Земунско гробље на Гардошу, настало током 18. века, представља једну од важнијих историјских локација Београда. На његовој западној страни, у православном делу, без видљивих разграничења, налазе се гробови руских емиграната: војних официра, интелектуалаца и црквених лица који су након Октобарске револуције и грађанског рата, нашли уточиште у Краљевини СХС.
Многи од њих су свој пут започели у царској Русији, стекли образовање и каријеру у армији, морнарици или академској средини, а завршили животе у изгнанству, чувајући сећања и традицију. Земун им је постао последње уточиште. Скромна надгробна обележја, али свако од њих носи неку причу: о домовини коју су изгубили, ратовима које су преживели и животима које су наставили у туђини, градећи мостове између старог и новог света. У овом тексту издвајамо нека од тих имена, знаменитих личности чије биографије сведоче о драматичним историјским судбинама и културном трагу који су оставили иза себе.
Пуковник Александар Михаилович Арцибушев (27.11.1867 – 08.07.1939)
Потиче Курске губерније. Своје формално образовање стекао је у Николајевском кадетском корпусу. У службу је ступио 31.08.1886. Окончао је Николајевску коњичку школу. Војничку каријеру започео је као корнет (1888), потом поручник (1892), и официр у штабу (1896) командујући ескадроном скоро шест година, да би био унапређен у чин пуковника (1912). У истом рангу био је учесник Првог светског рата, а потом у Белој армији као припадник Оружаних снага Југа Русије (ВСЮР) од 1919. Емигрирао је, 28.08.1920. бродом „Константин”и стигао у Југославију. У изгнанству је обављао дужност заменика председника „Руског Сокола”. Умро је у Земуну, где је и сахрањен.
Војна одликовања:
Орден Светог Станислава II класе (1903)
Орден Свете Ане II класе (1906)
Орден Светог Владимира IV класе (1908)
Орден Светог Владимира III класе (22.03.1915)
Одликовање за и труд (02.08.1915)
Генерал Владимир Михаилович Драгомиров (7.2. 1867 – 29. 1. 1928)
Потекао из породице са дугом војничком традицијом, син војног теоретичара Михаила Ивановича Драгомирова. Завршио Пажевски корпус, потом Николајевску академију Генералштаба. Службовао је у Генералштабу, командовао од вода, корпуса до дивизије. У Првом светском рату: начелник штаба 3. армије (1914), командант 8. армијског корпуса, начелник штаба Југозападног фронта (1915). Суочен са унутрашњим конфликтом и својим подређеним официрима, премештен у резерву, касније поново командант корпуса. Отпуштен је часно 22.08.1917 у пензију. Поново активиран током Грађанског рата. Евакуисан из Крима, емигрирао у Југославију, до своје смрти обављао је функцију председника Удружења руских официра у Краљевини СХС. Умро у Земуну.
Војна одликовања и награде:
Орден Светог Георгија IV класе (06.09.1914)
Златно оружје (12.12.1906)
Орден Светог Станислава III класе (1895)
Орден Свете Ане III класе (1901)
Орден Светог Владимира IV класе са мачевима (1905)
Орден Светог Станислава II класе са мачевима (1905)
Орден Свете Ане II класе са мачевима (1905)
Орден Светог Владимира III класе (1911)
Орден Светог Станислава I класе (31.07.1913)
Орден Светог Владимира II класе са мачевима (1916)
Вице адмирал Дмитриј Всеволодович Нењухов (18. 1. 1869 – 3.7. 1929)
Рођен у Тамбовској губернији. Завршио школу Морнаричког корпуса 1889.године, унапређен у чин поручника 1895.године. Дипломирао на официрском курсу артиљерије. У Руско-јапанском рату служио као артиљериски официр на ратном броду „Цесаревичу“, где је рањен али је успео лично да управља бродом и извуче га из борбе, те је за храброст добио Орден Светог Георгија IV класе. Током каријере: командант миноносца „Громящий“, војно-транспортног пловила „Рига“, штабни официр морске врховне команде, и капетан бојног брода „Пантелејмон”. У Првом светском рату обављао је дужности: начелника управе ратне морнарице, помоћник начелника Морског штаба, од 1916. вице-адмирал, командант Дунавске флотиле. Током Грађанског рата био је начелник Одеског центра, командант Црноморске флоте (накратко разрешен због подршке Врангелу)учествовао у организацији евакуације са Крима. Емигрирао, живео у Земуну, писао за морнаричке часописе своје мемоаре „Од светског до грађанског рата”који су објављени у Русији тек 2014. Умро у Земуну.
Награде и одликовања:
Орден Светог Станислава III класе (06.12.1896)
Орден Свете Ане III класе (06.12.1903)
Орден Светог Георгија IV класе (07.08.1906)
Орден Светог Владимира IV класе са мачевима (02.04.1907)
Орден Светог Станислава II класе (06.12.1908)
Орден Свете Ане II класе (10.04.1911)
Орден Светог Владимира III класе (06.05.1914)
Орден Светог Станислава I класе (1915)
Орден Свете Ане I класе (06.12.1915)
Спомен-медаље:
Сребрна медаља „У спомен царевању Александра III“ (1896)
Сребрна медаља „У спомен крунисања Николаја II“ (1898)
Сребрна медаља „У спомен Руско‑јапанског рата“(1906)
Медаља „300 година Романових“ (1913)
Светлобронзана медаља „200 година битке код Гангуте“ (1915)
Иностране награде:
Медаља officier d’Académie (Француска, 1901)
Крст Легије части (Француска, 1914)
Орден Племените Бухаре I класе (Бухарски емират, 1916)
Орден Бани III класе (Уједињено Краљевство, 1916)
Орден Белог орла с мачевима III реда (Краљевина СХС)
Фјодор Иванович Титов (1864 – 20. децембар 1935)
Рођен у Курској губернији у породици свештеника. Теолог, свештеник, црквени историчар и професор Кијевске духовне академије. Студирао под менторством С. М. Сољског и магистрирао радом Прва посланица апостола Павла Солуњанима. Након тога је изабран за доцента, а потом и за редовног професора.
Био је настојатељ Андрејевске цркве, уредник Кијевских епархијских вести, доктор црквене историје са дисертацијом Руска православна црква у Пољско-литванској држави, члан синодских комисија, посланик црквеног сабора и члан Вишег црквеног савета.
Године 1919. емигрирао је, најпре у Цариград, а затим у Београд, где је постао професор историје и археологије на Богословском факултету. Преминуо је у Земуну где је и сахрањен.
Награде и признања:
Макаријевска награда (за рад о Марију Булгакову)
Надрудни крст из кабинета цара Николаја II (за рад о Романовима и Кијевској духовној академији)
Сребрна медаља „У спомен Александра III“ (1895)
Орден Светог Станислава III степена (1895)
Орден Свете Ане III степена (1908)
Орден Свете Ане II степена (1911)
Орден Светог Владимира IV степена (1914)
Виктор Никитин — пионир југословенског цивилног ваздухопловства
На земунском православном гробљу, међу сенкама историје, почива и један од пионира југословенског цивилног ваздухопловства, Виктор Михајлович Никитин. Рођен 1893. године у близини Кијева, у породици агронома и племићког управника, Никитин је свој животни пут започео као руски војни пилот, а окончао га као херој неба Краљевине Југославије.
Своју авијацијску каријеру започео је 1915. године, током Првог светског рата, када се добровољно пријавио у руску војну авијацију. Већ наредне године постаје пилот ловац, командант ескадриле, и сакупља више од 600 сати борбеног летења. После Октобарске револуције и пораза Белогардејаца, емигрира у Југославију 1921. године, где започиње живот из почетка, најпре као физички радник, потом авиомеханичар и коначно, као поново признати пилот.
Када је 1927. основан Аеропут, прва домаћа авио-компанија, Никитин је био један од тројице првих пилота, заједно са Михаилом Јарошенком и Владимиром Стрижевским. У цивилној авијацији је својом прецизношћу, знањем и храброшћу стекао репутацију изузетно поузданог пилота. Укупно је летео 466 сати у путничком саобраћају, а остао је упамћен и као ентузијаста Аероклуба, који је често изводио акробатске летове.
Нажалост, на радном задатку, страдао је 12. септембра 1933. године у авионској несрећи код Љубљане, приликом полетања авионом типа Фарман Ф306, под називом „Подгорица“. Са њим је живот изгубило још седморо људи. Истрага је искључила технички квар, а као могући узрок наведена је магла или непредвидива грешка, мада је, како је навела и званична комисија, тешко поверовати у грешку пилота Никитина, с обзиром на његове изузетне способности.
Виктор Никитин сахрањен је у Земуну 15. септембра 1933. године, уз највише војне и цивилне почасти. Његова животна прича и летачко наслеђе настављени су кроз сина Ђорђа и унука Александра, који је као пилот ЈАТ-а летео у част свог деде, симболично обележивши 50 година првог лета Аеропута.
Михаило Јарошенко — племенити дух неба
Сахрањен поред свог саборца и пријатеља Виктора Никитина, Михаило Симонович Јарошенко је још једна кључна фигура у историји српског и југословенског ваздухопловства. Рођен 1893. године у Белгороду у Руској Империји, Јарошенко је, као и многи руски племићи и официри, после бољшевичке револуције своје уточиште пронашао у Краљевини СХС.
Његов пут у небо започео је током Првог светског рата, пилотску обуку прошао је у Француској и Енглеској, а потом летео на ратиштима Русије. У Русију се враћа као обучен официр 1917. године, али након пораза белогардејаца бежи из земље авионом. Са првим таласом руских избеглица стиже у Југославију 1920. године и настањује се у Земуну.
Одмах је прихваћен у војно ваздухопловство своје нове домовине, где као пилот и инструктор летења остаје до 1927. године. Тада прелази у редове првих пилота новооснованог Аеропута. Током девет година у овој компанији прелетео је више од 750.000 километара, без иједне озбиљне незгоде, што је за тадашње услове био подвиг вредан дивљења.
Михаило Јарошенко био је и важна фигура у раду Аероклуба, летео је на спортским авионима, вршио промотивне летове широм Јужне Србије и обављао прва „ваздухопловна крштења“ за цивиле. Посебно је упамћен као пилот првог цивилног авиона у власништву скопског аероклуба.
Међутим, 15. јула 1936. године, судбина му није била наклоњена. Пилотирајући тромоторним авионом Спартан Крузер „Ниш“, погинуо је недуго по полетању са аеродрома у Љубљани, када је авион, у условима густе магле, закачио врх стабла и срушио се на брду Головец. Са њим је страдало свих пет путника и један члан посаде. Била је то друга велика трагедија Аеропута, готово идентична оној у којој је три године раније погинуо његов саборац Никитин.
Михаило Јарошенко сахрањен је 17. јула 1936. године, уз све државне почасти. Његов споменик стоји као неми чувар времена када је летење било више од превоза, као авантура, позив и подвиг. Остао је запамћен као племенити човек, изванредан пилот и тихи херој једног доба.
Алексеј Васиљевич Гринков (1893–1966)
Рођен 1893. године у Курској губернији, био је истакнути хоровођа, композитор духовне музике и педагог. Школовао се на Московском конзерваторијуму од 1912. до 1914. године, након чега је као добровољац отишао у Први светски рат и доспео у ратно заробљеништво. Посебно се интересовао за православно духовно појање и сматрао се учеником чувеног композитора А. Т. Гречанинова.
Након грађанског рата у Русији, 1920. године емигрирао је из јужне Русије. Водио је мушке хорове у емигрантским логорима у Солуну (Грчка), Тузли (Турска), као и у руској цркви у Бјукдереу код Истанбула. Од 1923. до 1925. године био је професор певања у енглеском колеџу за руску децу на острву Проти (данашња Киналијада, Турска).
У Краљевину Срба Хрвата и Словенаца се преселио 1925.године и настанио у Земуну, где је већ постојала бројна руска емигрантска заједница. Радио је као наставник музичке теорије у приватној музичкој школи Надежде Хвостицке. Истовремено је водио хор у земунском манастиру Светог Архангела Гаврила, уступљеном руској заједници од стране Српске православне цркве. Под његовим руководством, хор је достигао висок ниво и постао један од најбољих руских хорова у Србији. Учествовао је на важним историјским службама и комеморацијама као што су пренос посмртних остатака генерала Петра Врангела (1929), сахране краља Александра I Карађорђевића (1934), митрополита Антонија Храповицког (1936) и патријарха Варнаве (1937).
Поред тога, Гринков је био диригент више других ансамбала: руског хора при цркви Вазнесења Господњег у Београду, Хрватског певачког друштва „Томислав“ у Земуну (1930–1944), као и Украјинског уметничко-драмског друштва у Београду до 1941. године. У школској 1935/36. години предавао је певање у Руско-српској мушкој гимназији у Београду.
Посвећено се бавио обуком младих појаца, компоновањем духовне музике, хармонизацијом српских црквених мелодија и аранжирањем вишегласних композиција за мушке и мешовите хорове. Међу његовим познатијим делима налазе се песме Литургије апостола Јакова (1939).
Током Другог светског рата и у послератном периоду живео је у Земуну. С краја 1942.године био је директор Градске музичке школе, замишљене као установа за свеобухватно музичко образовање. Тамо је предавао теоријске предмете и водио ученички хор. Међутим, након захлађења односа између СССР-а и Југославије, новембра 1948. смењен је са функције и отпуштен из школе. У наставку живота водио је аматерске хорове при културно-уметничким друштвима, што је највероватније био једини извор прихода за њега и његову супругу Олгу. До своје смрти, остао је диригент мешовитог руско-српског хора при цркви Светог Архангела Гаврила у Земуну, који је након његове смрти водила његова супруга.
Алексеј Васиљевич Гринков преминуо је 1966. године. Сахрањен је, заједно са супругом, на православном делу градског гробља у Земуну, где почива као једна од кључних фигура културне и духовне историје руске емиграције у Србији.
* * *
У овом тексту поменули смо само неколико знaменитих Руса који почивају на овом месту, али и овако хаотична целина „руске парцеле“ ипак представља значајан историјски споменик и живо сведочанство о присуству и утицају руске емиграције у Србији. Многе гробне споменике нисмо могли да идентификујемо због избледелих слова и оштећења насталих дугогодишњим неодржавањем, али смо, између осталих, успели да нађемо и идентификујемо рецимо гробно место Ивана Николајевича Гарјевског, протојереја и свештеника Харковске епархије Руске православне цркве, рођеног 1860. године и упокојеног 1934. године. Ови гробови сведоче о трагичној судбини генерације која је оставила дубок траг у културном и духовном животу Србије, али и о везама два православна народа у временима прогона и расејања.
Нажалост, данашње стање православног гробља у Земуну, укључујући и руску парцелу, далеко је од достојанственог. Запуштене стазе, оронули споменици и недостатак системског одржавања откривају дугогодишњу небригу, не само према сећању на руску емиграцију већ и према сопственој културној баштини. Иако је ово место важно не само за српску, већ и за руску меморијалну карту, остало је готово невидљиво, као да су нестали и трагови великог доприноса које су ови људи дали друштву које их је некада братски прихватило.
Душан Опачић
