тензије са Хрватском, укључујући и отворена питања мањих тензија које су отворене или мање више прикривене, али оне остају, међу државама региона које су постале чланице ЕУ. Није решено ништа. Уопште ништа није решено. То показује да је било илузија, у региону… У Србији их није било, али у ширим димензијама региона је било илузија да ЕУ сама по себи, ако сте члан, аутоматски решава сва питања. Таквих илузија је било и крајем деведесетих и почетком двехиљадитих. Више пута сам чуо од наших тадашњих партнера из ЕУ: тај Западни Балкан, чим се придруже, биће све одједном преко ноћи, биће свеједно – Косово, Босна, нема ту граница, нема етноса, нема разлика, сви срећни и сви живе у пуној слози. У 2003. у Солуну су само о томе причали. И, ни једно питање није решено. А није решено, мислим, због тога што је Запад у својој доминацији и осећају искључивости преузео све. А, друга ствар је да неким круговима, Вашингтону, није у интересу да се смири ситуација на Балкану. Јер, њима је боље што је за Европу теже! Враћам се на Украјину, јер – шта за сада можемо да кажемо, да ли има неког постигнућа? Наравно има. Они су вероватно хтели и учинили су највећу могућу штету за Европу и ЕУ, у економском смислу и сваком другом.
Хвала вам !
По завршетку излагања, Александар Боцан-Харченко је одговорио на два питања сарадника Института:
Рекли сте да је ваш председник био принуђен да почне СВО. Како видите развој догађаја да је није почео?
Пре свега, они су почели војну акцију још пре СВО. Разлика је у неколико дана, масовно бомбардовање Донбаса је било 17/18 фебруара. То је био почетак шире акције војске која је, за разлику од 2014, добила више наоружања. Нама су причали да неће добити летално наоружање, а добила је и била је оснажена у циљу припреме за 2022, за ширу акцију у Донбасу. Шта та акција значи потпуно је јасно, јер су они и раније политички рекли да руском језику нема места на простору Украјине. Били би исељени.
Што се тиче Србије, српског света и народа, ту не морам да објашњавам какве последице имају такве акције. Добро се зна Олуја и све остало. Има примера. Сличност са понашањем најмоћнијих постоји. Југославија, земље Блиског истока, Либија. Југославија је била њихово прво искуство за промену светског реда. Онда би било ширење на Донбасу, па даље ширење НАТО присуства сасвим близу виталних центара Русије. НАТО је отворено говорио да их занима Крим, Одеса, Црно море и други делови Украјине, који им требају за инфраструктуру НАТО, што је директна претња за Русију. То им је требало уз стратегијски пораз Русије.
Друго, ми смо учинили безброј напора, безброј напора да добијемо бар неки резултат у имплементацији Минских договора. Сузбијено је све. Они су кочили све могуће. А сада не морам да објашњавам, јер су Меркел и Оланд признали да су им Мински договори требали да би имали временско одстојање, да купе време за припреме и јачање војске Украјине. То су сами рекли 2022, али такав начин споразумевања и преговарања за бившу Југославију је веома познат свакоме ко је пратио кризу у бившој Југославији. Сваки, и мањи и већи уговор, укључујући и Дејтон, хтели су да за себе искористе – чак и мањи прекид ватре су користили за јачање друге стране. Било хрватске или бошњачке, оне стране која са Србима ратује, па био прекид десет дана или годину. Одмах, чим дође до побољшања позиција српске војске било где, тражили су од Београда прекид ватре. А уопште, никада није било прекида ватре кад је српска војска била у тешком положају. Обратно, тад су тражили више војних активности.
Рат у Украјини је почео државним ударом 2014, и настављен је на Донбасу од 2014. до 2022. Перспектива је потпуно јасна. Донбас је тражио самосталност и војну помоћ од Руске Федерације, што је било сасвим на основу повеље УН. За разлику од Запада који бира. У случају Србије је најважније право народа на самоопредељење, Косово може да добије самосталност, нема ту суверенитета, нема ништа. А у случају Украјине, суверенитет је најважнији, а самоопредељење не постоји ни за кога.
Што се тиче Повеље, два принципа се налазе на истом нивоу и све зависи од ситуације. Што се тиче Русије, ми тражимо и желимо да будемо доследни. Косово нисмо признали, такозвану независност, јер Косово и албански народ који тамо живи није имао разлога, није било претњи и није био угрожен од стране Србије. И, није био угрожен његов опстанак на Косову. Имали су сва права, још у бившој Југославији су уживали права, а касније су сва права добили. Питам: ко је албанском народу на Косову забрањивао албански језик? Нико, уопште! Београд је давао и додавао могућности да развију албански језик, универзитет, литературу, могућности и шта год желе. А Русима је у Донбасу забрањен руски језик о чему је кијевски режим отворено причао.
На крају, нисмо ми присталице рата и војног решења. Због тога, док Запад није био директно укључен у сукоб, ми смо се сложили да покушамо да се договоримо. Наш председник и министар Лавров су не знам колико пута причали и објашњавали, дошли су у априлу 2022, два месеца после почетка СВО, до довољно прихватљивих компромиса и уговора. Добили су и потписе. Парафирано. Али, људима кијевског режима је било забрањено да потпишу. Њима је Запад рекао – није важно ко, Џонстон у овом случају – баците то у канту за смеће, а ми ћемо вама дати оружје, јер је неопходан војни пораз Русије. Циљ је војни пораз Русије. И сада кијевски режим тражи – јуче је не знам колико људи чуло Зеленског у Генералној Скупштини УН – била је мала група људи, јер он сваки пут исто каже, а ником није занимљиво да у УН то чују – да узму у обзир пре свега његове интересе. Његове. Не Украјине него његове личне! Његов председнички мандат је завршен и он је председник само док траје рат. Он тражи наставак рата. Донео је неки безвезе план. Какав, бре, план!? Он је добио налог да води рат даље. Интерес кијевског режима, групе људи у Кијеву је да рат даље траје.
Одговорио сам шире, али сте добили одговор на ваше директно питање.
Још краћи одговор: да нисмо почели СВО, било би још горе.
Имајући у виду јавни позив Путина Вучићу да присуствује самиту БРИКС, какво је расположење поводом одлагања одговора?
Председник Путин је, наравно, узео у обзир стање наших односа са Србијом, без обзира на препреке које нисмо ми створили, као што сам већ рекао, и има визију будућности наших односа. Између осталог, желим да издвојим и да вам скренем пажњу на доста привлачну изјаву председника Вучића јуче или прекјуче, у Њујорку, у неком говору или интервјуу, залажући се за мир, он је рекао да кад се успостави мир, имаћемо невероватан развој у односима са Русијом.
Онда, ово што ми сад радимо, у садашњим приликама градимо будућност наших односа, па биће боље, наравно, како то у Србији кажу, онда ми можемо да кренемо брзо напред. БРИКС је у склопу овога и ми осећамо тај интерес који у Србији постоји. Ја нећу, и ми не улазимо у однос – Србија је кандидат за ЕУ, то је суверена одлука и став Србије, наравно. Ми задовољство имамо да Србија, као кандидат за ЕУ, има наравно своје могућности за развој односа са свима где има интерес. Било Русија, било Кина, било Иран, било друге земље, па и арапске, Емирати и Саудијска Арабија и све шире – Африка.
БРИКС привлачи пажњу Србије. Не знам зашто Запад каже – БРИКС, то је немогуће, и одмах кажу „упркос односу са Западом и ЕУ“. Не разумем зашто. То је политизирана тема, јер нема преклапања, никаквог сукоба или супротстављања.
Ми смо узели билатералне односе, интерес према БРИКС који постоји и испољава се и потпредседник Владе Вулин је о томе говорио приликом неколико боравака и разговора непосредно са председником. То је то. Он је позвао разумејући да тај интерес постоји, а сада, наравно, на председнику Вучићу је да о томе одлучи. Притисак уопште не долази у обзир. Неке примедбе ми не правимо. У нашим односима, ја немам ни једног примера када је он на нешто заборавио.
Д. М.
