Владимир Коларић, српски истакнути теоретичар уметности и културе говори за Братство о заједничком цивилизацијском припадању Срба и Руса и указује да се у последње време све више, и у теорији и у пракси, прихвата значајна улога културно-идентитетских и (транс)цивилизацијских елемената у међународним односима, укључујући и њихове – безбедносне аспекте!
Коларић је такође прозни и драмски писац и преводилац. Докторирао је на тему „Филм и књижевност: Трансформација књижевног текста Ф. М. Достојевског у филмовима Живојина Павловића“. Аутор је књига „Хришћанство и филм“, „Хришћанство и уметност“, а приредио је многе зборнике међу којима је и „Естетика тела у хришћанству“. Заменик је главног и одговорног уредника часописа „Хуманистика“, члан је редакције часописа „Култура“ и уређивачког одбора часописа „Живопис“ Академије за уметност и консервацију СПЦ.
Он је и доносилац Повеље српско-руског Братства! У Повељи пише да је српско-руско братство наш приоритет. Утемељио га је Свети Сава, на духовно-моралним вредностима. Оно има саборни карактер и велики значај за регион, Европу и свет. Русија је данас несумњиви војно-политички лидер савременог света, један од предводника БРИКС-а и светске већине.
Коларић нам овом приликом говори како види српско-руско братство данас и његов значај. Како, којом брзином и у којим сферама да га развијамо?
– Односи између Србије и Русије, односно српског и руског народа су дубоко историјски и културно утемељени, што у основи значи да и једни и други припадају заједничком словенском и православном идентитету и да су баштиници источно-хришћанског културно-цивилизацијског наслеђа. Без обзира на данашњу релативизацију дубоких и трајних идентитетских и традицијских одредница, оне и те како, макар и несвесно и имплицитно, утичу на политичке и друштвене процесе, па и на односе међу државама и народима.
Када говоримо о братству између народа (братство између држава би био тешко одбрањив појам), значи да верујемо у могућност постојања релативно трајних, постојаних, дубоких и одређујућих веза међу народима. Братство не подразумева само тренутни интерес и производ актуелног односа снага, нити тренутну идеолошку блискост, пошто су идеологије променљиве, већ неку дубљу и постојанију везу која утиче на самоодређење и самосвест оба народа. Јер много мање о нама говори и много мање нас одређује чињеница да смо са неким сарадник и пријатељ него да смо браћа, јер то значи да припадамо некој веома важној заједничкој одредници, која нам на суштински начин одговара на питање ко смо.
Кад је братство у питању, оно се често кује заједничким напорима ка остварењу неког циља или заједничком отпору истом противнику. Братство Срба и Руса је можда у највећој мери исковано заједничким и радикалним намерама и чиновима западних земаља према слободи и независности, па и према самом опстанку наших народа. Те намере и чинови имају континуитет без обзира на промену идеолошких парадигми, или доминантних западних сила у одређеном историјском тренутку.
Мислим да је у овом тренутку најважније што јаче и динамичније унапређивати културне односе, при чему и даље доминира несистематичност и бирократизам. Важно је да Србија не учини кораке којима би битније нарушила односе са Руском Федерацијом, која се налази у веома тешком историјском тренутку, као и да руске политичке елите одржавају активан дијалог са свим релевантним политичким субјектима у Србији, без мешања у наше унутрашње ствари и уз разумевање наших унутрашњих прилика и специфичности. До промене глобалних околности, на које Србија не може пресудније да утиче, одржавање политичких и економских односа на највећем у датом тренутку могућем нивоу, а пре свега снажна културна сарадња морају имати приоритет. Без обзира на сва искушења, код Срба мора да опстане свест о потреби одржавања чврстих веза са Русијом и руским народом, не само због остварења својих политичких интереса и опстанка, већ и због очувања сопствених сржних идентитетских одредница, које су у основи утемељене на православном хришћанству и наслеђу источно-хришћанског цивилизацијског ареала.
Што се тиче заједничких циљева, Србија и српски народ свакако треба да подрже напоре Русије ка успостављању праведнијих и функционалнијих међународних односа, односно формирању система одрживе мултиполарности у међународним односима, која доктринарно искључује тежњу за глобалном хегемонијом било које појединачне силе, укључујући у Русију саму. Конкретнији интегративни процеси у овом тренутку се могу односити на сарадњу у оквиру БРИКС-а, а у будућности можда и нешто више, уз по мени неопходно потпуно очување независности, самосталности и пуне суверености Србије у односу на Русију, као и на све друге међународне субјекте.
Д. М.
