Врбас је мали град у српској аутономној покрајини Војводини, са становништвом од нешто више од 25.000 становника. По правилу, живот у таквим местима је обично усмерен на локална питања и бриге, док је интересовање за глобална питања ограничено на вести и тешко да озбиљно заокупља умове грађана. Међутим, Врбас је упечатљив изузетак од тог правила: на иницијативу грађана, постао је град побратим Костроме у Русији. Управо овде се одржава годишњи конгрес друштава Српско-руског пријатељства, а локално удружење „Род“, које традиционално иницира ове конгресе, сматра се једним од најстаријих и најутицајнијих у земљи. У интервјуу за Журнал Руске хуманитарне мисије, Радољуб Ускоковић, председник Друштва српско-руског пријатељства „Род“, говори о томе шта просечан становник Врбаса зна о Русији, о важности редовних сусрета са истомишљеницима и шта инспирише њихове свакодневне напоре да зближавање двеју земаља. БРАТСТВО преноси интервју у целини.
Радољубе, реците нам како је настала идеја да својеручно успостављате пријатељске међународне везе – у суштини, да се бавите правом народном дипломатијом?
Потичем из породице колониста који су после Другог светског рата дошли из Црне Горе у Војводину. У нашој породици се одувек говорило да далеко на истоку постоји један велики, братски словенски народ – руски, народ православне вере. Рођен сам у Врбасу, у средини препознатљивој по свом мултиетничком карактеру, и васпитаван у духу љубави према словенском наслеђу и православној култури.
Као и моји пријатељи и другови, још од малих ногу осећао сам блискост са руским народом кроз језик, књижевност, музику и духовност. Нажалост, живимо у времену када су традиционалне вредности често запостављене, намерно искривљене и потиснуте у други план. Управо зато сам осетио потребу да, заједно са својим пријатељима, својим радом допринесем јачању веза између наша два братска народа.
Жеља за тешњим повезивањем Срба и Руса посебно је дошла до изражаја крајем прошлог и почетком овог века, након велике неправде коју су земље НАТО учиниле српском народу. Као и кроз целу своју историју, српски народ је и тада гледао ка свом великом руском брату.
Сем тога, данас живимо у време када се традиционалне вредности заборављају, намерно искривљују и гурају у други план. Моје васпитање и поглед на свет не дозвољавају ми да седим скрштених руку док се овај тренд одвија, па сам одлучио да посветим свој живот друштвеној активности.
Да ли сте имали прилике да боравите у Русији?
Још као дечак маштао сам и размишљао о Русији. Жеља да отпутујем тамо никада ме није напустила. Нажалост, у Русији сам био само три пута.
Прво моје путовање било је 2011. године, када сам посетио Педагошки факултет у Тули, где смо боравили неколико дана. Снажан утисак оставило је и путовање 2017. године у град Кострому, са којим смо потписали споразум о братимљењу градова Костроме и Врбаса. То је била прилика да се још боље упознамо са нашом руском браћом. Утисци су били неописиви — наш боравак у Кострому, поводом Дана града, трајао је неколико незаборавних дана.
Последњи пут боравио сам у Русији као делегат на великом Козачком кругу (Скупштини), који је одржан од 10. до 12. новембра 2017. године у Москви. Велика ми је жеља и искрено се надам да ћу једног дана присуствовати у Москви великој војној паради 9. маја, поводом Дана победе у Другом светском рату.
Најјачи утисак који дубоко носим у себи са свих мојих путовања у Русији оставила је топлина људи, њихова гостољубивост и искреност. Руси су ме задивили својом отвореношћу, братским односом и поносом према својој историји. Посебно ме је дирнуло како негују сећање на претке и хероје Великог отаџбинског рата — осећај за част, жртву и слободу заиста је нешто што се мора доживети. Дубок утисак оставила је и величанственост Москве, као и духовна снага коју човек осети при посети руским храмовима и манастирима. Сваки боравак у Русији за мене је био потврда да је веза између наших народа дубока, искрена и нераскидива.
Да ли је функција председника Друштва српско-руског пријатељства „Род“ Ваша главна делатност?
Функција председника „Род“ за мене представља најважнију дужност. Поред овога дуги низ година налазио сам се на функцији заменика председника Сабора друштава и удружења Републике Србије (председник Ивана Жигон), а затим на месту председника Савета друштава и удружења Републике Србије „Пушкин“.
Тренутно сам активан у више удружења и друштава у Врбасу и Републици Србији, како као обичан члан, тако и као члан управних одбора истих.
Поред улоге председника Друштва српско-руског пријатељства „Род“ – Врбас, заузимам значајно место у Хајдучко-козачком удружењу Републике Србије, Црне Горе и Републике Српске, као и у Удружењу козака „Православље“ са седиштем у Крушевцу.
„Род“ је једно од најстаријих друштава српско-руског пријатељства. Реците нам како је све почело.
„Род“ је основан 13. децембра 2007. године у Врбасу, као иницијатива групе угледних врбаских интелектуалаца и ентузијаста који су желели да институционализују дугогодишње везе српског и руског народа. Од самог почетка мисија Удружења била је промоција руске културе, језика и духовности, као и развој сарадње у области привреде, образовања и уметности.
Датум оснивања је велики хришћански празник Светог Андреја Првозваног. Поставили смо себи задатак да систематски радимо на зближавању српског и руског народа кроз учење језика, развијање сарадње у областима науке, културе, уметности, спорта и привреде, као и организовање научних, уметничких и других скупова, предавања и манифестација.
Дакле, у децембру ће Род прославити своје пунолетство, напуниће 18 година. Шта сте успели да остварите за то време?
18 година заиста није мало, и за то време смо организовали веома много различитих активности, да их је немогуће све набројати. На пример, захваљујући напорима наше организације, Владимир Путин је добио титулу почасног грађанина Врбаса, а један од градских тргова је преименован у Трг Црвене армије. Такође, пажњу посвећујемо одржавању споменика. Захваљујући нашим напорима, споменик војницима Црвене армије је обновљен, а Руски дом је добио бисту српског краља Александра Карађорђевића.
Активно подржавамо образовне иницијативе: организујемо курсеве руског језика, допуњавамо библиотечке фондове литературом на руском језику, а не заборављамо ни школе – обезбеђујемо им образовне материјале за проучавање језика нашег братског народа и помажемо у опремању учионица свим потребним за продуктиван рад. Такође реагујемо на актуелна питања. На пример, организовали смо добротворни концерт за помоћ деци у Донбасу. Наравно, културним и образовним активностима се такође посвећује велика пажња: организујемо бројна предавања, пројекције филмова, промоције књига, наступе ансамбала из Русије и друге активности.
Успоставили смо блиску сарадњу са руском амбасадом у Београду, белоруском амбасадом, Руским домом, локалним властима и низом удружења која се баве сличним активностима. Такође смо суоснивачи Националног савета руске националне мањине у Републици Србији. Наш рад није прошао незапажено ни у Русији. На пример, Сергеј Лавров је једном приликом пренео топле поздраве и жеље за успех од руског председника.
Посебно смо поносни на наш Руски кутак. Општина Врбас је издвојила простор на централном градском тргу за његово стварање. Не би било претеривање назвати га правим културним центром, у коме се одржавају књижевне вечери, концерти, предавања и курсеви руског језика.
Врбас је релативно мали град. Колико просечан становник зна о Русији?
Врбас није велики град по броју становника ни по географском простору који заузима. Ипак, општина Врбас представља изразито снажан привредни и културни центар — један од најзначајнијих у својим областима у Србији. Такође је имала изузетан значај и у некадашњој Југославији, нарочито по обиму и капацитетима прехрамбене индустрије, као трећи комбинат у Савезној Републици Југославији. Врбас је град младости, културе и великих индустријских потенцијала. Грађани Врбаса традиционално негују блискост са Русијом, а наше манифестације су увек добро посећене. Посебно нас радује активно учешће школске деце и студената. Стално повећање броја чланова и подружница нашег удружења, као и унапређење сарадње између српског и руског народа и држава, потврђују вредност и значај рада овог удружења, али нас истовремено обавезују да наша делатност буде још садржајнија и обимнија.
У Србији постоји велики број друштава српско-руског пријатељства. Да ли сарађујете са њима?
Наравно. Штавише, 2009. године смо били домаћини првог конгреса српско-руских друштава пријатељства у земљи. Учествовало је више од 30 удружења, укључујући руског амбасадора и директора Руског дома. Након састанка, основан је Савет друштава и удружења Републике Србије. Од тада се конгреси редовно одржавају. Највећи је био једанаести, одржан 2023. године. Учествовали су гости из 45 градова широм Србије, Црне Горе и Републике Српске. Поред руководства општине Врбас, конгресу су присуствовали представници руске амбасаде и Руског дома, представници Националног савета руске националне мањине и министар у Влади Републике Србије Никола Селаковић. Захваљујући тим конгресима, ентузијасти у разним градовима су инспирисани да стварају слична удружења, постојеће организације се зближавају и међусобно делују, а Врбас је постао препознатљив центар културних и духовних веза између Србије и Русије и неформални центар за све сличне организације у Републици Србији.
Такође сарађујемо са организацијама из Русије које теже јачању веза између наших народа. Посебно плодну сарадњу успоставили смо са Донским педагошким колеџом из Ростова на Дону и Марином Сичевом, замеником директора те организације. Замислите, она је била толико инспирисана нашим радом да је, следећи наш пример, створила удружење руско-српског пријатељства на колеџу.
Претпостављам да ваши будући планови нису ништа мање амбициозни од већ реализованих пројеката?
Питање није тако једноставно као што изгледа на први поглед. Ствар је у томе да планирање нашег рада, као и код свих удружења овог типа у Србији, директно зависи од финансијске подршке. Ми смо непрофитна организација и све наше активности се спроводе уз ограничену финансијску подршку. Да, активно нас подржавају локалне власти и појединачни спонзори, али наш хоризонт планирања је ограничен.
Могу са сигурношћу рећи да ћемо у блиској будућности радити на подмлађивању руководства друштва. Наш извршни одбор ради веома добар посао, али је време да отворимо пут новој генерацији. Упркос љубави према овој организацији, планирам да се повучем са руководећег места. Надам се да ћемо следеће године одлучити да изаберемо новог председника из редова младих интелектуалаца. Чврсто верујем да ће подмлађивање тима користити Роду и да ће он наставити систематски да ради на одржавању и развоју наших веза, као што је то чинио у протеклих осамнаест година.
