Данашњи саговорник портала БРАТСТВО Катарина Ентина (Екатерина Энтина) је водећа у новом покољењу руских стручњака за Србију и Балкан. Њен СV, научна и друштвена активност су импресивни: доктор политичких наука, професор Националног истраживачког универзитета „Висока школа економије“, руководилац одељења Црноморско-медитеранских истраживања Института за Европу Руске академије наука, учесник свих значајних руских спољнополитичких и више међународних форума и клубова. Осим енглеског и француског, говори и српски и словеначки, а вероватно је највећи експерт у Русији за политику ЕУ на Балкану. Ових дана је у Београду по ко зна који пут – ради учешћа на међународној конференцији о управљању променама у савременим међународним односима и ради руковођења омладинским научним форумом «Балкански дијалог 2024», који се ове године одржава у Београду.
Да кренемо од српског пута у ЕУ, на коме смо и даље, без обзира на то што подршка грађана Србије том путу никада није била нижа. У Русији има оних који немају ништа против српског пута у ЕУ, неки чак Србију у томе подржавају. Да ли је то исправно?
Исправно је, јер је став руског политичког врха да свака земља може да спроводи своју независну позицију. Ако Београд има такав избор – нека. То је под број један.
А под два, дуго смо гледали српски пут у ЕУ као продужење наших могућности. Јер, и ми смо тада, на почетку миленијума, имали развијен политички и економски дијалог са ЕУ и одговарало нам је да цео Балкан уђе у ЕУ, а нама да буде партнер.
Што се тиче садашњег тренутка, никад нисмо рекли да смо против повратка нормалног дијалога и нормализације односа са Европом. Ми на догађаје не гледамо као на цивилизацијски сукоб, него сматрамо да је ЕУ дошла до тачке када хоће да повреди саму себе. Чим се они врате на нормалне позиције, убеђена сам да Русија неће имати ништа против нормалног партнерског равноправног дијалога са ЕУ. А то значи да немамо ништа против уласка Србије или било које земље југоисточне Европе у ЕУ.
Сада је геополитичка ситуација, наравно, много гора. Однос ЕУ који видимо не само према нама, него према вама, према Србији, доводи гомилу људи до реторичког питања зашто би Србији или било којој другој земљи сада требале европске интеграције.
Пре двадесет година, разлози су били потпуно јасни – модернизација, економски раст, дијалог. Сада видимо да се ЕУ у политичком смислу донекле претворила у аутократију, да не кажем диктатуру. Не постоји дијалог. А посебно не са онима који су изван ЕУ. Осим онога што каже Брисел. То, наравно, за нас отвара питање зашто би то требало. А одговор на то реторичко питање је јасан: то је нека врста избегавања притиска коју Београд и српски народ из Републике Србије има од стране Запада. Ако би оне у овом тренутку отказале европске интеграције, притисак би одмах био већи него сад.
Да ли ће Србија икада ући у ЕУ? Или ће Унија пре тога да потпуно нестане, или битно да промени свој карактер?
Не верујем да ће у кратком периоду Србија постати члан ЕУ. И ваш председник говори да нећете ући до 2030.године.Мислим да је та процена тачна, јер се то сада претворило у геополитичку игру. За Брисел је много важније да део тзв. нове Европе – Молдавија, Јужни Кавказ – што пре ограде и смање руски утицај тамо. То је сад задатак number one.
Брисел је доживљавао Балкан као своју монополску зону и зато нема велике пажње према овом простору, а због одсуства пажње нема никакве реалне жеље да приме земље кандидате, јер ће то и овако и онако изазвати контрадикције у чланицама ЕУ. Јер, оне се плаше уласка нових чланица, укључујући Србију. Тако да у следећих 7-8 година ништа од тога.
Гледајући тренутну ситуацију на терену, мислим да за Србију неће бити никаквих бонуса и дивиденди без чланства, јер је ЕУ изабрала пут притиска на Београд. Тако да, шаргарепе, као друге врсте стимулације, неће бити. Они последњих десет година бирају меру притиска као најбољу меру, што значи да ће вас даље притискати.
ЕУ ће постојати. Наше очекивање да ЕУ слаби из године у годину је мало погрешно. Она је увек била слаб играч у смислу спољне политике, јер је једна од најсложенијих ствари – компромис међу земљама чланицама. Али, у последњих пет година, Европска комисија је добила невероватну моћ по питању дубине интеграција. Језгро ЕУ је више везано него пре 7-8 година. Друго, гледајући Мађарску, која има неколико хиљада тачака којима су незадовољни Бриселом, али на крају крајева нико не поставља питање о изласку. Пример Велике Британије је био пример за остале чланице – јер, тренутно економско стање у Британији је јако лоше. То само по себи остаје стимулус за даљу интеграцију, за продубљивање интеграције унутар ЕУ.
Наравно, по питању проширења ће се вероватно вратити на идеју концентричних кругова, где постоји језгро које је интегрисано потпуно, у сваком смислу, и постоји полупериферија, којој би припадао Балкан, која је у смислу права, економије и логистике већ интегрисана у ЕУ. Бар ЕУ тај процес тако доживљава. И вероватно ће бити трећи круг коме сада припадају Украјина, Молдавија и неке земље Јужног Кавказа, нарочито Јерменија, које ће бити граница – нека врста новог буфера између Русије и Европе. Ја то тако видим.
С обзиром на то да је српски пут у ЕУ стално нечим условљен, има разних услова – да се призна независност тзв.Косова, да се уведу санкције Русији… Тај српски пут би можда могао да буде и прекинут због тих захтева. Да ли Русија размишља о могућности да Србију укључи у интеграције којима је она на челу? У мејнстрим медијима и од стране државних званичника нам се стално саопштава да ЕУ пут нема алтернативу, да ЕУ нема алтернативу.
Пре свега Србија треба и мора да размишља о нечему још, о придруживању другим пројектима осим пројекта ЕУ. За ту могућност увек има отворена врата. Ми знамо да је било разговора на међувладином нивоу о могућностима придруживања Београда дијалогу у оквиру БРИКС +. Ви знате да је ове године Русија председавајућа БРИКСу, и очекује од земаља које би хтеле да се придруже у овом или оном формату – то није обавезно форма чланства – да на министарском нивоу тај захтев покрену и да започну дијалог бар формално. Тако да та могућност постоји.
Србија већ има већ развијене односе са пројектима где Русија игра централну или једну од главних улога. То је, пре свега, Евроазијска унија. Србија је након дуготрајних преговора потписала билатералне уговоре са Казахстаном, Русијом и Белорусијом. Има и уговор о сарадњи са Евроазијском унијом. У том смислу је Србија већ укључена у тај процес. Србија је и посматрач у Организацији уговора о колективној безбедности (ОДКБ). Тако да не бих рекла да Србија остаје потпуно ван било којих интеграционих идеја осим ЕУ.
Вероватно ће дијалог са ЕУ у краткорочном периоду бити замрзнут – то видим као реалну ствар, то очекујем, али то није ништа ново за дијалог Београда и Брисела. Ви се сећате да је 2006. била иста ситуација поводом Косова и сарадње са Хашким трибуналом, када је Брисел једносмерно зауставио преговоре са Београдом. То ће вероватно бити и сада, у том или неком другом смислу. А онда је питање шта ће Београд даље радити.
На пример, ако гледамо економску сарадњу Београда са светом, шта ћемо видети? У медијима стално видимо једну бројку – да је економска сарадња са ЕУ око 70% укупне економске сарадње земље. То је пуно, али шта је са осталих 30%? То је управо сарадња са земљама које нису везане за ЕУ или Северноатлантски савез. А 30 посто је такође пуно, јер то није 3 одсто, него трећина трговине. Тако да мислим да би требало ову слику представити што објективније. Онда ће и народ и политичке елите видети да друге могућности не само да постоје, него их они објективно већ имају, само гледају на њих другачије и стварају илузију безалтернативности.
Кад један део интелектуалне јавности и политичара у Београду говори о интеграционим процесима са онима са којима се Србија физички не граничи, потеже као аргумент да су те интеграције немогуће јер – немамо заједничку границу. Грчка је постала чланица ЕУ а да није имала никакву географску тачку заједничку са ЕУ, а и цивилизацијски је била потпуно другачија- дуго година је била једина православна земља у ЕУ. Како видите „географски“ аргумент и колико је интелектуална расправа неопходна на ширем нивоу ради сучељавања аргумената у оквиру конференција и округлих столова на квалитетном нивоу?
Ковид је донео различитецствари, а једна од њих је промена логистичких праваца и трансформација односа према прозводњи који је био марксистички – да се средства производње морају налазити близу места где се нешто производи. То се сада потпуно променило.
Све земље теже да средства производње преместе у своје националне границе. Са друге стране, распад транспортне инфраструктуре и логистичких система пре пет година довели су до тога да су земље почеле да стварају трансрегионалне пројекте. То видимо у Африци, Блиском Истоку, Јужној Азији.
То донекле поставља питање зашто би требало да имам класичан приступ међуграничне сарадње, ако нам економија полако долази у доба технолошког развоја где већина ствари може да се ради на дистанци, и људски ресурс можеш да користиш на дистанци.
БРИКС је почео да показује добре резултате, пре свега по питању нове економије, технолошки развијене сарадње. А ви видите да земље БРИКСа скоро да немају заједничке границе.
О томе морамо и треба да говоримо јавно. Не као о алтернативи европским интеграцијама. Нека оне постоје како постоје. Земље БРИКС и Шангајске организације сарадње и друге земље – као земље које сарађују у арапском свету, оне немају намеру да некога избацују са простора где је био. То ове организације доста разликује од ЕУ и НАТО које желе да, чим дођу на неки простор, желе да оданде гурну било кога другог ко је тамо и да постану монополисти.
О овом питању треба да расправљамо у таквом смеру. И управо то радимо ових дана на нашем „Балканском дијалогу“. То је образовни пројекат који годинама радимо у различитим градовима Балкана. Сад имамо младе из Србије, Русије, Црне Горе, Бугарске, Турске и баш је томе посвећен наш скуп. Пре неки дан је био и скуп посвећен новим трендовима у светској политици и економији, на Београдском Универзитету, који је то организовао заједно са Институтом за међународну политику и привреду. Није то због политизације, него је то објективан тренд светске економије и политике. Људи просто морају да знају о томе.
Дали сте добар увод за наше последње, вероватно и најважније питање: да ли после гласања у Генералној скупштини УН очекујете да ће се преломити и променити спољна политика Србије? Да, за почетак, укине санкције Белорусији?
Пре свега, мислим да је тренутна спољна политика Србије веома разумна и веома релевантна. Ви тежите истовремено Западу и Истоку, имате доста развијене везе са земљама Истока укључујуће земље које су биле у несврстанима. У том погледу је спољна политика Србије јако занимљива и адекватна ономе што се дешава у свету сада.
С друге стране, што се тиче резолуције и санкција, ја не очекујем, али се надам, да Београд то хоће да уради, јер су то јасни кораци који изражавају жељу за неутралном политиком, за заузимањем вишег места Београда у субрегионалном, регионалном и чак у европском смислу. Србија има намеру да постане већи играч у међународној арени, а то би био јавни показатељ тих способности.
Диана Милошевић
