Београдска офанзивна операција представља једну од најтежих војних операција које су се догодиле на тлу Европе током Другог светског рата, али такође представља у историји и прву велику заједничку борбу двеју братских армија које су на територији Европе, једине у току читавог рата, почев од средине 1941. године, непрестано водиле надчовечанске битке против до зуба наоружаних армија држава фашистичке коалиције.
Иначе, ратовање по непроходном терену (источна Србија) и по градским улицама и урбаним срединама представља најсложенију врсту ратовања. Са тим су морале да се суоче Црвена армија и припадници Народноослободилачке војске Југославије током београдске офанзивне операције. Ипак, у жестоким борбама ослобођен је значајан део територије Србије, укључујући њен главни град Београд, док је немачка армијска „Група Србија” поражена. Са каквим тешкоћама су се суочавали Црвеноармејци на територији Србије након уласка у њу? Шта су Немци чинили како би зауставили совјетско напредовање? Колико је совјетских војника страдало за нашу слободу? У сусрет 80. година од ослобођења Београда, подсећамо на низ епохалних догађаја из заједничке историје Срба и Руса.
НАЦИСТИ ГУБЕ САВЕЗНИКЕ
До краја септембра 1944. године ситуација на совјетско-немачком фронту није била нимало повољна за нацистичку Немачку. Финска је изашла из рата и потписала споразум о примирју са Совјетским Савезом и Великом Британијом. Група армија Север нашла се у изолацији у балтичким државама. Најмоћнија група армија „Центар“ престала је да постоји као резултат операције Багратион у лето 1944. године, када је Црвена армија ослободила целу Белорусију и ушла на територију Пољске, приближавајући се границама Источне Пруске.
На јужном крилу, током Јашко-Кишињевске операције, трупе 2. украјинског фронта под командом маршала Родиона Јаковљевича Малиновског, заједно са армијама маршала Фјодора Ивановича Толбухина, поразиле су немачку армијску групу „Јужна Украјина“, као и румунске оружане снаге. То је довело до промене власти у Румунији и Бугарској, чије су трупе постале под директном оперативном потчињеношћу Црвене армије.
Трећи Рајх не само да је претрпео огромне губитке, већ је изгубио и три своја „сателита”, која су своје оружје окренули против њиховог недавног савезника. Црвена армија је кренула у офанзиву на Мађарску и стигла до граница Србије.
Ипак, Вермахт је и даље био јак. Број немачких трупа на Балкану у саставу група армија „Ф“ и „Е“ износио је око 400 хиљада војника и официра, од којих се половина налазила на територији Југославије.
Још око 300 хиљада биле су јединице које су се састојале од мађарских трупа и сарадника различитих националности, као што је Руски заштитни корпус од 11.000 припадника, чије је језгро сачињено од анти-комунистичких белих емиграната. Одбрана источног дела земље поверена је Групи армија „Србија” под командом генерала Ханса-Густава Фелбера.
УЛАЗАК СОВЈЕТСКИХ ТРУПА У СРБИЈУ
У ноћи 28. септембра 1944. године трупе 3. украјинског фронта, под командом маршала Фјодора Толбухина улазе у Србију и уз садејство Народноослободилачке војске Југославије (НОВЈ) отпочињу офанзиву на општем правцу Београда.
На челу је била 57. армија генерала Николаја Хагена, која је на десном боку требало да пређе Дунав. Потичући из породице руских Немаца, Хаген је имао импресивно борбено искуство, укључујући и Први светски рат, из кога је изашао у чину штабног капетана.
Јединице су покривале 17. ваздушна армија генерала Владимира Судеца и Дунавска војна флотила под командом вицеадмирала Сергеја Горшкова. Морнари су не само пуцали на непријатељску обалу, већ су и искрцавали трупе у околини насеља Прахово и Радујевац како би заузели мостобране и даље напредовали дубље у непријатељску територију.
Учесник искрцавања на Прахово, извиђач Дунавске флотиле Грузин Александар Чхеидзе присећа се:
„Нацисти су нас мирно пустили само до потопљених теретних баржи, али су, уверивши се да више за нас нема препрека, отворили снажну артиљеријску ватру. Морнари су бацили мердевине на обалу и муњевито јуришали на насип, а већина је скочила право у воду, док су непријатељске ватрене тачке убрзо биле потиснуте.”
Брзина напредовања омогућила је трупама маршала Толбухина да 30. септембра заузму важан одбрамбени центар непријатеља који је покривао бок и позадину немачке ударне снаге у великој кривини Дунава – Неготин, чији су становници одушевљено поздрављали своје ослободиоце. У борбама за град важну улогу одиграо је 1202. самоходни артиљеријски пук Црвене армије, чија су оклопна возила подржавала акције пешадије која је потискивала непријатеља из улице у улицу. Муњевитим ударом црвеноармејаца са земље, из ваздуха и реке, 3. октобра 1944. године ослобођен велики индустријски центар Бор. Пробивши немачку граничну одбрану, нападачи су кренули дубоко у планине источне Србије. У међувремену, немачка команда је почела да прикупља нове јединице за противудар на левом крилу 57. армије.
Ипак, Немци су снажно утврдили две главне линије одбране: једну од реке Саве на западу до Дунава на истоку, и другу у самом Београду.
Београд је био подељен на седам одбрамбених зона, миниран и блокиран великим бројем противтенковских мина. На раскрсницама и трговима подигнути су армирано-бетонски бункери за противавионске топове калибра 88 милиметара. Изграђене су и позиције за противтенковске топове и самоходне топове.
Офанзиву Црвене армије и НОВЈ на истоку земље такође је у великој мери ометао планински и шумовити терен. Окупатори су на разне начине блокирали уске путеве и клисуре, изградили велики број бункера, а прилазе им засули нагазним минама. Митраљесци и снајперисти будно су посматрали кретања са утврђених висина. Велика насеља су припремљена за свестрану одбрану и претворена у моћне центре отпора.
Немачке трупе су биле добро опремљене и попуњене, и имале су значајно борбено искуство у планинама, као што је 1. брдска дивизија, која се раније борила на Кавказу, у Албанији и Црној Гори.
Главну улогу у београдској операцији требало је да одиграју трупе 3. украјинског фронта, док су армије 2. украјинско фронтаг левим боком помагале јединицама на југу, задајући главни удар на северозапад према Мађарској.
Оба маршала Толбухин и Малиновски су имали безгранично поверење од својих војника још од Стаљинградске битке, када су оба командовала армијама у тој епохалној бици. У мају 1944. Толбухин је заменио Малиновског на месту команданта 3. украјинског фронта и они су касније наставили војну сарадњу, поразивши до ногу непријатеља у операцији Јаши и Кишињев. Стаљин је ценио овај тандем, након чега је обојици војсковођа доделио највиши војни чин. Истовремено, Малиновски је постао маршал Совјетског Савеза 10. септембра 1944, два дана раније од Толбухина.
Пробој кроз планински терен источне Србије био је тежак. Начелник логистике 3. украјинског фронта, генерал Александар Шебуњин, написао је:
„Високи превоји, уски путеви који вијугају уз стрме литице, стрми успони и низбрдице, мостови преко клисура које је непријатељ дигао у ваздух – све је то стварало изузетне потешкоће за напредовање трупа, често се морало носити ручно, тенкови и аутомобили ишли су спорим темпом. Многи млади возачи нису имали искуства у вожњи аутомобила по планинама, па када су видели дубоке поноре и стрме низбрдице, често им се вртело у глави, а због недостатка кисеоника појавили су се знаци планинске болести.“
Са југоистока су дејствовале јединице 2. бугарске армије и 13. армијски корпус НОВЈ, ослобађајући српске градове Ниш и Лесковац. Вермахт је пружао тврдоглав отпор ослободиоцима. Ипак, у правцу главног напада, Црвена армија је успела да пробије одбрану непријатеља и стигне до Мораве.
Ситуација је била сложенија на боковима, укључујући и подручје Зајечара, који је представљао велико чвориште путева и железничких пруга које су се разилазиле у четири различита правца. Зајечар се налази у дубокој котлини окруженој планинама. Утврђен је по висовима, на прилазима и у самом граду, где је било много војске и бункера.
На овом подручју дејствовале су јединице 1. брдске дивизије и низ других немачких јединица. Јуриш на град извршила је јединица 64. стрељачког корпуса. Пукови 19. пешадијске дивизије под командом генерала Павела Лазарева су 3. октобра напали непријатеља, оборили их са висова источно од Зајечара, а до вечери су се приближили самом граду. Даље напредовање совјетских трупа заустављено је снажном артиљеријском ватром са немачке стране. Као одговор, совјетска далекометна артиљерија и гардијски минобацачи покренули су тридесетоминутни напад на немачке батерије, командна места и штабове. Међутим, озбиљнијег помака није било.
СТРАДАЊЕ САНИТЕТСКОГ БАТАЉОНА ЦРВЕНЕ АРМИЈЕ
Ситуација се драматично променила ујутру 7. октобра, када су делови тенковске формације – 4. гардијског механизованог корпуса под командом генерала Владимира Ивановича Жданова, опремљен највећим делом новим тенковима Т-34-85 – почели да се приближавају Зајечару. Тенкови су се активно укључили у битке, заједно са пешадијом генерала Лазарева, извршивши јуриш на град који је до тада био опкољен.
Положај нациста се погоршао, те су у ноћи 8. октобра одлучили да се у две групе извуку из замке. Са тенковима испред, Немци су ставили пешадију на камионе и оклопне транспортере, покушавајући да направе рупу у обручу око града. Изненађење напада омогућило им је да сруше баријере и поразе неколико позадинских совјетских јединица, укључујући и санитетски батаљон.
Једна група је налетела на артиљеријску заседу и била уништена, друга се пробила, али су је сустигле и ликвидирале снаге 595. противтенковског пука, уз подршку совјетске пешадије и југословенских војника.
Учесник тих битака, Петар Михин, присећао се:
„Избила је битка на целом путу између наших артиљераца и пешадинаца са непријатељским снагама, а онда су телефоном јавили да су Немци на путу из Зајечара, срушивши нашу баријеру, уништили санитетски батаљон и позадину дивизије. Стрељали су све рањенике, болничаре и лекаре. Погинули су били ненаоружани, и неспособни за борбу, а само је неколицина успела да побегне у жбуње и у најближу шуму. Огорчење и гнев због овог зверства нациста су дали додатни мотив, снагу и храброст нашим војницима да истрају у борби против Немаца.”
Зајечар је 8. октобра ослобођен, а убијено је око 1.500 непријатељских војника и официра, а још 1.600 је заробљено. Само неколицина је успела да побегне и придружи се својим јединицама.
На успешан ток Београдске офанзивне операције у великој мери утицала су дејства левог бока 46. армије 2. украјинског фронта. Удар његовог 10. гардијског стрељачког корпуса под командом генерала Ивана Рубанјука, уз подршку јединица 2. бугарске армије и 2. пролетерске дивизије НОВЈ не само да је разбио део непријатељских снага које су дејствовале против Толбухинових јединица, већ је и предводио на брз јуриш ка Београду са североистока. Поразивши непријатеља у целој офанзивној зони, савладавши тежак терен источне Србије, прешавши Мораву и заузевши низ мостобрана на њеној левој обали, 57. армија је кренула у јуриш на српску престоницу. Армијска главна снага био је 4. гардијски механизовани корпус, који је због лошег рада локалних железница био принуђен да се креће самостално и препуштен себи.
Испред је била специјална група коју су чинили тенковски вод, једна„ Каћуша”, неколико камиона са минобацачем 82 мм, противавионски топови и митраљези и чета моторизоване пешадије. Тенковске бригаде, артиљеријски пукови и гардијски минобацачки дивизиони кретали су се у колонама иза истуреног одреда. На кабине камиона постављени су тешки и лаки митраљези.
Истовремено главне снаге групе армија „Србија“ биле поражене и повлачиле су се, али су Немци грозничаво стварали нову линију одбране на подручјима Чачка, Краљева, Крагујеваца, да би обезбедили повезивање јединица које су дејствовале на подручју Београда са трупама које су се повлачиле из Грчке.
Дана 12. октобра, 12 километара источно од Тополе, дошло је до сусрета 4. гардијског механизованог корпуса и јединица 1. групе армија НОВЈ. Поставивши југословенску пешадију на тенкове, Ждановљеве јединице су се бориле за Тополу. Битка за овај град је била јако значајна јер је управо на том терену био најкраћи комуникациони пут којим су Немци повлачили своје јединице на север из јужних крајева Србије и Грчке.
Заједништво совјетских тенкиста и артиљераца са пешадијом НОВЈ омогућило је да се Топола брзо ослободи и да се крене даље, чиме је Вермахту пресечен последњи проходни пут који је са југа водио ка Београду.
ПРИПАДНИЦИ НОВЈ НА СОВЈЕТСКИМ ТЕНКОВИМА
Увече 13. октобра совјетске и југословенске трупе су се приближиле граду али је пут са југоистока блокирала планина Авала као нова препрека ослободиоцима. Одбрамбена база је била ископана у рововима а цело подручје минирано. После кратке, али снажне артиљеријске ватре, совјетске тенковске посаде и јединице 1. пролетерске дивизије НОВЈ одлучно су напале непријатеља и поразиле га, пробивши тако спољни одбрамбени обруч Београда. Пут до главног града Југославије био је отворен. Ујутро 14. октобра, ослободиоци су стигли до јужног приградског насеља – Бањице. Одлучено је да главни напад на град изведу 4. гардијски механизовани корпус, две совјетске стрељачке и две пешадијске дивизије НОВЈ, а као помоћне још четири југословенске пешадијске дивизије. Ватрену подршку копненим трупама из ваздуха пружала је авијација и артиљерија 3. украјинског фронта.
Тенковска бригада 4. гардијског механизованог корпуса је формирала јуришне одреде од тенковских, пешадијских и артиљеријских јединица, којима су додељени минери и војници са пламенобацачима и неколико јуришних група. Задатак одреда и група ове бригаде био је да напредују испред својих главних снага и да рашчисте пут. С обзиром, да су припадници НОВЈ тражили од Толбухина да југословенска војска буде та која ће прва ући у престоницу своје земље, Ждановљеви тенкисти су на своја борбена возила поставили борце НОВЈ и тако кренули да јуришају на град. Претходила је грмљавина више од 300 топова и минобацача, који су запалили ватру на линији фронта немачке одбране. Сигнал за завршетак артиљеријске припреме била је салва од 24 испаљене ракете из Каћуше.
Офанзива се брзо развијала и до краја 14. октобра, пробијена је противничка одбрана по ободима града, те су совјетске и југословенске снаге ушле дубоко у Београд, згромивши отпор нациста, који су се борили попут очајника – по правилу се нису предавали и пружали су отпор до последњег човека. Заузета је железничка станица Топчидер. Повлачећи се, нацисти су на станици запалили складишта различите војне опреме и муниције.
Нападачи су у ноћи 15. октобра заузели Топчидерски парк, а ујутру су стигли до данашње Мостарске петље, након чега су почели да напредују Сарајевском и улицом кнеза Милоша у правцу зграда министарстава. Истог дана команда 3. украјинског фронта увела је у борбу 73. гардијску и 236. стрељачку дивизију Црвене армије. Непријатељ је посебно жесток отпор пружио на подручју Главне железничке станице и моста на Сави, гађајући снажном артиљеријском ватром на борбене формације бригада 4. гардијског механизованог корпуса уједно покушавајући да изведу контранапад. Командант 13. гардијске механизоване бригаде, пуковник Александар Сергијенко, је тешко рањен.
Српски комуниста Родољуб Чолаковић је писао: „Запаљени руски тенкови на улицама Београда сведоче о херојству тенковских посада које нису штеделе своје животе како би Београд био ослобођен уз што мање разарања. Руски хероји су проливали своју крв да би што мање деце и жена страдало у борби за ослобођење града. Београђани су све ово разумели и од срца захвалили својим ослободиоцима.”
До увече 15. октобра, Црвена армија и НОВЈ су елиминисавши низ великих непријатељских упоришта, стигли до северне периферије града- Дунав станице, чиме су одсекли западни део немачког гарнизона од источног.
Јуришне групе су корак по корак отварале пут својим главним снагама. Тако је специјална група 42. одвојене противтенковске ловачке бригаде изненада упала у зграду Главне поште, бацајући гранате, а такође је митраљеском ватром неутралисала 25 војника Вермахта док се њих 17 предало. Зграда је иначе била минирана, али на крају је ипак остала неоштећена.
У ноћи 16. октобра, немачке јединице које су се повлачиле из источне Србије под нападима Црвене армије и НОВЈ покушавале су да се пробију у југоисточни део Београда како би се у центру града повезале са већ тада опкољеним гарнизоном, упуштајући се у борбе са бригадом 4. механизованог корпуса Црвене армије. Ипак, нису успели, тежак пораз су им нанели стрелци 21. Српске ударне дивизије и тенкови 36. гардијске тенковске бригаде Совјета. Нацистичке снаге опкољене југоисточно од Београда, уверени да је узалудно пробијати се ка центру града, покушали су да се извуку из обруча, тако што је 98. и 99. брдски пук одлучили да заузму Авалу.
У ноћи 18. октобра су налетели на 1. бригаду 5. ударне крајишке дивизије НОВЈ која је већ офанзивно наступала, тако да је уследила жестока битка која је прерасла прса у прса и трајала целу ноћ. Совјетска артиљерија је дејствовала муњевито на нападаче са падина Авале. Као одговор, немачка команда је бацила све своје снаге у борбу (око 18.000 војника), покушавајући да преокрене ситуацију у своју корист. Ослободиоцима су биле потребне брзе и енергичне мере како би се спречило да непријатељ дође до позадине Црвене армије и трупа НОВЈ које су јуришале на Београд.
Маршал Толбухин је подигао у ваздух борбене ескадриле 17. ваздушне армије. Изнад бојног поља појавиле су се совјетске јуришне летелице, чији је рад директно надгледао лично генерал Владимир Судец. Дејствујући у групама од 12 и 24 авиона, ваздухопловци Црвене армије су нацистима нанели озбиљне губитке у људству. Опкољенима је упућен ултиматум да се предају, што су они одбили. Као одговор, 18. октобра увече, уз артиљеријску подршку, совјетске и југословенске трупе су прешле у офанзиву. Борбе су попримиле жаришни карактер. Ипак, Немци су жестоко узвратили у подножју планине Авале, где су успели да се пробију на магистрални пут. Ујутро 19. октобра, нацисти су последњи пут покушали да разбију обруч, али су после три сата артиљеријског гранатирања и непрекидних напада јуришних авиона почели да се предају.
У самом Београду борбе су тог дана настављене код хотела Москва, палате Албанија и на Калемегдану. Током ноћи ослободиоци су очистили палату Албанија од непријатеља, смелим маневром 3.пролетерске бригаде под командом Ђурана Ковачевића, који се уз артиљеријску подршку појавио у позадини Немаца, истовремено са бродова Дунавске војне флотиле заузета је Калемегданска тврђава. Београд је до вечери потпуно очишћен од немачких трупа, које су изгубиле око 15 хиљада погинулих војника и официра док је девет хиљада заробљено.
Ослобођењем Београда, пропада план нациста да се обезбеди повлачење Групе армија Е на север како би се иста придружила својим трупама у Мађарској. Зато су Немци тврдоглаво и очајнички „бранили” Београд од здружених снага Совјета и НОВЈ.
После ослобођења српске престонице, ратни дописник Павел Лукницки је забележио:
„Многи Београђани нам у разговору на улицама причају да су, гајећи у себи истрајност и храброст, увек пред собом видели пример Лењинграда, о чијој су херојској одбрани много знали од партизана, и слушајући потајно радио поруке са совјетске и савезничке радио станице. Речи „Москва“, „Лењинград“, „Стаљинград“ за Београђане су симболи велике храбрости и победе.”
Пораз немачких трупа у источној Србији и предаја београдског гарнизона отворили су могућност трупама НОВЈ да напредују у остатку Србије, док је хероја маршала Толбухина чекала Мађарска, коју је морао да ослободи раме уз раме са својим саборцем, маршалом Малиновским.
Око 3 хиљаде бораца 1.армијске групе НОВЈ је положило своје животе у борби за ослобођење нашег главног града, док је око 4 хиљаде рањено. Црвена армија је имала такође знатне губитке. Близу хиљаду њених бораца жртвовало је животе у борби за слободу Београда, док је велики број рањен. У борбама за ослобођење источне и јужне Србије, као и Шумадије укључујући Београд погинуло је око 8 хиљада црвеноармејаца док их је око 20 хиљада рањено.
У част ослобођења Београда у Москви је увече 20. октобра испаљена победоносна 24. плотуна из 324 артиљеријска оруђа. Двадесет совјетских јединица које су се посебно истакле у борбама добило је звање – „Београдске”, док је 19.јуна 1945. године Указом Президијума Врховног Совјета установљена медаља „За ослобођење Београда”, коју је поред совјетских бораца, примило и 300 војника и официра НОВЈ. Президијум АВНОЈ-а одликовао је медаљама 794 бораца НОВЈ и више од две хиљаде црвеноармејаца. Већи број бораца и старешина обе војске добило је и звање Народног хероја Југославије.
Крајем 1944. године НОВЈ је постала респектабилна сила близу 700 000 бораца, али без модерног наоружања, ратне технике и авијације. Било је мало кадрова за руковање тенковима и другом механизацијом као и авионима. Из тих разлога је још у септембру донета одлука да се у Совјетски Савез пошаље на обуку за тенкисте 500 припадника НОВЈ. У марту 1945. формирана је прва југословенска тенковска бригада од 895 војника и 65 тенкова „Т34” која је убрзо послата на Сремски фронт. У новембру месецу, Државни комитет одбране СССР предао је на располагање команди НОВЈ ваздухопловну групу са око 350 авиона под командом генерала А.Н.Витрука. Ова група је дејствовала на сремском и другим фронтовима на којима се борила НОВЈ.
И за крај, у нашој историји се јако мало помиње још један битан податак. А то је да је на основу уговора између совјетске владе и југословенског врха потписан уговор о опреми и наоружању и да је нашим снагама од стране СССР уступљена комплет опрема и оружје за укупно 12 пешадијских и 2 ваздухопловне јединице.
Битно је још напоменути да смо током рата од Совјета добили близу 160 хиљада пушака и карабина, више од 38 хиљада аутомата, око 16 хиљада митраљеза, близу 6 хиљада топова и минобацача, 69 тенкова и 491 авион.
Из горе изложеног можемо закључити да су нашу престоницу ослободили Црвеноармејци у садејству са снагама НОВЈ. Некада СССР, а данас Русија, никада у својој историји ту епохалну борбу и победу није приписала самој себи. Поделила је победу братски са нама. У тој борби није штедела себе, а дала нам је и више него што смо тражили.
Нека је вечна слава челичној и братској Црвеној армији!
