Драги пријатељи, изузетна ми је част да са вама поделим своје успомене и размишљања о предивном српском друштвеном посленику, филозофу и уметнику, Драгошу Калајићу.
За почетак желела бих да истакнем да је вишестрано наслеђе Драгоша Калајића последњих година постало све популарније и све актуелније.
Када смо се упознали, на самом почетку деведесетих, а упознали смо се 1991. и почели блиско да сарађујемо, његове цртице у часопису “Дуга”, његови говори, његове књиге, често су изазивали различите реакције и многа његова размишљања су била можда неприродна, можда превремена.
А данас, на наше очи се одвија још један чин светске цивилизацијске драме, коју је Драгош Калајић предвидео, о којој је више пута говорио, а та драма је судар западног света, света либералног капитализма, и традиционалних цивилизација.
И зато што су сами историјски догађаји показали оправданост и тачност размишљања Драгоша Калајића, његови текстови данас поново живе и посебно су актуелни.
Драгош је несумњиво био универзална личност, како је лично говорио о таквим случајевима и људима – ренесансни човек.
Да, он је заиста био ренесансни човек, зато што је био сликар, прави академски сликар са сопственим стилом, сопственим ликовима и симболима.
Био је несумњиво и филозоф. Филозоф који је владао свим знањем класичне и савремене филозофије.
Одлично је познавао како светску и европску историју, тако и руску историју.
Притом, оно што га посебно чини ренесансним човеком је то што је био човек од акције, он није био човек са апстрактним знањима.
Није био филозоф који је затворен у кули од слоноваче. Он је стварао историју у свом животу и животу своје земље.
Дружили смо се шест година, у врло тешким временима, током преломног периода како за Русију, тако и за Србију, и Драгош није могао да стоји по страни дешавања.
Био је веома активан учесник политичког живота, веома активан учесник дешавања на територији Југославије током њеног распада.
С разлогом је постао и сенатор нове Републике Српске.
Тако да он није био само филозоф и предиван уметник, већ практичар. То га изузетно издваја од многих његових савременика.
Остале су ми у сећању његове речи, које је више пута говорио током наших сусрета и разговора, те поновио у једном интервјуу који је дао крајем деведесетих година за руски часопис “Слово” (“Реч”, прим. прев.):
«Не треба се бојати времена смуте. Из њега треба извући поуку и скупити снагу за излаз, за ослобађање од његове власти.
То је својеврсно чистилиште, које нам је послато да би се испитале наше врлине, наша издржљивост. Ако не сачувамо све своје духовно богатство и снагу, значи да је нешто до нас.
Тојест, у та мрачна времена морамо да искристалишемо све своје искуство и оставимо оно што ће постати основа новог православног поретка.»
Када је Драгош говорио ове речи, многима су се учиниле утопијски.
Али не и данас.
Сада, када је Русија, о чему је такође Драгош говорио, ушла у нову фазу свог државног живота, била је принуђена да на пољу стварног, а не идеолошког боја иступи у заштиту свог суверенитета, и десило се оно о чему је говорио Драгош Калајић још деведесетих:
Русија се пробудила.
И сигурна сам да би Калајић сада био поносан на Русију.
Драгош је био потпуно оригинална уметничка личност. У њему су се, како су многи примећивали, срећом, спајала знања Европе, западне цивилизације, не површна, већ дубока и научна знања, и душа, срце и симпатије словенофила.
Ту антиномију западњака и словенофила, која је карактеристична првенствено за руску филозофију, и донекле за српску, Калајић је успео да савлада у својим филозофским размишљањима, зато што је он и Русију, и Србију посматрао као део велике индоевропске цивилизације коју обједињује исти историјски задатак и историјски пут.
Више пута је истицао да Европа и Запад нису истоветни.
С разлогом су у Србији и Русији многи звали Драгоша Калајића апостолом Трећег пута. И то је заиста оправдано.
Током деведесетих није било најјасније шта је то Трећи пут.
То је било потпуно одрицање либералног капитализма и његовог величања, у облику који се установио у Сједињеним Америчким Државама.
И то наравно није био пут који је прошла наша земља, Русија, кроз искушење и искуство грађења социјализма.
И тада је Калајић говорио да они који желе да Русију, након пада социјализма, врате назад у капиталистичку формацију заправо желе да окрену историју натраг.
Даљи развој Русије мора да иде Трећим путем. Истим путем мора да иде и развој Србије, и уопште човечанства, које мора да одоли како искушењима левице, тако и искушењима либералног капитализма.
Шта је то Трећи пут? То је пут који је несумњиво везан за традиционалну цивилизацију. И трагање за основама сувереног, националног, независног државног развоја, учинило је радове Драгоша Калајића веома привлачним за руске интелектуалце из деведесетих, који су били у истим духовним и интелектуалним трагањима.
Имали смо среће мој супруг и ја када смо радили у Србији да се спријатељимо са породицом Драгоша Калајића, са њим и његовом супругом Весном, дивним архитектом.
Често смо се виђали, скоро сваке недеље, са њим и са Момом Капором, фантастичним српским писцем и уметником.
Нажалост су нас, и Драгош, и Момо Капор, напустили. Али је њихова уметност свакако с нама, нигде није отишла.
Драгош Калајић је испољио невероватно интересовање за успостављање контаката са руским интелектуалцима, мислиоцима, писцима, и имала сам среће да му будем у том погледу од користи.
И мој супруг и ја смо завршили Историјски факултет на Државном универзитету у Москви. Наше образовање нам је омогућило да у потпуности сагледамо све богатство личности Драгоша Калајића,
А чињеница да сам ја током деведесетих представљала часопис “Књижевна Русија”, као и издавачку кућу “Млада гарда”, где сам радила на едицији “Животи изузетних људи”, такође низ патриотских часописа попут “Москва” и “Реч”, омогућила ми је да упознам Драгоша Калајића са мојим руским пријатељима.
Покрет ком сам припадала, и мислим да припадам, тада се обично звало
почвеничество, зато што вероватно није било најтачније називати те руске мислиоце словенофилима.
Тих година су у Србију, на позив Драгоша Калајића, долазили руски писци попут Јурија Михајловича Лошчица, Александра Андрејевича Браханова, филозоф Едуард Володин, Иља Числов…
Када је Драгош долазио у Москву, упознао је веома истакнуте руске мислиоце Игора Мстиславовича Шафаревича, Наталију Алексејевну Нарочницку, и у својим интелектуалним трагањима, пронашао је у руским писцима и друштвеним посленицима, које сам навела, истомишљенике.
То га је веома инспирисало и ојачало му наду у будући развој Русије.
Сећам се феноменалног путовања тих руских писаца и новинара са Драгошем Калајићем у Републику Српску 1993. године.
Оно је, несумњиво, оставило траг на животе свих тих руских писаца и управо тада се Драгош Калајић упознао са Александром Дугином. Они су успоставили уметничке и пријатељске односе који су трајали дуги низ година.
Одакле се код Драгоша Калајића појавило интересовање за Русију, за руску филозофију, за руска политичка и друштвена размишљања?
У младости је имао прилику да се упозна са дивним представником руске емиграције уметником Леонидом Шејком, филозофом и сликаром, који је основао познати правац и групу Медиала.
Део групе била је и Оља Ивањицки, такође потомак породице руских емиграната. Преко Шејке се Драгош и упознао са филозофским наслеђем руске емиграције, са радовима филозофа попут Берђајева и Иљина.
На том путу се спријатељио и са истакнутим српским интелектуалцем Недељковићем.
Драгоша Калајића су такође везивали присни односи са још једним врло интересантним руско-француским писцем и интелектуалцем, Владимиром Волковим. Драгош и Волков су донекле били слични по личности, чак по неким биографским моментима.
Тај мост између старе Русије и нове Русије, национално оријентисане Русије, био је веома важан за Драгоша.
Нисмо се тако често бавили причама које су се тицале руске емиграције, укључујући емиграције која је била изузетно присутна у међуратном периоду у Краљевини Југославији.
О томе сам нешто писала у својој књизи “Руски корени, српске гране”, у којој се присећам и свог дружења са Драгошем Калајићем.
Отишли смо из Југославије 1994. године. Мом мужу се завршавао дипломатски мандат. Наш син је уписао Историјски факултет Универзитета у Москви. Тако да смо одлазили.
А када смо се последњи пут видели са Драгошем и Весном, желећи нам срећан повратак у домовину, Драгош је рекао:
“Чувајте ми Југославију.”
То су биле значајне речи. То су биле речи за које се мисли да је краљ Александар рекао већ рањен у Марсеју. Наводно је само један човек чуо те речи. “Чувајте ми Југославију” су наводно биле последње речи краља.
Тим речима нас је испратио Драгош Калајић на наш пут кући.
Ето, нисмо успели да сачувамо Југославију.
Али, чини ми се, имамо шта да чувамо. Веома је важно да сачувамо суверену, национално оријентисану, Србију, и исто такву суверену Русију.
Желим да завршим једном епизодом, о којој ми је причао Драгош Калајић. Епизода се десила на Палама, у Републици Српској, када је разговарао са Радованом Караџићем.
Један од саговорника рекао је Караџићу: “Зашто разговараш са овим човеком? Па он је социјалиста!” на шта је Караџић одговорио, а Драгош нам скреће пажњу на то:
“Потребни су нам сви људи, који желе да буду с нама, и леви и десни, и социјалисти и конзервативци, и верници и они који су заборавили на свете оце, и млади и стари. Све мора да спаја заједничка служба. Нема и не може бити вишак Срба.»
Нема ни вишка Руса.
(Излагање на трибини «Драгош Калајић и Русија» у Руском дому 24. маја 2024.)
