На Институту за политичке студије у Београду одржана је 26. и 27. маја међународна научна конференција под називом “Геноцид над словенским народима у XX веку”. Портал Братство преноси у три дела студију др Марија Калика, научног сарадника Института за политичке студије и доносиоца Повеље Српско-руског братства, која отвара зборник радова са конференције (зборник је објављен у две верзије – на српском и руском језику).
3. ДЕО <-
ГЕНОЦИДИ НАД СЛОВЕНИМА У 20. ВЕКУ КАО КУЛМИНАЦИЈА НЕМАЧКЕ ИСТОРИЈЕ И ПОЛИТИКЕ
Германска и нацистичка дехуманизација Словена била је идеолошко покриће за „оправданост“ и „потребу“ њиховог уништења, расељења или експлоатисања. Не чуди да је таква немачка колективна национална свест, идеологија и политика, у чијој је основи лежао древни германски „нагон ка Истоку“, на крају довела до геноцида и масовних ратних злочина над словенским, руским и српским народом у два светска рата. Не треба, такође, заборавити да су немачки и нацистички геноциди из два рата светска рата у директном континуитету са немачким геноцидом над народима Хереро и Нама у тадашњој Немачкој југозападној Африци (данас Намибија) (Eley 2013, 185). Био је то први геноцид у 20. веку, почињен у периоду 1904-1908. године.
Још у „Мајн Кампфу“ Хитлер је истакао да „борба против јеврејске бољшевизације света захтева јасну оријентацију ка совјетској Русији“ (Hitler 2010, 430). Педантно прикривене припреме за напад на Совјетски Савез, такозвана „Операција Барбароса“ (Unternehmen Barbarossa) почеле су у јулу 1940. године након победе над Француском. Као што су Хитлер и други врхунски нацисти прогласили, рат са Совјетским Савезом био је „рат погледа на свет“ (Weltanschauungskrieg), односно рат идеологија. За очување немачке расе, тврдили су, било је неопходно искоренити непријатељску бољшевичку идеологију и ниже расе повезане са њом, Јевреје и Словене. Будући истовремено коначни сукоб два антагонистичка идеолошка система и политичко-биолошки крсташки рат против јеврејских и словенских Untermenschen, немачка инвазија на Совјетски Савез фундаментално се разликовала од војних похода на Западу (Барли 2014, 85). За Мајера је „напад нацистичке Немачке на Совјетску Русију био sui generis“ – апсолутни или тотални рат за освајање Lebensraum-а на истоку, али и крсташки рат за искорењивање „јудеобољшевизма“ (Browning 1998, 80). Нацистичка пропаганда је претходно већ дехуманизовала народе истока као „јеврејско-бољшевичке Untermenschen“ и „монголске хорде“. Штавише, у рату са расно инфериорним непријатељем, инсистирао је Хитлер, сва могућа средства рата – колико год нехумана – била су оправдана (Hamburg Institute for Social Research 1999, 139; Browning 1991, xxi). То је предвиђало да је политичку елиту и јеврејско становништво СССР-а требало одмах уништити, преостало становништво умањити за додатних 20 до 30 милиона људи, а оне који су остали живи запослити као робови у служби немачких досељеника. Очигледно је да се такав рат могао водити само потпуним непоштовањем међународног права и међународно признатих ратних конвенција. Четири кључна наређења немачке ратне кампање заснована су на тој претпоставци, и отворено и без стида позивају војнике на злочиначке радње (Hamburg Institute for Social Research 1999, 29).
Хитлер је 6. фебруара 1939. својим генералима детаљно изложио пророчанство: следећи рат ће бити „чист рат Weltanschauung-a, то је смишљени рат између народа (Volkskrig) и расни рат“ (Hamburg Institute for Social Research 1999, 28). Хитлер je 22. августа 1939. године, као последње припреме за инвазију на Пољску, генералима саопштио следеће: „Наша снага биће у нашој брзини и бруталности. Није битно шта о мени мисли једна дегенерисана западна цивилизација. Џингис-кан je лака срца поубијао милионе жена и деце. Свет се тога не сећа, помињу га као великог освајача. Морају се елиминисати без милости људи, жене и деца пољске расе. То je једини начин да задовољимо наше потребе за животним простором…И, на крају, ко се још данас присећа масакра над Јерменима“ (Аврамов 1992, 37). „Издао сам наредбу – и даћу сваког ко изговори и једну једину реч критике да се стреља – да циљ рата није у достизању одређених линија, већ у физичком уништењу непријатеља. Тако сам до сада само на истоку ставио своје формације Мртвачке главе (SS-Division Totenkopf) у приправност са командом да пошаљу мушкарце, жене и дете пољског порекла и језика у смрт, немилосрдно и без сажаљења…Пољска ће бити опустошена и насељена Немцима“ (Еvans 2009, 11). Врхунац Хитлерових открића у вези са политиком геноцида над народима окупираних територија су његови говори у Рајхстагу (Reichstag) 6. октобра и на састанку команданата армија 7. октобра 1939. Хитлер је нагласио да ће „планирано уништење СССР-а бити праћено истребљењем словенског становништва до те мере да би физичко уништење Јевреја требало сматрати само експериментом за сличне походе у будућности“ (Litvin 2011, 63). Командантима армија 17. марта 1941. је рекао: „Интелигенција коју је Стаљин ангажовао мора бити уништена“. На тајном састанку 30. марта 1941, више од два месеца пре руске кампање, Хитлер је саопштио пред око 250 генерала Вермахта: „Наши задаци у Русији: уништити оружане снаге, распустити државу“. Надолазећи рат није обичан рат. Сукоб ће, упозорио је он, бити веома другачији од сукоба на Западу. Наиме, рат против Русије би био крајњи „сукоб две идеологије“, „рат истребљења“. Реч је о борби два погледа на свет један против другог. „Бољшевизам“, оличење „друштвеног криминала“, морао је бити уништен једном заувек, јер представља огромну опасност за будућност. Зато „морамо заборавити концепт другарства између војника. Ниједан комуниста не заслужује нашу војничку солидарност. Комуниста није друг ни пре ни после битке. Ако ово не схватимо, и даље ћемо победити непријатеља, али тридесет година касније поново ћемо морати да се боримо против комунистичког непријатеља. На Истоку сада треба да будемо сурови, да бисмо у будућносги могли да будемо благи“. У складу с тим, политичке комесаре Црвене армије посебно је требало третирати не као војнике, већ као злочинце, активне агенте криминалног Weltanschauung-a, и према њима тако поступати. Хитлер је захтевао уништење бољшевичких комесара и комунистичке интелигенције. Он је, дакле, радикализовао здраворазумски војнички морал демонизујући непријатеља: Јеврејин, комуниста, Словен је толико варварски, да се не можемо држати правила хуманости ако желимо да се од њих бранимо (Kühne 2010, 99; Еvans 2009, 175; Барли 2014, 85, 86; Litvin 2011, 64-65; Hamburg Institute for Social Research 1999, 30, 140; Browning 1991, 16).
По речима Владимира Хоркова (Vladimir Khor’kov), „Хитлер је поставио за циљ не само да потисне нашу војску, освоји нашу територију, већ, на крају крајева, да уништи наше народе. ‘То ће бити један од главних циљева немачке политике, да се свакако заустави наталитет Словена. Не може се приступити Русији правним или политичким формулама. Морамо применити колонијална и биолошка средства за елиминацију Словена…Уништићемо Русију да не дозволимо да се поново подигне’“ (Khor’kov 2011, 369). Зато Хитлер поручује да Немци не треба да показују „никакво кајање“ према домаћем становништву. „Нећемо се играти дечјих медицинских сестара; ми смо апсолутно без обавеза што се ових људи тиче. Не би им били обезбеђени медицински или образовни факултети“, а била би им „ускраћена вакцинација и друге превентивне мере“. На крају ће руско друштво, наговестили су ови ставови, увенути и нестати, заједно са другим словенским друштвима у Белорусији, Украјини и Пољској. За сто година, словенско становништво источне Европе би било замењено „милионима немачких сељака“ који живе на тој земљи (Еvans 2009, 172).
Циљ рата против Совјетског Савеза, рекао је Химлер вођама СС-а у јануару 1941. у замку Вевелсбург (Wewelsburg), био је смањење словенског становништва за 30 милиона (Еvans 2009, 172; Khor’kov 2011, 369). То је био општи став целог нацистичког врха, став који је дефинисао политику и праксу фашистичке Немачке. Генерал СС Ерих фон дем Бах–Зелевски (Erich von dem Bach-Zelewski), овлашћени представник Рајхсфирера СС Химлера, начелник штаба за борбу против герилаца, дао је неколико изјава током Нирнбершког процеса. На питање совјетског тужиоца: „Да ли потврђујете да су све практичне активности немачких власти, немачких војних јединица у борби са герилцима биле усмерене на спровођење ове директиве да се број Словена смањи за 30 милиона људи?“, Бах-Зелевски је одговорио: „Верујем да би методе заправо довеле до истребљења 30 милиона, ако би се наставило са употребом и ако се ситуација не би променила као резултат даљих догађаја“ (Litvin 2011, 76). Он је признао: „борбу против партизана постепено смо почели да користимо као изговор за спровођење других мера, као што су истребљење Јевреја и Цигана, систематска редукција словенских народа за неких 30.000.000 душа (да бисмо обезбедили надмоћ немачког народа) и застрашивање цивила стрељањима и пљачком“ (Барли 2014, 86). Химлерова цифру су касније поновили други нацистички лидери, укључујући Рајхсмаршала (Reichsmarschall) Хермана Геринга (Hermann Göring), који је 15. новембра 1941. рекао италијанском министру спољних послова Ћану (Ciano): „Ове године ће 10-30 милиона људи у Русији гладовати“ (Еvans 2009, 172; Khor’kov 2011, 369).
Из преписке између Алфреда Розенберга и Мартина Бормана (Martin Bormann), коja je предочена на Нирнбершком суду, јасно се види нацистичка идеологија према Словенима коja je требало да се оствари: „Словени имају обавезу да за нас раде. Када не бисмо имали потребе за њима могли би одумрети. Размножавање Словена није пожељно. Нека користе контрацепцијска средства, нека врше абортусе. Што више, тим боље. Опасно je ако се буду образовали. Довољно je да могу бројати до сто…Што се тиче хране, више до онога што je нужно не могу добити“ (Клајн 1995, 520).
У наређењу команданта 4. тенковске групе генерал-пуковника Ериха Хепнера (Erich Hoepner) о будућем ратовању на Истоку 2. маја 1941, каже се: „Рат против Русије је темељни део борбе немачког народа за опстанак. То је стара борба Германа против Словена, одбрана европске културе од московитско-азијских поплава, и одбијање јудеобољшевизма. Ова борба мора да има за циљ да разбије данашњу Русију у рушевине, и као последица тога мора се спроводити невиђеном оштрином. Свака војна акција мора бити у планирању и извршењу вођена гвозденом вољом да се непријатељ немилосрдно и потпуно истреби“ (Burleigh 1997, 68-69, Еvans 2009, 176; Hamburg Institute for Social Research 1999, 30).
Немачка „Уредба о надлежности“ призивала је понижење Немачке 1918. године, њене патње након тога и „бројне крвне жртве“ нацистичког покрета, које су све „дефинитивно последица бољшевичког утицаја“ и које „ниједан Немац није заборавио“. Декрет је покренуо климу освете. Окривљавање бољшевизма за „1918.“ оправдало је свако поступање према руским цивилима 1941. (Kühne 2010, 100) Оперативне групе (Einsatzgruppen) имале су задатак да ликвидирају „противнике са другачијим погледом на свет“, наиме функционере Комунистичке партије Совјетског Савеза, „Јевреје на државним и партијским положајима“ и друге „радикалне елементе“ (Benc 2012, 56). У лето 1941. четири мобилна убилачка одреда (Ајнзацгрупе А, Б, Ц и Д), састављена од 3.000 СС-оваца, кренула су да убијају Јевреје и друге „непријатеље“. Одреди су првобитно циљали Јевреје као совјетске званичнике или партизане. Али, већ крајем јула 1941, неке СС јединице су убијале жене и децу као „наводне непријатеље“ (Epstein 2015, 156). Планирање операције Барбароса подразумевало је масовно убиство руских Јевреја и широко распрострањено убијање и гладовање милиона других Руса. До пролећа 1942. године, када је коначно решење у Европи тек почело, око два милиона руских ратних заробљеника под немилосрдним надзором немачке војске већ је умрло од глади, болести, изложености или погубљења (Browning 1991, 6).
У публикацији „Немачка армија и геноцид“ (The German Army and Genocide, 1999), посвећеној изложби о злочинима над ратним заробљеницима и цивилима на Истоку 1939-1944, каже се да је рат на Истоку био рат поробљавања, пре свега, против Пољака и Руса; затим, немилосрдан рат подјармљивања и окупације против Срба (и Грка). Као такав, то није био само идеолошки набијен рат, већ немилосрдан деструктивни рат против читавог становништва, који је имао за циљ потпуно уништење живота и имовине неких група људи, и десетковање и поробљавање других. Иза њега се крио истовремени осећај немачке супериорности и замишљене бестијалности непријатеља. Окупација Пољске је виђена као лабораторија, а антипартизански рат у Србији као полигон за смишљену политику етничког чишћења, колонизације и поробљавања. Нажалост, како се наводи у публикацији, жртве овог рата не сусрећу се често у северноамеричком контексту јер су, након пораза нацистичке Немачке, готово моментално постале непријатељи Запада. Тако се поприште рата на европском Истоку нашло изван америчке маште, чак и изван етничког памћења прилично значајне групе Северноамериканаца. Да би се то исправило, потребно је научити да видимо кроз очи других (Hamburg Institute for Social Research 1999, 7, 8).
Јан Б. Смит (Ian B. Smith) је као водеће питање свог истраживања поставио: „Зашто су се Немци односили према Русима са много већим нивоом бруталности од онога што се видело на другим местима?“. Одговор је, како видимо, у томе што је нацистичка пропаганда веома ефикасно представљала Словене као „подљуде“ и „Азијате“, упоређујући их са Монголима. Такође, Хитлер је доминацију над СССР-ом доживљавао као битку између националсоцијализма и јеврејског бољшевизма, мистичног ентитета који је окривљавао за пораз Немачке у Првом светском рату и патње немачког народа у потоњем Вајмарском периоду. Рат немачке војске на Истоку представљао се као очајничка борба против нападачког бољшевичко-азијског непријатеља који је претио да уништи не само Немачку већ и остале западне цивилизације По Смиту, комбинација нацистичког антибољшевизма и расизма, комбинована са пропагандом, охрабрила је многе немачке трупе да немилосрдно погубе Словене (Smith 2016; Hamburg Institute for Social Research 1999, 14). Историчар Сергеј Дмитрович Галчак (Сергій Дмитрович Галчак) примећује да је нацистичкa политика истребљења произашла из чињенице да су нацистичке вође признале да је неекономично одржавати у животу „сувишне људе нижих раса“ (Marinchenko 2011, 127). Извршавајући наређење, неки војници су се тешили да су просто убили „штетне инсекте и животиње“ (Kudryashov 2011, 153).
На тај начин се, стварањем Volksgemeinschaft-а, који треба да укључи све „праве“ Немце и искључи њихове „унутрашње непријатеље“ (нпр. Јевреје, Словене или комунисте), покушао остварити давнашњи мит и идеал немачких националистичких и десничарских организација. На Источном фронту, где су се војно другарство и осећање припадности немачкој господарској раси нераскидиво заплели, Вермахт је постао „глава копља Volksgemeinschaft-a“ (Böhler 2012). Томас Куне (Thomas Kühne) се посебно посветио тумачењу овог феномена, истакавши да су код нациста и немачких војника жеља за заједницом, искуство припадности и етос колективитета постали основа масовних убистава. Извођење и подржавање Холокауста пружило је Немцима посебан осећај за велику утопију националне припадности: немачка нација се нашла починивши Холокауст (Kühne 2010, 1, 4). Освајајући Исток, Немци су стекли осећај грандиозности нацистичке утопије. На Истоку су схватили шта је нацистичка револуција: бесконачне могућности, неограничена експанзија, прекорачење свих граница које постављају традиција, цивилизација и конвенције. На истоку, Volksgemeinschaft – расно очишћена нација аријевске „господарске расе“ – настала је потискивањем, терорисањем и убијањем свих који јој нису припадали (Kühne 2010, 168–169).
Биланс нацистичког геноцида је да је 40% свих људских губитака у Другом светском рату пао на СССР (Khor’kov 2011, 369). Главни удар нациста био је на словенске државе источне Европе, а главни напори су уложени у елиминацију руске нације (Khor’kov 2011, 372). Русија је имала 14 милиона жртава, Украјина 7 милиона, Белорусија 2,3 милиона, остале совјетске републике још 3,5 милиона. Од инвазије Хитлерове војске на совјетску територију 22. јуна 1941. године, до краја рата, 5,7 милиона совјетских војника и официра било је у немачком заробљеништву. Од тог броја 3,3 милиона (скоро 60%!) систематски је убијено од стране Вермахта и специјалних јединица служби безбедности, или умрло од глади, прехладе, заразних болести, прекомерног рада у импровизованим, лоше уређеним немачким логорима. Довољно је упоредити те цифре спрам 3,5% савезничких ратних заробљеника који су умрли у немачком заточеништву, и 31,6%, односно милион Немаца, умрлих у совјетском заробљеништву, да би се виделе неупоредиво веће размере нацистичког злочина над руским и совјетским народом (Marinchenko 2011, 123; Барли 2014, 85–86; Polyan 2011, 135).
Нарочито треба подсетити на ужасну судбину која је задесила Белорусију и белоруски народ. Наталија Кирилова (Наталья Кириллова) пише да су у Белорусији нацисти предложили да се „германизује” 25% белоруског становништва најпогоднијег по расној основи, односно да се претвори у робове, а 75% Белоруса требало је да „истерају” са окупираних територија, што је значило физичко уништење. Током Великог отаџбинског рата (Великая Отечественная война), Белорусија је, као ниједна друга земља, страдала од фашизма. На њеној територији нацисти су спроводили драконску политику геноцида и „спаљене земље“. Статистика је страшна: тада је умро сваки трећи или четврти становник Белорусије. Карактеристично је било уништавање људских насеља заједно са становницима. Становништво је десетковано или отерано у фашистичко ропство. За три године окупације (1941-1944) разорено је 209 градова и насеља од укупно 270. Опљачкано и спаљено је 9200 села, од којих је 628 делило судбину Катина (спаљеног са становницима) (Kirillova 2011, 384–385; Epstein 2015, 198).
СРБИЈА И СРБИ КАО ЖРТВЕ ГЕРМАНСКИХ ГЕНОЦИДА У 20. ВЕКУ
Када је реч о српским жртвама германских геноцида, оне су у Првом светском рату најављене поруком министра иностраних послова Аустроугарске грофа Леополда Бертхолда (Leopold Graf Berchtold): „Обрачун са Србијом и њено понижење, то je животни услов монархије“ (Lukač 1998, 19). Смиља Аврамов о томе пише: „Рат који je повела Аустро-Угарска 1914. није био само рат против Србије као суверене државе и међународно признате ратујуће стране већ и рат против свеколиког српског народа…рат чији je првенствени циљ био онемогућавање даље физичке егзистенције српског народа, његове културе и имена“ (Аврамов 1992, 33). „Приликом прве офанзиве аустроугарске армије у лето 1914. у Мачви и Подрињу почињени су тешки злочини над цивилним становништвом. До краја 1915. број убијених цивила попео се на 140.000, а 360.000 цивила умрло je од разних епидемија, претежно од тифуса…Капетан Ајзенхут (Eisenhut) из 78. регименте наредио je ‘да се у Србији поубија све живо’. Исту наредбу издао je и поручник Бернхард (Bernhard) из 78. регименте 15. пуковније“ (Аврамов 1992, 34). Швајцарска публицисткиња и болничарка Катарина Штурценегер (Catharina Sturzenegger), која је у периоду 1914-1915. боравила у Србији као ратни извештач и добровољна болничарка, објавила је 1920. године књигу у којој су цитирана упутства нађена на бојишту код једног рањеног војника, са потписом царског и краљевског генерала Хорнштајна (Hornstein): „Браћо, војници, ми убрзо долазимо у једну земљу и међу један народ, који је гори од најстрашнијих варвара; ако вас снађе несрећа да паднете у његове руке, онда ће вас снаћи нешто најсрамније, уши и носеви биће вам одсечени, очи ископане, вода отрована, а такође и животне намирнице. Зато вам наређујем да према тој банди не поступате са хуманошћу, него све што је српско да уништите и свако лице, које говори српским језиком, без икакве милости да стрељате. При уласку у српске градове и села, хапсите у првом реду најугледније личности као што су државни чиновници, свештеници, учитељи и у присуству свих одмах вешати по три из сваке групе“ (Opačić 1994, 62). Радомир Смиљанић подсећа да је у то доба у Хабзбуршкој монархији (Аустроугарској) постојала и „Државна институција за десербизацију Балкана“ (Staatskanzlei fur die Deserbisierung des Balkan), државна творевина за систематско чишћење Балкана од Срба, а да се широм немачко-аустроугарског простора чула корачница „Србија мора да умре“ („Serbien muss sterbien“) (Hitler 2010, 451).
Слична немачка геноцидна политика и антисрпска реторика поновила се у Другом светском рату. На вест из Београда да je Тројни пакт срушен 27. марта 1941, Хитлер je истог дана сазвао у Берлину конференцију о Југославији: „То разбојничко и завереничко српско легло уништићу једном заувек…Све то потиче из Србије. То je превратничка земља“ (Клајн 1995, 522). Гебелс је записао у свом дневнику од 30. марта 1941. године: „Фирер је био бесан због српског пуча и свргавања владе Цветковић-Мачек, узвикнуо је: ‘Ова необуздана нација имаће да плати својим животом провокацију против Рајха’“ (Hitler 496), додајући: „Срби су увек били изазивачи нереда. Сада ћемо имати да их средимо“ (Hitler 500). Хитлер је у Рајхстагу 4. маја 1941. подсетио да je „Југославија, уколико je реч о Србима, у светском рату [мислио je на I светски рат – прим. Ж. Ђ.] била наш противник“ (Ђорђевић 1995, 616). Зато је генерал-пуковник Франц Халдер (Franz Halder) у „Ратни дневник“ (Трећег Pajxa) рат против Југославије унео као „Ратни поход на Србе (Serbicherfeldzug)“ (Ђорђевић 1995, 617). С тим у вези, Франц Нојхаузен (Franz Neuhausen), генерални опуномоћеник за привредну експлоатацију Србије, на саслушању 20. септембра 1947. изјавио је: „Хитлер je задржао према Србима исти онај став који су имали Аустријанци 1914. године. Kao Аустријанац држао се стриктно тог става наређујући строге мере према Србима…Створено je схватање да би најбоље било када би Србија уопште нестала са географске карте“ (Јовановић 1995, 466-467). Немачки команданти су, држећи се упутства која je Хитлер дао приликом доношења одлуке за агресију на Југославију, наређивали својим војницима да ригорозно поступају према Србима, јер су они „одувек непријатељи Немачке“, а Србима се треба осветити и за немачке неуспехе и жртве још из Првог светског рата (Живковић 1995, 178-179). У Србији је уведен класичан окупациони систем који је Србе као „легло нереда“, како су их видели Хитлер и његови сарадници, требало да подвргне што већој експлоатацији, и да их уз примену најбруталнијих мера онемогући да организују отпор (Glišić 1995, 169). Главнокомандујући на Балкану генерал-фелдмаршал Вилхелм Лист (Wilhelm List) постајао је све више фрустриран српским отпором окупацији. Срби су, по његовом мишљењу, били природно насилни и вруће крви и могли су се укротити само силом (Еvans 2009, 236). Зато у наређењу од 25. септембра 1941, опуномоћени главнокомандујући генерал у Србији Франц Беме (Franz Böhme) налаже: „Ваш je задатак да прокрстарите земљом у којој се 1914. потоцима лила немачка крв…Ви сте осветници тих мртвих. За целу Србију има се створити застрашујући пример, који мора најтеже погодити целокупно становништво. Свако који благо поступа греши се о животе својих другова. Он ће бити позван на одговорност, без обзира на личност, и стављен под ратни суд“ (Ђорђевић 1995, 620; Шерегељ 2018, 96; Hamburg Institute for Social Research 1999, 54). Генерал-фелдмаршал Вилхелм Кајтел (Wilhelm Keitel), који је потписао наредбу за стрељање 100 Срба за једног убијеног, и 50 Срба за једног рањеног немачког војника, имао је „образложење“ за такву монструозну одлуку: „имати у виду да један човечији живот у дотичним земљама не вреди ништа, и да се застрашујуће дејство може постићи само необичном свирепошћу“ (Аврамов 1992, 195). Бранко Петрановић напомиње да је нацизам помогао и усташком геноциду над Србима: „Усташкој националној искључивости ишла je наруку националсоцијалистичка расна доктрина и пракса. Пре свега, својим терористичким искуством, легализацијом логора смрти, погромима над Јеврејима, идејама антисловенског обележја, расном теоријом и расно-антрополошком дисквалификацијом људи неаријевског порекла, негацијом Југославије као државе, србофобијом немачког врха, Хитлеровом препоруком поглавнику да немилосрдно реши српско питање јер за 50 година може бити касно“ (Петрановић 1995, 106).
ЗАКЉУЧАК
Међутим, исход је на крају Другог светског рата био другачији. Фантазмагорије и халуцинације Хитлера и других нацистичких главешина о освајању, покоравању и уништењу Русије и СССР-а доживеле су тотални пораз. Катастрофа коју је прижељкивао још од „Мајн Кампфа“, као „потврду исправности“ његове сумануте расне идеологије, десила се управо Трећем рајху, а не Русији. Насупрот његовим сомнамбулним предвиђањима и визијама, совјетска војска није била без вође, „огромни Рајх на Истоку“ није доживео слом, и Русија као држава није нестала. Испоставило се да она није „колос без главе на глиненим ногама“, да руски колос није свињска бешика коју је довољно убости немачким мачем да пукне, и да немачке оружане снаге нису успеле да за четири или пет месеци разбију Совјетски Савез. Немачки поход на Исток, вођен сећањем на старе немачке витезове, као и раније у историји, био је поражен; разбијање Црвене армије није се показало као „дечја игра“; немачки „животни простор“ на руском тлу није проширен; немачки мач је сломљен; руска земља за немачки плуг није освојена, и са ње није било немачког хлеба. Показало се да Словени и Руси нису инфериорни, да имају способност да створе и одбране своју државу, и да им за то нимало није потребна наводно „супериорна“ германска раса. Русија није сведена на „Московију“ као ђубриште за непожељне. Немци нису постали господари, немачка елита није управљала словенским „хелотима“. Русијом се није завладало шачицом људи, налик британској владавини у Индији. Русија није била „пустиња“, Крим није претворен у немачку ривијеру, Волга није постала немачки Мисисипи, а земље Истока „рај“ немачке и „европске“ Калифорније. Није било немачких установа у велелепним палатама. Једина истина је да је, нажалост, руско и совјетско становништво било смањено за скоро 30 милиона, због нацистичког геноцида и херојске одбране совјетског народа и војске. Слично је било са Србијом. Србија није умрла у Првом светском рату, Аустроугари и Немци нису успели да је убију. А у Другом „српско легло“ није „уништено заувек“, Србија није нестала са географске карте, и Београд није постао тврђава принца Еугена.
Зашто је исход био овакав? Одговор је дат у Стаљиновим обраћањима током Великог отаџбинског рата, и једном чланку писца и новинара Иље Еренбурга (Илья Григорьевич Эренбург). Из безбедносних разлога, у дубинама подземне станице Мајаковски (Маяковский) у ноћи 6. новембра 1941. године одржана је прослава двадесет четврте годишњице Октобарске револуције. У свом обраћању присутнима НКВД-овцима, Стаљин је рекао: „Управо ови људи без части и савести, ови људи са моралом животиња, имају дрскост да позивају на истребљење велике руске нације – нације Плеханова и Лењина, Белинског и Чернишевског, Пушкина и Толстоја, Горког и Чехова, Глинке и Чајковског, Сеченова и Павлова, Суворова и Кутузова!“ Следећег јутра Стаљин је говорио маршу на Црвеном тргу док су немачке трупе стајале само тридесет миља даље. Призивао је хероје руске прошлости: „Рат који водите је ослободилачки, праведан рат. Нека вас у овом рату надахну јуначке личности наших великих предака Александра Невског, Димитрија Донског, Мињина и Пожарског, Александра Суворова, Михаила Кутузова!“ (Burleigh 1997, 50).
У чланку из 1942. под насловом „Оправдање мржње“, тада совјетски ратни дописник Иља Еренбург је написао: „Овај рат није налик ранијим ратовима. Први пут се наш народ суочава не са људима, већ са окрутним и подлим чудовиштима, дивљацима опремљеним свим технички усавршеним оружјем, олошима који поступају по правилу и цитирајући науку, који су масакр беба претворили у последњу реч државне мудрости. Мржња нам није лако дошла…Мрзимо нацисте јер волимо своју земљу, народ, човечанство. У томе је снага наше мржње и њено оправдање. Када се сусретнемо са фашистима схватамо колико је слепа мржња опустошила душу Немачке. Та врста мржње нам је туђа. Мрзимо сваког нацисту зато што је представник човекомрзитељског принципа, мрзимо га због суза удовице, због осакаћеног детињства сирочади, због јадних хорди избеглица, због погажених поља, због уништења милиона живота. Не боримо се против људи, већ против аутомата у људском обличју. Наша мржња према њима је јача јер споља изгледају као мушкарци, јер могу да се смеју и тапшају пса или коња, јер се у својим дневницима упуштају у самоанализу, јер су прерушени у људска бића, као цивилизовани Европљани“. Коментаришући овај чланак, Барли каже да оно што њега разликује од немачких примера мржње према Русима је прво, да су Руси морали да се одуче од свог поштовања према немачкој културној и технолошкој супериорности, што је симболизовано Еренбурговом сопственом причом о групи руских сељака који се диве заробљеним немачким упаљачима за цигарете у облику револвера: „То је култура!“; и друго, да је Еренбург пазио да прави разлику између нациста и Немаца, надајући се заиста да ће „немачки народ такође живети, једном очишћен од грозних злочина нацистичке деценије“. За разлику од Руса и њиховог односа према Немцима и немачкој култури, Немци нису поштовали руску цивилизацију и намеравали су да убију милионе Руса. Барли закључује да су такве разлике важне (Burleigh 1997, 74).
Ми можемо само да закључимо да држава и народ који имају овакве историјске личности и величине које је Стаљин споменуо, политичко вођство и родољубиве интелектуалце попут Еренбурга, не могу бити поражени.
РЕФЕРЕНЦЕ
Аврамов, Смиља. 1992. Геноцид у Југославији у светлости међународног права. Београд: Политика.
Барли, Мајкл. 2014. „Шта би било да је нацистичка Немачка победила Совјетски Савез?” Градац 41 (196-197): 84–100.
Глишић, Венцеслав. 1995. „Терор и злочини нацистичке Немачке у Србији 1941-1944. године.” У Геноцид над Србима у II светском рату, ур. Милан Булајић, 168–171. Београд: Музеј жртава геноцида-Српска књижевна задруга.
Ђорђевић, Животије. 1995. „Губици становништва у Југославији у Другом светском рату.” У Геноцид над Србима у II светском рату, ур. Милан Булајић, 615–638. Београд: Музеј жртава геноцида-Српска књижевна задруга.
Живковић, Никола. 1995. „Нацистички ставови и наредбе о геноциду и масовним стрељањима у Србији 1941. године.” У Геноцид над Србима у II светском рату, ур. Милан Булајић, 178–182. Београд: Музеј жртава геноцида-Српска књижевна задруга.
Јовановић, Жарко. 1995. „Немачки злочини над сељаштвом у Србији 1941. године.” У Геноцид над Србима у II светском рату, ур. Милан Булајић, 465–478. Београд: Музеј жртава геноцида-Српска књижевна задруга.
Клајн, Лајчо. 1995. „Геноцид над Србима, Јеврејима и Циганима (Ромима) у Војводини у II светском рату.” У Геноцид над Србима у II светском рату, ур. Милан Булајић, 518–553. Београд: Музеј жртава геноцида-Српска књижевна задруга.
Лукач, Душан. 1998. Три геноцида над Србима у XX веку. Београд: Српска академија наука и уметности-Балканолошки институт.
Петрановић, Бранко. 1995. „Нова историјска основа 1918-1941. и геноцид.” У Геноцид над Србима у II светском рату, ур. Милан Булајић, 103–116. Београд: Музеј жртава геноцида-Српска књижевна задруга.
Халити, Бајрам. 2018. „Долазак Адолфа Хитлера на власт и масовно страдање Срба, Јевреја и Рома за време Другог светског рата (ратна одштета).” У Страдање Срба, Јевреја, Рома и осталих на територији бивше Југославије, ур. Живота Радосављевић, Вјачеслав Соловјов, и Оља Арсенијевић, 147–160. Београд: Факултет за пословне студије и правo и Факултет за стратешки и оперативни менаџмент Универзитета „Унион-Никола Тесла“; Београд: Музеј жртава геноцида.
Цимбаев, К. Н. 2015. „Славянский вопрос в немецкой политической мысли начала ХХ века. Геополитическая картина мира германской публицистики.” Studia Slavica et Balcanica Petropolitana 17 (1): 42–63.
Шерегељ, Едит Дер. 2018. „Мегазлочини у Другом светском рату и међународне гаранције људских права након Холокауста.” У Страдање Срба, Јевреја, Рома и осталих на територији бивше Југославије, ур. Живота Радосављевић, Вјачеслав Соловјов, и Оља Арсенијевић, 85–104. Београд: Факултет за пословне студије и правo и Факултет за стратешки и оперативни менаџмент Универзитета „Унион-Никола Тесла“; Београд: Музеј жртава геноцида.
Benc, Volfgang. 2012. Holokaust. Beograd: Altera.
Böhler, Jochen. 2012. “Review of Kühne, Thomas, Belonging and Genocide: Hitler’s Community, 1918-1945.” H-Soz-u-Kult, H-Net Reviews. http://www.h-net.org/reviews/showrev.php?id=35815.
Browning, Christopher R. 1991. Fateful Months: Essays on the Emergence of the Final Solution. New York, London: Holmes & Meier.
Browning, Christopher R. 1998. The Path to Genocide: Essays on Launching the Final Solution. Cambridge: Cambridge University Press.
Burleigh, Michael, and Wolfgang Wippermann. 1991. The Racial State: Germany 1933-1945. Cambridge: Cambridge University Press.
Burleigh, Michael. 1997. Ethics and Extermination: Reflections on Nazi Genocide. Cambridge: Cambridge University Press.
Dawsey, Jason. 2023. “The Exterminationist Mindset: Heinrich Himmler’s October 1943 Speeches.” The National WWII Museum, Orleans. https://www.nationalww2museum.org/war/articles/exterminationist-mindset-heinrich-himmlers-october-1943-speeches.
Eley, Geoff. 1991. Reshaping the German Right. Radical Nationalism and Political Change after Bismarck. Ann Arbor: University of Michigan Press.
Eley, Geoff. 2013. Nazism as Fascism: Violence, Ideology, and the Ground of Consent in Germany 1930-1945. London, New York: Routledge.
Epstein, Catherine. 2015. Nazi Germany: Confronting The Myths. Chichester, Malden: Wiley Blackwell.
Evans, Richard J. 2004. The Coming of the Third Reich. New York: The Penguin Press.
Evans, Richard J. 2009. The Third Reich at War. New York: The Penguin Press.
Gilyazov, Iskander. 2011. “The USSR Turkic-Muslim Nations in Nazi Germany’s Pre-war Plans.” In The War of Extermination: The Nazi Genocide in Eastern Europe. The International Science Conference Papers (April 26-28, 2010), eds. Aleksandr Dyukov and Olesya Orlenko, 182–199. Moscow: “Historical Memory” Foundation.
Hamburg Institute for Social Research, ed. 1999. The German Army and Genocide: Crimes against War Prisoners, Jews, and Other Civilians in the East, 1939-1944. New York: The New Press.
Hitler, Adolf. 2010. Majn Kampf Adolfa Hitlera (prir. Radomir Smiljanić). Beograd: Beoknjiga.
Jenkins, Philip. 2014. The Great and Holy War: How World War I Became a Religious Crusade. San Francisco: HarperOne.
Kirillova, Natalia. 2011. “Burnt Villages: An International Project to Perpetuate the Memory of Victims of azi Genocide.” In The War of Extermination: The Nazi Genocide in Eastern Europe. The International Science Conference Papers (April 26-28, 2010), eds. Aleksandr Dyukov and Olesya Orlenko, 384–388. Moscow: “Historical Memory” Foundation.
Kudryashov, Sergei. 2011. “German Einsatzgruppen During the World War II.” In The War of Extermination: The Nazi Genocide in Eastern Europe. The International Science Conference Papers (April 26-28, 2010), eds. Aleksandr Dyukov and Olesya Orlenko, 143–158. Moscow: “Historical Memory” Foundation.
Kühne, Thomas. 2010. Belonging and Genocide: Hitler’s Community, 1918-1945. New Haven, London: Yale University Press.
Lipatti, Ava. 2017. “Russophobia and the Logic of Imperialism.” Hampton Institute. https://www.hamptonthink.org/read/russophobia-and-the-logic-of-imperialism.
Litvin, Aleksey. 2011. “The Nazi Policy of Genocide on the Territory of Belarus (June 1941 – June 1944): Common Features and Peculiarities of Practical Implementation.” In The War of Extermination: The Nazi Genocide in Eastern Europe. The International Science Conference Papers (April 26-28, 2010), eds. Aleksandr Dyukov and Olesya Orlenko, 61–78. Moscow: “Historical Memory” Foundation.
Lukač, Dušan. 1982. Treći rajh i zemlje jugoistočne Evrope. Prvi deo, 1933-1936. Beograd: Vojnoizdavački zavod; Ljubljana: Partizanska knjiga.
Luppes, Jeffrey. 2020. “Commemorating The Lost Heimat: Germans as Kulturträger on the Monuments of the Danube Swabians.” In German-Balkan Entangled Histories in the Twentieth Century, eds. Mirna Zakić and Christopher A. Molnar, 202–215. Pittsburgh: University of Pittsburgh Press. DOI: 10.2307/j.ctv17nmzxn.14.
Marinchenko, Aleksandr. 2011. “Specific Laws of War and Soviet Prisoners of War: Some Aspects of Foreign and Ukrainian Studies.” In The War of Extermination: The Nazi Genocide in Eastern Europe. The International Science Conference Papers (April 26-28, 2010), eds. Aleksandr Dyukov and Olesya Orlenko, 115–131. Moscow: “Historical Memory” Foundation.
Naumov, Aleksandr. 2011. “The Plans of Fascist Italy and Nazi Germany Towards the ‘New Orderʼ in Europe.” In The War of Extermination: The Nazi Genocide in Eastern Europe. The International Science Conference Papers (April 26-28, 2010), eds. Aleksandr Dyukov and Olesya Orlenko, 50–60. Moscow: “Historical Memory” Foundation.
Opačić, Petar. 1994. „Politika genocida Austrougarske protiv Srba u Prvom svetskom ratu.” Vojnoistorijski glasnik 44 (1-2): 47–78.
Petersen, Hans-Christian. 2022. “Between Marginalization and Instrumentalization: Anti-Eastern European and Anti-Slavic Racism.” Illiberalism. https://www.illiberalism.org/between-marginalization-and-instrumentalization-anti-eastern-european-and-anti-slavic-racism/.
Polyan, Pavel. 2011. “Stratocide and Stratocidal Aspects of the Third Reich Policy Toward Soviet Prisoners of War.” In The War of Extermination: The Nazi Genocide in Eastern Europe. The International Science Conference Papers (April 26-28, 2010), eds. Aleksandr Dyukov and Olesya Orlenko, 132–142. Moscow: “Historical Memory” Foundation.
Promitzer, Christian. 2020. “Racializing The Balkans: The Population of Southeastern Europe in the Mind of German and Austrian Racial Anthropologists, 1914–1945.” In German-Balkan Entangled Histories in the Twentieth Century, eds. Mirna Zakić and Christopher A. Molnar, 61–78. Pittsburgh: University of Pittsburgh Press. DOI: 10.2307/j.ctv17nmzxn.7.
Roemer, Felix. 2011. “Criminal Orders: The German Army and War Crimes on the Eastern Front 1941-1942.” In The War of Extermination: The Nazi Genocide in Eastern Europe. The International Science Conference Papers (April 26-28, 2010), eds. Aleksandr Dyukov and Olesya Orlenko, 79–84. Moscow: “Historical Memory” Foundation.
Shneyer, Aron. 2011. “About the Holocaust and Genocide. General and Specific.” In The War of Extermination: The Nazi Genocide in Eastern Europe. The International Science Conference Papers (April 26-28, 2010), eds. Aleksandr Dyukov and Olesya Orlenko, 344–361. Moscow: “Historical Memory” Foundation.
Shubin, Alexander. 2011. “Ideology of Fascism: Comparative Aspects.” In The War of Extermination: The Nazi Genocide in Eastern Europe. The International Science Conference Papers (April 26-28, 2010), eds. Aleksandr Dyukov and Olesya Orlenko, 22–49. Moscow: “Historical Memory” Foundation.
Smith, Ian B. 2016. Savagery on the Eastern Front: Hitler’s Policy of Annihilation in Russia. Honors Thesis. Boone, North Carolina: Appalachian State University. https://libres.uncg.edu/ir/asu/f/Smith,%20Ian%20B.%202016.pdf.
Stoetzler, Marcel, and Christine Achinger. 2013. “German Modernity, Barbarous Slavs and Profit-Seeking Jews: The Cultural Racism of Nationalist Liberals.” Nations and Nationalism 19 (4): 739–760. DOI: 10.1111/nana.12035.
Vladimir Khor’kov. 2011. “Nazi War on Extermination in Soviet Diplomatic Documents.” In The War of Extermination: The Nazi Genocide in Eastern Europe. The International Science Conference Papers (April 26-28, 2010), eds. Aleksandr Dyukov and Olesya Orlenko, 368–372. Moscow: “Historical Memory” Foundation.
Vlahek, David. 2022. “Deutschnationaler und nationalsozialistischer Antislawismus – Kontinuitäten und Paradigmenwechsel eines heterogenen Ressentiments (1848–1945).” Zeitschrift für Ostmitteleuropa-Forschung 71 (1): 1–38. DOI: 10.25627/202271111068.
Mario Kalik
Institute for Political Studies, Belgrade
THE HISTORICAL AND IDEOLOGICAL ROOTS OF THE GERMAN AND NAZI GENOCIDE AGAINST THE SLAVS
Summary: The work is an expression of the struggle against the Western silence and oblivion of the millions of Russian, Serbian and generally Slavic victims of German and Nazi genocides in the 20th century, and the need to point out the historical and ideological roots of these genocides that go deep into the German past. There is continuity in German hatred of Slavs, starting at the latest with German nationalist authors from the 18th century, to Nazi ideologists and politicians in the 20th century. As early as 1801, in the Prussian historian Johann Friedrich Reitemeier, we find practically all the elements of German and Nazi anti-Slavic racism, which have not changed over the centuries, and which form the ideological facade of the German “drive towards the East” (Drang nach Osten), which aim was to conquer “living space” (Lebensraum) for Germans in Eastern Europe. This impulse culminated in Germany’s genocidal policy against the Slavs in the 20th century and World War II.
The racist hierarchical view of, on the one hand, the “superior” Germanic people and Germans as “bearers (bringers) of civilization and culture”, and on the other, the “inferior”, “primitive” Slavs and the “barbarian” East, with the construction of the “Slavic danger”, was a constant in German discourse in the 19th century. The reminder of the Teutonic Order of German knights and their medieval conquests in the East had a special significance and role. This view carried over into the 20th century. Immediately before the First World War, German leaders actively contemplated the inevitable struggle between “Germanness” and “Slavness”.
The Nazis, with their ideas of racial purity and territorial expansion, took the old German anti-Slavism to an even more dangerous level. Hitler merely took the ideas and ideology of German racists and German nationalists of previous centuries, with significant contributions from Gobineau, Chamberlain, and Social Darwinism, and transformed them into a comprehensive program for a new racial order. The Germans were conceived as a „master people“ and „superhumans“ (Übermenschen); other, non-Aryan races and peoples were „subhumans“ (Untermenschen) who were to be destroyed, or to submit to and serve the Germans. The division into „superhumans“ and „subhumans“, and the racist hatred of Slavs and Russians as „subhumans“ and „Asiatics“, is also evident in the statements of Nazi military commanders. Following this genesis and line of interpretation, the historical and ideological roots of German and Nazi genocides and crimes against Slavs in the 20th century can be explained.
The high number of civilian casualties in the Soviet Union, Poland, and Southeast Europe can only be understood in light of this morbid, historically long-standing, and deeply rooted racist background. Genocide and war crimes seemed less horrific, or even “normal,” “desirable” and “necessary”, when “subhumans” or “inhumans” were being destroyed. In the eyes of Hitler and the Nazis, Russians and Slavs were not just “second-class” people, but representatives of the animal kingdom. These “human animals” were valuable only insofar as they worked under the domination of the “superior Aryan” Germans. The German and Nazi dehumanization of the Slavs was an ideological cover for the “justification” and “necessity” of their destruction, displacement, or exploitation. The paper also presents the case of Serbia and Serbs as victims of German genocides in the 20th century, in two world wars.
All the phantasmagoria and hallucinations of Hitler and other Nazi leaders about the conquest, subjugation and destruction of Russia and the USSR suffered a total defeat in World War II. A state and people that, like the Russian one, have such historical figures and greatness, political leadership and patriotic intellectuals, cannot be defeated.
Keywords: Germans, Slavs, Hitler, Nazism, genocide, “drive towards the East” (Drang nach Osten), “living space” (Lebensraum), “superhumans” (Übermenschen), “subhumans” (Untermenschen)
