Недалеко од градског гробља у Јагодини, на месту које грађани и данас једноставно зову „Руско гробље“, налази се један од најтиших и најмоћнијих сведока историје, спомен-костурница посвећена палим борцима Црвене армије. Овај скроман али значајан меморијал не представља само почивалиште храбрих војника, већ и живу везу између народа Србије и Русије, који су у Другом светском рату били на истој страни фронта, борећи се раме уз раме против фашистичке агресије.
Како истиче историчар Душко Грбовић, виши кустос Завичајног музеја у Јагодини, ово место „представља подсетник на период ослобођења Јагодине и Србије и допринос совјетске Црвене армије у поразу снага фашизма на овим просторима“. Прича о ослобођењу Јагодине у јесен 1944. године је прича о борби, жртви, али и дубоком савезништву које је оставило трајне трагове у историјском памћењу.
Савез у оружју и духу
Трећи украјински фронт, елитна формација Црвене армије, формиран октобра 1943. године, играо је кључну улогу у офанзивама на Балкану. Након успешних операција у Румунији и Бугарској, јединице 57. армије, укључујући 68. и 64. стрељачки корпус, продрле су у источну Србију, где су се ујединиле са снагама Народноослободилачке војске Југославије.
У борбама за ослобођење Поморавља: Параћина, Ћуприје, Трстеника и, наравно, Јагодине, совјетски и југословенски борци делили су и метке и храброст. Јагодина је била један од последњих нацистичких упоришта у региону, а борбе од 15. до 17. октобра 1944. биле су међу најтежима. Немци су се повукли у ноћи 16. на 17. октобар, минирајући све мостове на реци Белици. У раним јутарњим сатима 17. октобра, у град су ушле 113. и 223. стрељачка дивизија Црвене армије, доневши дуго очекивану слободу.
Тог дана, грађани Јагодине су дочекали ослободиоце са цвећем, песмом и сузама радосницама. Омладинке су сашиле посебну црвену заставу, коју су уручиле потпуковнику Матвеју Пузиревском. На њој је писало: „1041. пуку – ослободиоцима Јагодине – 17. октобар 1944.“ Та застава је касније ношена у парадама и чува се у Централном музеју Совјетске армије у Москви, као сведочанство братства у оружју.
Од фронта до крипте
Према истраживањима Грбовића, у борбама за ослобођење Јагодине страдало је 13 мештана и велики број совјетских војника, чији су посмртни остаци првобитно били сахрањени на више места у Мијатовцу, Мајуру и у порти Нове цркве. После рата, донета је одлука о подизању централне костурнице. Тај задатак поверен је београдском архитекти Н. Мишовићу, а радове је извело предузеће „Поморавље“.
Есхумација је трајала четири месеца. Прикупљени су посмртни остаци 1.171 борца Црвене армије са шире територије Србије, од Ниша до Чачка, од Ваљева до Крушевца. Они су положени у 222 велика и 56 мањих металних сандука. На мермерној плочи уз костурницу уклесан је натпис: „БОРЦИМА И ОФИЦИРИМА ХЕРОЈСКЕ ЦРВЕНЕ АРМИЈЕ ПАЛИМ ОКТОБРА И НОВЕМБРА 1944. ГОДИНЕ У ЗАЈЕДНИЧКИМ БОРБАМА ПРОТИВ ФАШИСТИЧКОГ АГРЕСОРА.“
Свечано отварање костурнице 15. јула 1962. године било је чин великог поштовања. Уз присуство почасне јединице ЈНА, државних званичника, представника Совјетске амбасаде и хиљада грађана, уз звуке Лењиновог посмртног марша, положени су преостали ковчези. Чин је завршен почасном паљбом, минутом ћутања и интонирањем химни СССР-а и Југославије. Тим поводом уручена је и спомен-књига са именима сахрањених, вечни подсетник на жртву.
Обнова сећања
Нажалост, како је време одмицало, посебно након 1990. године, овај споменик је запостављен. Али, 2003. године, уз помоћ Амбасаде Руске Федерације, комплекс је обновљен. Венце данас, уз домаће делегације, полажу и представници амбасаде Русије.
Јагодина је једино место у централној Србији где су искључиво припадници Црвене армије сахрањени у посебној костурници. У Београду и Горњем Милановцу, црвеноармејци почивају уз партизане. Ова костурница је више од споменика, она је мост преко једне епохе, који подсећа на дубоке корене братства српског и руског народа.
Како подсећа историчар Грбовић, те везе досежу дубоко у прошлост, још у 14. век, када кнегиња Милица, као монахиња Јевгенија, дарује имање код Јагодине руском манастиру Св. Пантелејмона са Свете Горе. Потом, потомци властеле из Јагодине повезују се са династијом московских царева. Те нити пријатељства, крви и вере нису прекинуте ни у најтежим временима.
Оне су уткане у тло на којем стоји спомен-костурница. И када ћуте, камени натписи и хладна крипта говоре језиком дубљим од свих говора, језиком части, жртве и братске љубави. Онај ко овде стане и застане, чуће тишину која одјекује: овде почивају они који су гинули далеко од свог дома, да бисмо ми живели у слободи.
И зато, памтимо их. Не само као војнике. Већ као браћу.
Д. О.
