Док су бројни руски емигранти у међуратној Југославији оставили неизбрисив траг у архитектури, ликовној уметности и сценографији, име сликара и стрип-аутора Всеволода Константиновича Гуљевича, нажалост, остало је у сенци. Овај свестрани уметник био је један од пионира стрипа у Србији, али се, услед кратког трајања његовог рада у овој области, његово име ретко спомињало у историји домаће уметности.
После Октобарске револуције, многи руски уметници нашли су уточиште у новооснованој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. У Београду и другим градовима, руски архитекти, сликари и вајари оставили су дубок утицај на културни и уметнички живот. Док су се неки, попут Сергеја Смирнова, Јелене Кисељов и Бориса Пастухова, посветили традиционалном сликарству, други су своју енергију усмерили на црквено сликарство, сценографију и илустрацију.
Посебно је занимљив допринос руских уметника стрипу и карикатури. У оквиру Београдског круга пред Други светски рат, руски цртачи попут Ђорђа Лобачева, Константина Кузњецова и Сергеја Соловјева постали су пионири југословенског стрипа. У том друштву налазио се и Всеволод Гуљевич, чија је каријера у овој области трајала свега десет месеци, али је оставила дубок утисак на познаваоце историје српског стрипа.
Всеволод Гуљевич је припадао другој генерацији руских емиграната, који су образовање стицали у новој средини. Захваљујући истраживањима Љубице Дабић и изложби “Руски уметници емигранти у Војном музеју” (1996), сазнало се да је Гуљевич завршио Кримски кадетски корпус у Стрнишћу код Птуја 1929. године, а потом наставио школовање у Николајевској војној академији у Белој Цркви. Међутим, до данас остајало је непознато где је изучавао сликарство.
Тек накнадним истраживањима утврђено је да је Гуљевич рођен 23. децембра 1903. године у Варшави. Био је ожењен Наталијом, са којом је имао сина Владимира.
Иако је уметнички био активан током тридесетих година 20. века, посебно у портретном сликарству, његов најзначајнији допринос српској уметности био је рад на илустрацијама и стрипу током окупације.
Током Другог светског рата, Гуљевич је радио као илустратор и стрип-цртач за “Мали забавник“, часопис који је покренуо Драгољуб Прљинчевић у децембру 1943. године. Уз Константина Кузњецова, Гуљевич је био најзаступљенији аутор у овом издању.
Његов најзначајнији стрип био је “Мач судбине“, амбициозни историјски пројекат чија се радња дешава у Србији крајем 14. века, у доба Немањића. Причом о младом Бранковићу, који након очеве смрти креће у свет у потрагу за својом судбином, Гуљевич је приказао невероватну прецизност у реконструкцији средњовековних српских костима, оружја и амбијента.
Осим овог стрипа, радио је и на адаптацији германске легенде о Зигфриду и Кримхилди под називом “Нибелунзи“, затим на узбудљивим причама “Грозни Џек” и “Брегови у пламену“. Сви његови стрипови били су у реалистичком маниру, са изузетном пажњом посвећеном детаљима.
Последњи број “Малог забавника” изашао је 24. септембра 1944. године, доносећи наставке чак три Гуљевичева стрипа. Месец дана касније, Београд је ослобођен, а у новом поретку многи руски емигранти били су прогоњени или су нестали из јавног живота.
Од тог тренутка, судбина Всеволода Гуљевича остаје непозната. Није познато како је емигрирао, да ли је био у неким тада савезничким логорима или је једноставно нестао у вихору историје. Ипак, након много година сазнало се да се упокојио у Њујорку 1964.године. Остаје непознаница како је стигао до Сједињених Америчких Држава и шта је тамо радио, а сама та чињеница додатно обавија живот и крај овог уметника велом мистерије.
Иако је његов стрипографски опус трајао мање од годину дана, Гуљевич је успео да остави значајан траг у српском стрипу. Његов стил, реалистични приступ и историјска аутентичност могли су га сврстати међу највеће српске стрип-ауторе, да је имао прилику да настави свој рад.
Данас, када се све више истражује допринос руских емиграната српској култури, време је да се и име Всеволода Гуљевича врати у историјске књиге. Његов “Мач судбине” остаје сведочанство о једном заборављеном уметнику, који је у само неколико месеци успео да исприча причу вредну памћења.
Поред стрипа, значајан је и његов допринос сликарству. Нешто од ретких сачуваних радова су портрети књаза Милоша Обреновића (1939) вожда Карађорђа (1940), регента Александра Карађорђевића који се и данас налазе у Војном музеју у Београду. Овај уметнички приказ владара српске државе додатно сведочи о Гуљевичевој вештини и његовом односу према српској историји.
Д.О.
