Алексеј Пушков: Историјска блискост наших народа надјачава искушења

Мо­сква – Ру­ско ру­ко­вод­ство је из­ја­ви­ло да би та­ко­зва­ни Трам­пов ми­ров­ни план мо­гао да бу­де осно­ва бу­де­ћег ре­ше­ње. Ме­ђу­тим, са­да све за­ви­си од то­га да ли ће план за­др­жа­ти за Ру­си­ју прин­ци­пи­јал­но ва­жне тач­ке, од ко­јих не­ке, су­де­ћи по из­ја­ва­ма, у Ки­је­ву и Бри­се­лу, Укра­ји­ни и Европ­ској уни­ји сма­тра­ју не­при­хва­тљи­вим. Кон­крет­но, Укра­ји­на је из­ја­ви­ла да је спрем­на да раз­го­ва­ра о овом пла­ну са из­у­зет­ком три тач­ке ко­је су кључ­не за Ру­си­ју. Ме­ђу­тим, ако Укра­ји­на од­ба­ци ово, он­да она су­штин­ски од­ба­цу­је и Трам­пов ми­ров­ни план у це­ли­ни. Та­ква је тре­нут­на си­ту­а­ци­ја, ка­же у раз­го­во­ру за „По­ли­ти­ку” се­на­тор Алек­сеј Пу­шков, пред­сед­ник Ко­ми­си­је Са­ве­та Фе­де­ра­ци­је за ин­фор­ма­тив­ну по­ли­ти­ку и од­но­се са јав­но­шћу.

„Ва­жно је да се про­цес пре­го­во­ра на­ста­ви. Имам у ви­ду не­дав­не раз­го­во­ре пред­сед­ни­ка Пу­ти­на и пред­став­ни­ка пред­сед­ни­ка Трам­па у Мо­скви. Оце­нио бих их по­зи­тив­но. На­кон са­стан­ка два пред­сед­ни­ка на Аља­сци усле­ди­ла је па­у­за. Ова па­у­за је би­ла по­сле­ди­ца чи­ње­ни­це да Ки­јев и ве­ли­ке европ­ске пре­сто­ни­це во­де по­ли­ти­ку усме­ре­ну на са­бо­ти­ра­ње мир­ног ре­ше­ња. А на­кон што су Вла­ди­мир Пу­тин и До­налд Трамп раз­го­ва­ра­ли на Аља­сци о за­јед­нич­ким при­сту­пи­ма ре­ша­ва­њу кри­зе, тре­ба­ло је не­ко вре­ме да се на­пра­ви сле­де­ћи ко­рак. У овом мо­мен­ту тај сле­де­ћи ко­рак ка мир­ном ре­ше­њу мо­жда још ни­је на­пра­вљен. Сто­га, по­себ­но је ва­жно да се овај са­ста­нак одр­жао у Мо­скви и да се па­у­за на­кон Аља­ске ни­је пре­тво­ри­ла у пот­пу­ни пре­кид ди­ја­ло­га о из­на­ла­же­њу ми­ра.

По­је­ди­ни европ­ски ли­де­ри твр­де да ће, ако Укра­ји­на бу­де по­ра­же­на, Ру­си­ја на­па­сти њи­хо­ву зе­мљу. Мо­же­те ли про­ко­мен­та­ри­са­ти ове тврд­ње, као и све ве­ћу за­бри­ну­тост да се су­коб мо­же про­ши­ри­ти ван гра­ни­ца Укра­ји­не?

Ру­си­ја не­ће на­па­сти Евро­пу, јер ми ап­со­лут­но не­ма­мо ни­ка­квих пре­тен­зи­ја пре­ма Евро­пи. Ни­ка­вих пре­тен­зи­ја ни пре­ма Фин­ској, ни Пољ­ској, ни­ти оста­лим зе­мља­ма са ко­јим се гра­ни­чи­мо. Не по­сто­ји пред­мет за наш вој­ни кон­фликт са Евро­пом. Це­ла ова си­ту­а­ци­ја ни­је ре­зул­тат то­га што је Ру­си­ја же­ле­ла да на­пад­не Евро­пу, већ ре­зул­тат то­га што су Укра­ји­ну же­ле­ли да уву­ку у НА­ТО и пре­тво­ре је, по на­шем уве­ре­њу, у мо­сто­бран на ко­јем би рас­по­ре­ди­ли оруж­је и ба­зе за удар на Ру­си­ју.

Од­би­ја­ње Ки­је­ва и ње­го­вих за­пад­них са­ве­зни­ка да ис­по­шту­ју Мин­ске спо­ра­зу­ме пред­ста­вља­ло је не­у­спех ди­пло­ма­ти­је, на­кон че­га су про­блем мо­ра­ле да ре­ше ору­жа­не сна­ге. Сва та ре­то­ри­ка по­сто­ји са­мо да се оправ­да­ва на­ста­вак фи­нан­си­ра­ња Укра­ји­не од стра­не Евро­пе. На при­мер, фран­цу­ски пред­сед­ник Ема­ну­ел Ма­крон твр­ди да ви­ди Ру­се на вра­ти­ма Па­ри­за. Фран­цу­зи­ма је ја­сно да је то фик­ци­ја, али та фик­ци­ја ко­ри­сти се за ан­ти­ру­ску хи­сте­ри­ју, ко­јом Фран­цу­ска и дру­ге зе­мље ЕУ прав­да­ва­ју на­ста­вак по­ли­тич­ке, фи­нан­сиј­ске и вој­не по­др­шке Укра­ји­ни.

Ме­ђу­тим, ка­да ма­ђар­ски пре­ми­јер Вик­тор Ор­бан ка­же да је мо­гућ кон­фликт НА­ТО-а и Ру­си­је, он го­во­ри о то­ме да НА­ТО мо­же да уђе у ди­рек­тан рат на стра­ни Укра­ји­не. У слу­ча­ју да Укра­ји­на на вој­ном пла­ну пад­не, он се пла­ши да би у НА­ТО-у и ЕУ мо­гли да до­не­су од­лу­ку да по­ша­љу вој­ску на те­ри­то­ри­ју Укра­ји­не. Та­ква прет­ња, пре­ма Ор­ба­ну, по­сто­ји. Он је упо­зо­рио да се то­ме од­луч­но про­ти­ви и ка­же да га бри­не што у Бри­се­лу сви са­мо при­ча­ју о ра­ту. По Ор­ба­но­вим ре­чи­ма, њи­ма је за­и­ста у гла­ви са­мо рат и ни­шта дру­го.

Ме­ђу­тим, сум­њам да ће то би­ти учи­ње­но на ли­ни­ји НА­ТО-а, јер ипак у НА­ТО-у глав­ни глас при­па­да САД. Искре­но сум­њам да ће САД да­ти зе­ле­но све­тло за вој­ни су­коб НА­ТО-а са Ру­си­јом. Али по­сто­ји опа­сност да зе­мље ЕУ по­ку­ша­ју да се уме­ша­ју у рат са­ме, без САД. Ов­де по­сто­ји ве­ли­ки ри­зик за њих, јер не­ма­ју до­вољ­но оба­ве­штај­них ка­па­ци­те­та, не­ма до­вољ­но ин­фра­струк­ту­р­них и ло­ги­стич­ких мо­гућ­но­сти да из­др­же та­кав вој­ни на­пор то­ком ду­жег пе­ри­о­да. Али у те­о­ри­ји по­сто­ји та­ква опа­сност, хи­по­те­тич­ки по­сто­ји.

Би­ла је ве­о­ма озбиљ­на те­ма ис­по­ру­ке Укра­ји­ни аме­рич­ких „то­ма­хав­ка”. Те ра­ке­те су спо­соб­не да пре­ђу 2.500 ки­ло­ме­та­ра и на­пад­ну на­ше енер­гет­ске, ин­фра­струк­тур­не и вој­не објек­те. То би већ би­ло ди­рект­но уче­шће, јер Укра­јин­ци „то­ма­хав­ке” не мо­гу да лан­си­ра­ју, то мо­гу учи­ни­ти са­мо аме­рич­ки вој­ни спе­ци­ја­ли­сти. То би већ био ра­кет­ни рат САД про­тив Ру­си­је. Ми­слим да се упра­во из тог раз­ло­га Трамп по­и­грао са том иде­јом да из­вр­ши при­ти­сак на Мо­скву, а он­да је од­у­стао од то­га. Да­нас ми ви­ше не слу­ша­мо о мо­гу­ћој ис­по­ру­ци „то­ма­хав­ка” Укра­ји­ни. Ми све та­кве прет­ње мо­ра­мо па­жљи­во про­це­ни­ти и узе­ти у об­зир. Ипак, на­дам се да ће у Ва­шинг­то­ну би­ти до­вољ­но здра­вог ра­зу­ма да се НА­ТО не уву­че у су­коб.

Че­сто сте ко­мен­та­ри­са­ли си­ту­а­ци­ју на Бал­ка­ну. Сма­тра­те ли да по­сто­је ри­зи­ци да се на Бал­ка­ну об­но­ве су­ко­би из де­ве­де­се­тих?

Не знам све де­та­ље, али по мом ми­шље­њу, си­ту­а­ци­ја са­да ни­је та­ква као де­ве­де­се­тих, ка­да су се рас­плам­са­ли ра­то­ви на Бал­ка­ну. Да­нас ипак по­сто­ји не­ка вр­ста ста­бил­но­сти. Исто­ри­ја се кре­ће у ци­клу­си­ма. Де­ве­де­се­те за Ср­бе и све на­ро­де ко­ји су на­се­ља­ва­ли Ју­го­сла­ви­ју, би­ле су го­ди­не ве­ли­ке тра­ге­ди­је, што је кул­ми­ни­ра­ло од­у­зи­ма­њем Ко­со­ва од Ср­би­је. Ми­слим да се овај ци­клус за­вр­шио. Са­да искре­но не ви­дим ин­те­ре­со­ва­ње би­ло ко­је зе­мље за об­на­вља­ње су­ко­ба. Мо­жда по­сто­је не­ке си­ле ко­је су же­ле­ле да иза­зо­ву не­што, али то ни­су ве­ли­ки игра­чи. Европ­ска уни­ја је за­о­ку­пље­на Укра­ји­ном. САД су за­о­ку­пље­не Укра­ји­ном, Ира­ном, Изра­е­лом, Ве­не­цу­е­лом и са­да им су­коб на Бал­ка­ну уоп­ште ни­је по­тре­бан.

Ми­слим да је са­да је­ди­ни про­цес ко­ји се од­ви­ја на Бал­ка­ну по­ку­шај За­па­да да Ср­би­ју укљу­чи у сво­ју зо­ну ути­ца­ја, да под­стак­не Бе­о­град да се при­дру­жи ан­ти­ру­ским санк­ци­ја­ма и под обе­ћа­њем да ће је укљу­чи­ти у ЕУ, да Ср­би­ју под­стак­не да при­зна Ко­со­во као не­за­ви­сну др­жа­ву. То су ци­ље­ви За­па­да. Ипак, ви­ди­мо да ови ци­ље­ви на­и­ла­зе на от­пор срп­ског на­ро­да. А по­што је За­пад са­да за­о­ку­пљен ве­ћим бро­јем кри­за, он­да, чи­ни ми се, да не­ка но­ва кри­за ни­је у њи­хо­вом ин­те­ре­су.

Дру­га ствар је по­др­шка тим сна­га­ма у ис­тој Ср­би­ји ко­је би, ре­ци­мо, же­ле­ле про­ме­ну ре­жи­ма, са ци­љем да на власт до­ђу про­за­пад­ни­је сна­ге. Та­ко је, на при­мер, то учи­ње­но у Ру­му­ни­ји ка­да је по­ни­штен пр­ви круг пред­сед­нич­ких из­бо­ра, ка­да је по­бе­дио евро­скеп­тик Ка­лин Ђор­ђе­ску. Та­кве по­ли­тич­ке опе­ра­ци­је ЕУ мо­же по­ку­ша­ти да спро­ве­де и у од­но­су на Ср­би­ју.

Не се­ћам се да је за по­след­њих 25 го­ди­на у ру­ским ме­ди­ји­ма то­ли­ко па­жње ука­за­но Ср­би­ји. Си­ту­а­ци­ју са про­те­сти­ма не­дав­но је ко­мен­та­ри­сао и пред­сед­ник Пу­тин, ка­кво је ва­ше ви­ђе­ње тре­нут­не си­ту­а­ци­је код нас?

Ва­ши ду­го­трај­ни про­те­сти, ми­слим да ни­су по­ве­за­ни са­мо са уну­тра­шњим фак­то­ри­ма, већ су по­сто­ја­ли и спољ­ни фак­то­ри. Као да је не­ко же­лео да пред­сед­ни­ку Ву­чи­ћу по­ка­же да су њи­ме ве­о­ма не­за­до­вољ­ни из­ван Ср­би­је. Ми­слим да у ЕУ по­сто­је сна­ге ко­је би же­ле­ле да из­вр­ше озби­љан при­ти­сак на Ср­би­ју да бу­де по­слу­шни­ја и чи­ни ми се да ове про­те­сте мо­гу ве­о­ма ло­гич­но ко­ри­сти­ти у та­кве свр­хе. Ина­че, не­што слич­но смо ви­де­ли у Бра­ти­сла­ви, где су ор­га­ни­зо­ва­не и ма­ни­фе­ста­ци­је про­тив по­ли­ти­ке Ро­бер­та Фи­ца, под за­ста­ва­ма ЕУ и Укра­ји­не. У Ср­би­ји је ма­ло дру­га­чи­ји ка­рак­тер. Али ипак ве­ру­јем да ове ма­сов­не про­те­сте ЕУ ко­ри­сти као по­лу­гу при­ти­ска на оне ли­де­ре у Евро­пи ко­ји им не од­го­ва­ра­ју.

Они би то же­ле­ли да ра­де и у Ма­ђар­ској, али та­мо је то те­же ре­а­ли­зо­ва­ти, јер је Ор­бан ис­те­рао фон­до­ве Со­ро­ша, па су и по­лу­ге при­ти­ска ЕУ осла­би­ле. Ипак, 2026. у Ма­ђар­ској ће се одр­жа­ти пар­ла­мен­тар­ни из­бо­ри, а ЕУ ће же­ле­ти по­бе­ду опо­зи­ци­је. Пре­ма не­ким по­да­ци­ма, Ки­јев ће ак­тив­но уче­ство­ва­ти у то­ме, јер им се уоп­ште не сви­ђа Ор­ба­но­ва по­ли­ти­ка. Да­кле, ма­сов­ни про­те­сти и из­бо­ри су они ала­ти ко­је ЕУ по­ку­ша­ва да ис­ко­ри­сти за ства­ра­ње, ре­као бих, та­кве је­дин­стве­не сфе­ре ути­ца­ја и до­ми­на­ци­је у Евро­пи. И у том кон­тек­сту, сма­трам да про­те­сти у Ср­би­ји, ко­ји има­ју уну­тра­шњи по­кре­тач, мо­гу се ко­ри­сти­ти од стра­не стра­них си­ла за при­ти­сак на срп­ску вла­ду.

Ср­би­ја се тре­нут­но су­о­ча­ва са озбиљ­ним при­ти­ци­ма из ЕУ да уве­де санк­ци­је Ру­си­је, а са дру­ге да ли­ши „Га­спром” вла­сни­штва над НИС-ом. Ка­ко ови при­ти­сци мо­гу ути­ца­ти на ру­ско-срп­ско парт­нер­ство?

Чи­ње­ни­ца да Ср­би­ја не во­ди у пот­пу­но­сти по­ли­ти­ку ка­кву би од ње же­лео За­пад. Бри­сел ни­је за­до­во­љан из јед­ног, а Ва­шинг­тон из дру­гог раз­ло­га. И јед­ни и дру­ги сма­тра­ју да Ср­би­ја мо­ра пот­па­сти под сфе­ру за­пад­ног ути­ца­ја. У слу­ча­ју НИС-а не­ма ни­ка­квог по­себ­ног кур­са САД пре­ма Ср­би­ји. Исто зах­те­ва­ју од свих европ­ских зе­ма­ља и циљ им је да Евро­па пот­пу­но пре­ста­не да ку­пу­је ру­ске енер­ген­те. Са­мо је Ор­ба­ну ус­пе­ло да се Трамп сло­жи да Ма­ђар­ска и да­ље ку­пу­је ру­ску наф­ту и гас. Не знам ка­ко ће да­ље би­ти са Сло­вач­ком, ко­ја је у те­шкој си­ту­а­ци­ји. Ме­ђу­тим, у Ва­шинг­то­ну сма­тра­ју да би све оста­ле зе­мље тре­ба­ло да се од­рек­ну ру­ског га­са и поч­ну да ку­пу­ју аме­рич­ки. То је је­дин­стве­на по­ли­ти­ка САД пре­ма европ­ским зе­мља­ма.

А што се ти­че при­ти­ска ЕУ, они же­ле да из­гра­де је­дин­стве­ну сфе­ру ути­ца­ја ко­ја би се про­ши­ри­ла на це­лу ис­точ­ну Евро­пу. Оне сна­ге ко­је са­да во­де ЕУ же­ле да са­чу­ва­ју ло­ги­ку ши­ре­ња. Ако се ЕУ ши­ри, ра­сте ути­цај Бри­се­ла, би­ро­кра­ти­је са Ур­су­лом фон дер Ла­јен на че­лу. Ако се за­у­ста­ви про­ши­ре­ње уни­је, уло­га бри­сел­ске би­ро­кра­ти­је ће спла­сну­ти. На­ци­о­нал­не др­жа­ве та­да ће по­че­ти да игра­ју ве­ћу уло­гу од Бри­се­ла. Ср­би­ја је по­тен­ци­јал­ни кан­ди­дат за члан­ство у ЕУ, Мол­да­ви­ја, Укра­ји­на и Гру­зи­ја та­ко­ђе.

Сто­га, сма­трам да ће се при­ти­сак на ва­шу зе­мљу на­ста­ви­ти. САД ће вр­ши­ти еко­ном­ски при­ти­сак, до­ми­нант­но на те­му енер­ги­је, док ће зе­мље ЕУ вр­ши­ти при­ти­сак на ши­ро­ком спек­тру пи­та­ња, по­чев­ши од Ко­со­ва, па до санк­ци­ја Ру­си­ји. Знам са су у Ср­би­ји исто­риј­ске тра­ди­ци­је за­шти­те су­ве­ре­ни­те­та ве­о­ма ја­ке. Ипак, уко­ли­ко до­пу­сти­те да дру­ги до­но­се од­лу­ке у ва­ше име су­о­чи­ће­те са еко­ном­ском ште­том, по­себ­но у сфе­ри по­љо­при­вре­де и енер­ге­ти­ке. Ср­би­ја на кра­ју мо­же из­гу­би­ти не­за­ви­сност, а ква­ли­тет жи­во­та обич­них гра­ђа­на зна­чај­но се сро­за­ти.

На Ср­би­ју ки­ди­шу моћ­не си­ле, САД и ЕУ ве­ли­ки игра­чи на свет­ској сце­ни. Упр­кос њи­хо­вим при­ти­сци­ма Ср­би­ја одр­жа­ва по­себ­не од­но­се са Ру­си­јом, ко­ји не­ка­да у се­би но­се и сло­же­ност. Ово по­ка­зу­је да исто­риј­ска бли­скост ру­ског и срп­ског на­ро­да и да­ље по­сто­ји и за­и­ста бих же­лео да се та бли­скост одр­жи.

За­ни­мљи­ва би­о­гра­фи­ја

Се­на­тор Алек­сеј Пу­шков, лич­ност је за­ни­мљи­ве би­о­гра­фи­је. Ро­ђен је у по­ро­ди­ци со­вјет­ских ди­пло­ма­та у Пе­кин­гу 1954, за­вр­шио елит­ни „Мо­сков­ски ин­сти­тут ме­ђу­на­род­них од­но­са -МГИ­МО“, али ипак ни­је по­стао ди­пло­ма­та. То да де­ца ди­пло­ма­та по­сле МГИ­МО „на­сле­де“ функ­ци­ју сво­јих ро­ди­те­ља не­пи­са­но је пра­ви­ло ко­је вла­да у ру­ском Ми­ни­стар­ству спољ­них по­сло­ва.

Пу­шков је рад­ну ка­ри­је­ру по­чео у ко­му­ни­стич­ком бил­те­ну у Пра­гу, по­том је ра­дио у ка­би­не­ту Ми­ха­и­ла Гор­ба­чо­ва, где се ба­вио пи­са­њем го­во­ра за по­след­њег со­вјет­ског ли­де­ра. Кра­јем 90-их раз­вио је бли­ску са­рад­њу са ва­шинг­тон­ским Фон­дом „Кар­не­ги”, по­стао екс­перт фо­ру­ма у Да­во­су, ко­лум­ни­ста во­де­ћих ме­ди­ја и во­ди­тељ на по­пу­лар­ној те­ле­ви­зи­ји ТВ Рен. У по­ли­ти­ку ула­зи 2011. као члан вла­да­ју­ће Је­дин­стве­не Ру­си­је. Та­да је иза­бран у Ду­му и име­но­ван за пред­сед­ни­ка пар­ла­мен­тар­ног Ко­ми­те­та за ме­ђу­на­ро­не од­но­се, а 2016. пре­ла­зи у се­нат – Са­вет Фе­де­ра­ци­је.

Игор Дамјановић

[ПОЛИТИКА]