- Нема кључног историјског питања у последњих 300 година, које је могло бити решено у корист Србије без руске помоћи
- Како мислите да се борите за Косово и Метохију без Русије?
- Руси нас сматрају себи равнима, браћом
- Сваки наш следећи корак ка ЕУ нас удаљава од Кине и Русије
- Не знам који то Србин може да испостави цену за Косово. Ја не могу
- Србофобија је рукавац русофобије
- Смењен сам зато што моја уверења Запад није могао да прихвати
У новијој српској историји постоји парадокс, а многе га чињенице изнова и изнова потврђују, а то је диспропорција између места које Русија заузима у архетипској свести народа и места које заузима у јавном животу. Док са једне стране постоји дубоко уверење да су Срби и Руси најближи народи, а Русија најближи савезник, у јавном простору није згодно носити вредносну етикету- човека Кремља. Док многи његов одлазак на Параду победе тумаче као махање црвеном марамом пред очима Запада, Александар Вулин, истина, само остаје доследан ставовима које је заступао и пре него што је дошао на високе функције. Са њим разговарамо о томе да ли због својих уверења трпи притиске, која је цена јавног заступања српских интереса, те како објашњава парадокс да што је више русофилства у народу, мање је Русије у јавном простору.
То није од јуче, сматра Вулин. Увек је тако било. Увек је народ волео Русију и делио вредности које Русију чине овако великом и оволико вредном, и увек су они који су га водили више били окренути ка Западу и Европи, не из уверења, већ сматрајући да одатле долазе новац, удобност и политичка подршка.
„Не разумем зашто свака генерација српских политичара мисли да може да каже Русима историјско „не“ и да је то „не“ њен највећи домет. А свака генерација српских политичара је доживела да од руског „да“ зависи физички опстанак српске нације. Замислите само да Русија почне да се понаша према Србији на начин како то чини ЕУ, и ништа више од тога. Не причам ово зато што сам велики Рус. Ја сам велики Србин, а да бих био велики Србин морам да волим Русију“.
Све чешће у јавном простору чујемо питање шта су то Руси учинили за нас и опомене да смо као народ склони митологизацији која нас „скупо кошта“. Како би гласио Ваш одговор њима?
Питам, а шта то Руси нису учинили за нас? Или још боље: А шта смо ми учинили за њих? Даћу вам пуно примера шта смо учинили за Европу – од Косовске битке наовамо. За Русију? Нисмо увели санкције, што је велика ствар, и примили смо њихову имиграцију 1917. И? То је то. С друге стране, немогуће је наћи неко кључно историјско питање у последњих 300 година, које је могло бити завршено у корист Србије без руске помоћи. Повлачећи се пред Наполеоном ка Москви, Русија не заборавља да од Турака испослује Букурештански мир и заштити Србе. Која је велика сила тако нешто урадила за Србију? Али занемаримо прошлост, ако је то могуће. Кажите само како мислите да остварите будућност Србије без Русије? Како мислите да се борите за Косово и Метохију без Русије? Како мислите да остварите развој Србије без утицаја Русије? Како ћете се сачувати када крену напади на Републику Српску?
Да ли истискивање Русије и Кине са Балкана али и војни савез на линији Загреб-Приштина-Тирана, као и изјаве из Бугарске, опомињу да би требало да преиспитамо спољнополитичке приоритете?
Нико не примећује да је амерички конгрес донео Резолуцију која говори о Прешеву, Бујановцу и Медвеђи, у којој се траже санкције за оне који крше људска права Шиптара у овим општинама. Зар нико не примећује да се ту прави још једна географија? Зар нико не примећује да се о Војводини, а не Шумадији, говори као о европској регији? Како мислите да се томе супротставите без Русије и Кине? Истовремено, Албанија, тзв. Косово и Хрватска праве војни савез против Срба, а ми хоћемо да уђемо у ЕУ чији су они чланови. Чекајте, не иде. Зато и тражим референдум. Сваки наш следећи корак ка ЕУ је неповратан, сваки корак нас удаљава од Кине и Русије. Шта ће бити ако нас сутра ЕУ стави пред избором – чланство у ЕУ или кинеске инвестиције. Како ћемо реаговати, пошто су то већ урадили са Русијом? Зашто се ми правимо да не знамо да ће на крају европског пута бити признавање Косова? Марта Кос стално помиње замрзнута средства у контексту Косова. Стјепан Радић је главом платио реченицу „Колико коштају те ваше солунске ране да их платимо?“. А шта је нама Марта Кос рекла него то исто: Колико кошта то ваше Косово да га платимо. Не знам који то Србин може да испостави цену за Косово. Ја не могу.
Немачка, али и друге чланице ЕУ све отвореније говоре о спремности за рат са Русијом. Да ли у том контексту можемо тумачити све јаче притиске на Србију да се геополитички определи?
Овом свету недостају две ствари: недостатак страха, јер се нико не боји рата, и стид. Мислите ли да би Немачка Вилија Бранта била спремна да изговори да би земља била спремна за сукоб са Русијом 2030. Не, јер је он живео у време Другог светског рата и одлично зна шта је рат. Али Мерц је заборавио. Друга ствар је изостанак стида. Ми смо били убеђени да се они стиде злочина својих предака. Не, они се стиде само пораза својих предака у рату, а сваки злочин је био оправдан. Они отворено кажу да ће до 2030. бити спремни за сукоб са Русијом, да морају да подигну војне буџете и онда зову Србију да уђе у ту заједницу, подигне војни буџет и ваљда буде спремна за сукоб са Русијом 2030. Да ли, заиста, Срби мислите да ћете, ако Европа уђе у рат са Русијом 2030. моћи да будете чланица ЕУ која неће ратовати са Русијом? Ако није могуће, што идете ка томе?
Да ли је из перспективе чињенице да су сви бивши Срби, синтетичке нације, Монтенегрини, Бошњаци, покатоличени Срби – русофоби, могућеистовремено бити и Србин и русофоб?
Србофобија је рукавац русофобије. Пре ратова у Југославији наступила је србофобија и она на том простору траје и данас. На том простору постоје најмање две нове државе које своје постојање дугују потреби да докажу да нису Срби. Србин је ствар избора. Питајте Иву Андрића, Скендера Куленовића,Мешу Селимовића, Кустурицу. Друго, ако хоћеш да сачуваш Србију мораш сачувати односе са Русијом. У једном разговору, Сергеј Наришкин, шеф спољне обавештајне службе и председник Руског историјског друштва рекао ми је да међу заробљеницима у Другом светском рату није било Срба. Милан Недић, најгори од свих нас није послао ни једног Србина под Стаљинград. Хоћемо ли ми? Црногорци су послали два официра на украјинско ратиште, два официра на Косово, официра на прославу Олује. Хоћемо ли и ми тим путем? Ми с правом кажемо да ћемо сачувати мир као највећу вредност и да немамо главе за бацање, а онда чујете наше еврофанатике, који немају проблем да постанемо чланица НАТО пакта и да одемо да гинемо на украјинском ратишту.
Велики лидери, кинески и руски, недавно су говорили о мултиполаризму света заснованог на плурализму цивилизација. Можемо ли ми бити део ЕУ која почива на идеји прошлих времена да је једина глобална, ексклузивна цивилизација Запад?
Они нама ни не нуде да постанемо део те цивилизације. Они нуде да служимо тој цивилизацији. Русија нас доживљава као интегрални део те цивилизације. У Кремљу, храму који је подигао Иван Велики, постоји део зида на којем се налазе једини неруски свеци – Свети Сава, Свети Симеон и Кнез Лазар. Чиме смо то ми заслужили – својом бројношћу, величином, богатством, да нисмо послали дивизије коњаника које су учествовале у бици на Чудском језеру или победили Монголе? Не, духовно нас сматрају себи равнима, једнаким, равноправним. У Москви, било ком руском граду, када чују одакле долазимо, називају нас браћом. Када ће се то десити у Бриселу, Берлину или Француској? То делује неважно? Не, то је важно, то говори о блискости која превазилази политику, то је исконска блискост.
У време прогона русофила 1948. и након свих мука и голооточких тортура од њих се тражило да ревидирају своје ставове. Да ли и данас различити видови притисака служе истом циљу?
Русофиле су 1948. слали на Голи оток. Није то био обрачун два комунистичка функционера, идеолошки сукоб Тито-Стаљин, већ покушај Запада да одвоји тадашњу Југославију од СССР и да у том одвајању потпуно поништи руски фактор у Југославији – а то су Срби. И данас се сачувала изрека „Има га као Словенаца и Хрвата на Голом отоку“. Тамо њих није било. Мене нису послали на Голи оток, а нисам смењен и смењиван у више наврата са свих функција због нерада, лењости или корупције. И као министар одбране и као министар полиције дао сам најбоље могуће резултате. Смењен сам зато што моја уверења Запад није могао да прихвати, а овде, на жалост, већи део политичке елите сматра да оно што Запад нареди мора бити тако. Да ли сам спреман да идем на Голи оток? Да, али мени је забрањен улазак у Хрватску још 2018. па мислим да би те околности захтевале доношење Лексспецијалиса. Моја уверења су исправна.
Чини се да ваша уверења када је реч о Косову и Метохији, Русији и ЕУ дели већина српског народа.
Стално слушам како се нећемо улагивати народу. А коме ћемо? ЕУ? Зашто је улагивање, ако ја као политичар мислим као већина Срба. Не мислим да се Србија много обрадовала или окористила мојом сменом са места БИА. Знам да су се обрадовали Хрвати и Албанци којима сам разбио обавештајну мрежу, сви они којима сам ставио забрану да улазе у ову земљу, а вређају и понижавају Србе. Сада то могу некажњено да раде. То знам, али не знам да је Србија напредовала било где зато што је послушала Марту Кос да не уђем у владу. Да ли ћу се икада више бавити политиком као део државе? Не знам, борићу се за то. Видећу да ли народ Србије мисли да то треба да радим или не, питаћу их као што их све свакодневно питам у свом политичком животу. Али се нећу променити.
Недавно је Покрет социјалиста предложио Резолуцију о нашем народу на Косову и Метохији која није прошла скупштинску већину. Како смо дошли до тога да нам је од КиМ примарније како ЕУ и Венецијанска комисија оцењују наше законодавство?
Ако су Мрдићеви закони најбољи на свету ја ћу их бранити, ако су најгори ја ћу их критиковати, али нећу дозволити да их мења Венецијанска комисија, у којој, узгред, седи представник државе Косово. Нико не поставља питање легитимитета Венецијанке комисије, него се расправља да ли су управу или не. Вратимо се корак уназад, откуд њима право да они нама нешто саветују? Покрет социјалиста је предложио Резолуцију о осуди шиптарских злочина на простору КиМ. Одбијени смо. Одбијен је наш предлог Закона о безусловном давању држављанства свим Србима без обзира где живе, закон о НВО, одбијен је и предлог закона о скидању санкција Белорусији и закон о предлогу придруживања БРИКС-у. Нису нас пустили у парламент и онда сасекли својом аргументацијом, објаснили зашто не треба Србима дати држављанство, зашто је штетна резолуција о шиптарским злочинима, зашто је добро да држимо санкције Белорусији.
Вечерње новости, 24. мај 2026.
