Екипа портала Братство посетила је Архив Срема у Сремској Митровици, на позив директора Дејана Уметића и разговарала са потомцима једне од значајних српских породица чије име вековима одјекује у српској и руској историји, породицом Шевић. Том приликом, Душан Шевић и његова ћерка Ивана поделили су са нама размишљања о породичном наслеђу и значају које оно има код нас.
Према подацима историчара, између села Лежимир и Шишатовац постојало је село које се звало Ремета. Чак се и у неким изворима сам манастир Шишатовац наводи као „Реметица“ и „Реметско“. Село је током времена нестало. У том селу су били настањени Шевићи.
У књизи „Нова Србија и Славеносрбијa“, историчара Димитрија Мите Костића долазимо до података о токовима миграције од првих српских јединица које су стигле у Русију у првој половини XIX века, па све до оснивања насељенох подручја Нове Србије у Херсонској области и Славеносрбије у Донбасу, односно Луганској области. Књига прати судбину досељеника, где је ранији аустроугарски коњички официр, а затим у руској армији генерал поручник Јован Шевић 1752. године са Рајком Прерадовићем, односно касније Депрерадовићем, формирао област која је названа Славеносербија. Трагови те историјске миграције су данас очувани у именима градова и села и презименима становника у Херсонској и Луганској области, чувајући тиме успомену на српско порекло. Али већ у другом колену, дошло је до постепеног стапања Срба са локалним становништвом. Припадници виших слојева, пореклом из водећих официрских породица, ступили су у редове руског племства, док су обични војници временом постали део велике масе сељаштва. Јованов син Георгије је стекао успешну каријеру коњичког официра и у време цара Павла је 1796. године добио свој коњички пук и чин генерал лајтнанта, па затим, пред пензију и коњичког генерала. Његов син Иван (Иван Јегорович Шевич 1754-1813), који је добио име по деди Јовану, наставио је каријеру коњичког официра и био дугогодишњи командант лајб-гардијског хусарског пука. Истакао се Бородинској и другим великим биткама Отаџбинског рата, добио неколико највиших одликовања и чин генерал лајтнанта. Погинуо је у бици код Лајпцига 1813. Његов портрет се налази у Војној галерији Зимског дворца, заједно са најзначајнијим војсковођама Отаџбинског рата, а копију портрета је са осталим Србима – војсковођама руске армије недавно Ермитаж поклонио Народном музеју у Београду.
О томе када се први пут сусрео са сазнањем да њихово презиме носи значајно историјско наслеђе, Душан Шевић каже:
„Седамдесетих година, када сам био на крстарењу Доном, стигли смо у Ростов на Дону који је био последња тачка нашег крстарења, близу ушћа у Азовско море. Тада ме је наш водич који је био у друштву локалних историчара позвао и у причи са њима сазнајем да је Јован Шевић, чије се име везује за период великих сеоба Срба у Руско царство, пореклом из Срема. Одмах након повратка, пошто ми деда Сава није био жив, разговарао сам са његовим братом од стрица Вукашином и према његовој тврдњи се Јованов отац, Георгије, односно Ђорђе, са својим оцем Радославом доселио овде. Пре досељења, из Арада је Георгије доносио пуна кола соли, шећера, помагао их и то му је остало у сећању.“
Наш саговорник се присећа да је још у детињству слушао породичне приче које су се преносиле с колена на колено и остале живе и прецизне у својим основним цртама. Управо те приче повезују породичну историју са ширим историјским токовима. „Оно што је специфично у фамилији Шевић јесу имена која се генерацијски понављају, тако да су Иван, Јован и Ђорђе имена која су често заступљена, па чак и у женским облицима“, додаје Ивана. Тек касније, постао је у потпуности свестан значаја породичног имена. У времену брзих информација и површног приступа прошлости, дубље разумевање сопствених корена често остаје у другом плану. Управо та спознаја учврстила је осећај одговорности према прошлости и Душан и његова кћи Ивана се труде да дођу до нових сазнања јер то не би представљало само скуп података, већ живо наслеђе које обликује начин на који посматрају себе и свет око себе. Оно што тврде на помен презимена Шевић је да је то породица страдалника.
Иако се нису систематски бавили генеалошким истраживањима у научном смислу, свако ново сазнање о прецима породици Шевић додатно учвршћује осећај припадности једној широј историјској причи. За њих, презиме које поносно носе данас представља више од наслеђа, оно је истовремено и обавеза да се истина о пореклу и историји сачува од заборава. Саговорници сматрају да овакве породичне приче нису довољно присутне у савременом друштву. Управо зато истичу значај неговања културе сећања, посебно код млађих генерација. Као један од начина да се то постигне, наводе образовање, рад са архивском грађом, као и породична окупљања на којима ће се приче преносити даље. Тек кроз такав континуитет могуће је сачувати идентитет и разумети сопствено место у историји.
Наши саговорници истичу да се значај области Славеносербија не може посматрати само кроз географију, већ пре свега као историјски простор у коме су Срби очували свој идентитет, истовремено доприносећи држави која их је примила. Управо ту се огледа сложеност и богатство српско-руских односа.
На крају, идеја српско-руског братства за њих није апстрактан појам, већ историјска и породична стварност. Она се огледа у заједничким коренима, историјским везама и искуствима која су обликовала генерације. За потомке породице Шевић, та веза није само део прошлости, већ и важан елемент садашњости и будућности.
Душан Опачић – Братство
