Током Другог светског рата, када је Србија била под окупацијом нацистичке Немачке, у њој је деловала једна посебна, али мало позната организација – Савез совјетских патриота (ССП). Ова илегална група, коју су чинили руски емигранти лојални Совјетском Савезу, настојала је да помогне југословенским партизанима и совјетским ратним заробљеницима. Упркос великом ризику, њени чланови су се борили против фашизма у једном сложеном окружењу, где је добар део руске емиграције био резервисан према комунистичком покрету.
Савез совјетских патриота формиран је крајем 1942. а по неким изворима почетком 1943. године у Београду, као одговор на немачку инвазију на СССР. Група младих руских емиграната, махом бивших ученика Прве руско-српске гимназије у Београду, окупила се око Фјодора Висторопског, Владимира Лебедева и Илије Одишелидзеа. Они су били „Врховна тројка“, језгро ове патриотске организације.
Структура организације била је заснована на строгим правилима конспирације. Сваки члан је знао само свој непосредни круг сарадника, а уместо имена користили су се бројеви као на пример:
Фјодор Висторопски („Феђа“) – број 2
Владимир Лебедев („Левицки“) – број 1
Иља Одишелидзе („Алико“) – број 3
Сваки од њих имао је своју групу: чланови другог нивоа добијали су бројеве рецимо од 11 до 19, трећег од 21 до 29, четвртог од 31 до 39 итд. Један од истакнутих чланова био је Николај Шепченко (број 19), који је касније сведочио о деловању организације.
Истакнути чланова Савеза били су: Александар Липски, Борис Заболоцки, Јуриј Бискупски, песник Алексеј Дураков, Владимир Кудревич, Сергеј Марков, Костја Сињелников, Михаил Фемилиди (и његова породица – бројеви 191, 192, 193), Василиј Антоњук, Степан и Валентина Розов (библиотекари у Руском дому, бројеви 195, 196), Константин Петров (електричар у Инфективној болници, број 198).
До краја 1943. године, организација је имала око 200 чланова, који су били укључени у разне облике отпора.
Главна активност Савеза била је пружање подршке партизанима, укључујући: прикупљање новца, одеће, медицинске опреме и оружја, израда фалсификованих докумената за бекство совјетских ратних заробљеника, организација пребацивања људи у партизанске одреде, и пропагандни рад, слушање совјетског и британског радија и ширење вести.
Од посебног значаја био је рад чланова Савеза у немачкој војно-грађевинској организацији Тодт, што им је омогућило приступ транспортним ресурсима. У Пожаревцу су деловали Борис Заболоцки, Борис Рјабов и Лав Петров, који су користили овај положај за помоћ ратним заробљеницима.
Током 1944. године, немачка Специјална полиција и Гестапо почели су да разбијају Савез. Важнији чланови били су ухапшени након што је један од руских војних заробљеника, кога су ослободили, издао организацију.
Фјодор Висторопски и Костја Сињелников убрзо су убијени у концентрационом логору Маутхаузен. Одишелидзе, Лебедев, Кароли и Заболоцки су ухапшени у Београду, али су неки, попут Заболоцког, успели да побегну. Многи чланови су се прикључили партизанима, укључујући Николаја Шепченка, Всеволода Тумина, Бориса Маркова, Иљу Голеништева-Кутузова.
Посебно трагична судбина задесила је Иљу Одишелидзе, Александра Липског и Андреја Јефимовског, који су у јулу 1944. покушали да се придруже партизанима. Због губитка старих контаката, морали су да траже помоћ од локалних партизанских вођа, али су, уместо тога, стрељани због сумње у сарадњу са непријатељем.
После ослобођења, преостали чланови Савеза су накратко наставили деловање, али је 1948. године, са сукобом Југославије и СССР-а, дошло до новог таласа репресије. Бивши чланови Савеза, попут Лебедева, Крата, Заболоцког и Голеништева-Кутузова, били су ухапшени и осуђени на монтираном процесу као „совјетски шпијуни“.
О учешћу чланова Савеза совјетских патриота у конкретним операцијама нема много сачуваних података, јер је организација деловала строго тајно и многи документи су уништени или изгубљени услед ратних и послератних прогона. Међутим, на основу архивских извора и сведочења преживелих, могуће је навести неке од активности у којима су учествовали чланови ове организације.
Један од њихових најважнијих задатака био је ослобађање совјетских ратних заробљеника из немачких логора у Србији и њихово пребацивање у партизанске одреде.
Костја Сињелников и Сергеј Марков били су задужени за транспорт ослобођених совјетских војника. Радили су у немачкој транспортној служби „Фарберајтшафт“ (Fahrbereitschaft), што им је омогућавало да користе камионе са службеним пропусницама. Уз помоћ Бориса Заболоцког и Бориса Рјабова, преко мреже у немачкој организацији Тодт, добијали су фалсификоване документе за заробљенике, представљајући их као раднике који се шаљу на друге локације. Према једном сведочењу, ослобођено је неколико совјетских војника из логора у Београду, крај улице краља Александра. Они су потом пребачени у партизанске јединице код Пожаревца и у Срем.
Иако нису били борбена група у класичном смислу, неки њени чланови су учествовали у саботажама против окупатора. Рецимо, Фјодор Висторопски и Николај Шепченко били су укључени у ширење антифашистичке пропаганде у Београду. Преко својих контаката у студенским круговима и међу младим радницима, организовали су тајну дистрибуцију совјетских вести и партизанских летака. Једна од најризичнијих активности била је саботажа у оквиру саме фирме Тодт. Чланови Савеза који су тамо радили, попут Лава Петрова, давали су погрешне информације о транспортима и снабдевању, успоравајући рад немачке војне инфраструктуре. Александар Липски и Иља Одишелидзе били су задужени за организовање бекства појединих југословенских антифашиста који су били на немачким потерницама.
До средине 1944. године, ова организација је почела да организује масовнији одлазак својих чланова у партизанске јединице. Међутим, тај процес је био изузетно ризичан:
Као што смо горе већ напоменули Иља Одишелидзе, Александар Липски и Андреј Јефимовски покушали су да се придруже партизанима у јужној Србији у јулу 1944. године. Због губитка старих контаката, морали су да траже помоћ од локалних партизанских вођа, али су, уместо тога, ухапшени и стрељани под сумњом да су непријатељи.
Фјодор Висторопски је ухапшен у Београду у лето 1944. и депортован у логор Маутхаузен, где је убијен. Костја Сињелников је такође ухваћен и ликвидиран у логору. Борис Заболоцки је успео да избегне хапшење и наставио је деловање у илегали до ослобођења Београда.
Током октобра 1944. године, неки од преживелих чланова Савеза, попут Николаја Шепченка и Всеволода Тумина, учествовали су у помоћи јединицама Црвене армије у ослобађању Београда. Они су, као познаваоци терена, помагали совјетским снагама као преводиоци и водичи кроз град. Такође су организовали снабдевање рањених совјетских војника.
Након ослобођења, многи чланови Савеза су се надали да ће бити признати као хероји антифашистичке борбе. Уместо тога, већина је била ухапшена након Резолуције Информбироа 1948. године, када је Југославија ушла у идеолошки сукоб и раскинула односе са СССР-ом.
Савез совјетских патриота је званично престао да постоји 1946. године, а његови преживели чланови или су напустили Југославију или су остали под надзором УДБ-е.
Иако је Савез совјетских патриота био једна од малобројних руско-емигрантских антифашистичких организација у Европи, историја Савеза је готово избрисана. Чланови ове организације борили су се против нацистичке окупације, ризиковали своје животе за спас совјетских војника и сарађивали са партизанима, али су након рата доживели прогон, а не признање.
Данас у години када обележавамо осам деценија од победе над највећом пошасти у историји човечанства – нацизмом, у коме је Црвена армија дала највећи допринос и на олтар слободе положила највећи број жртава, нама најмање што остаје је да се сетимо истинских хероја који су дали немерљив допринос овој великој победи.
Д. О.
